Iako nijedan od sagovornika BIRN-a nije potvrdio da je Aleksandar Vučić lično vršio pritisak na njih, svi su uvereni da je njegova ruka u medijima sveprisutna. Međutim, on u tome nije sam. Stvoren je kompleksan sistem u kom su predstavnici za štampu, državni zvaničnici, oglašivači i pre svega – urednici.
Ovakav sistem nije Vučićev izum. Njegov način vladanja izgrađen je na temeljima koje je sagradila prethodna garnitura, koju je vodila sada opoziciona Demokratska stranka, smatraju naši sagovornici.
Ovaj tekst nastao je na osnovu intervjua sa 12 novinara i urednika, od kojih je sedam tražilo da ostane anonimno. Njihova svedočenja ilustruju rezultate istraživanja „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“, Fondacije Slavko Ćuruvija u saradnji sa BIRN-om i Nezavisnim udruženjem novinara Srbije, uz podršku EU.
Tri četvrtine anketiranih novinara (74%) u istraživanju „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“ negativno ocenjuje slobodu medija u Srbiji. Polovina smatra da postoje ozbiljne prepreke za ostvarivanje slobode medija i prava novinara. Samo tri odsto ispitanika slobodu medija ocenjuje pozitivno.
Меня зовут Александар
Ukoliko bi trebalo izabrati reč koja se najčešće ponavljala, iznova i iznova tokom intervjua koje je BIRN vodio sa urednicima i novinarima, ta reč bi bila „Vučić“.
Prema njihovom mišljenju, sve što se tiče kontrole medija počinje i završava se sa Vučićem.
„On je opsednut medijama. Samo prati rejtinge, šerove, čitanost…“, kaže Tatjana Jordović, nekadašnja glavna i odgovorna urednica informativnog programa privatne televizije Pink, a sada urednica programa na TV Vojvodina.
„Dok je još bio u opoziciji, a ja uređivala informativni program na Pinku, znao je da me zove posle Dnevnika i pita: ‘Zašto je Boris Tadić pušten minut i 37 sekundi, a ja samo 49 sekundi?’ Kažem mu: ‘Kada budeš na vlasti bićeš i ti minut i 37“, kaže Jordović.
„Sada je opasno prešao svu tu minutažu“, zaključuje ona.
Prema rečima sagovornika BIRN-a, njegova kontrola nad medijima ide mnogo dalje od rekordne minutaže u emisijama.
„Najdrastičniji primer koliko se predsednik Srbije Aleksandar Vučić meša u uređivanje televizijskih Dnevnika je da je, na zahtev njegovog kabineta, svaki njegov razgovor sa Putinom u Moskvi titlovan, a ne sinhronizovan.“
„Na taj način želi da pokaže kako je dobro naučio ruski jezik. Tako je emitovano na RTS-u, Pinku, Prvoj i O2“, kaže novinar RTS-a, koji želi da govori anonimno.
Titl je uobičajen za filmove, ali ne i za informativne emisije.
„Vučić je ranije govorio dve,tri rečenice na ruskom, na početku priloga, a onda pređe na srpski ili engleski i to je išlo sinhrono, ali od kada je bolje naučio ruski mora titl!“
Pritisak na informativni program javnog servisa– kako tvrdi novinar RTS-a, sagovornik BIRN-a – bio je toliko veliki da su gotovo svi urednici sklonjeni ili su se sami sklonili u neke druge programe.
Vučić je čak i javno pritiskao RTS ponavljajući da ga tretiraju nefer ili da o njemu negativno izveštavaju.
Generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević nije želeo da za BIRN govori o pritiscima na javni servis.
Novinari i urednici kažu da predsednik države pažljivo vodi računa o svom imidžu, pazeći da izveštaji budu afirmativni, a sve ono što se može smatrati loše za njega nikad se ne pojavi u medijima.
Srđan Škoro, nekadašnji šef deska „Večernjih novosti“, iznosi u razgovoru za BIRN konkretan slučaj kako vlast oblikuje plasiranje informacija.
„Kada sam bio šef deska u ‘Večernjim novostima’ prilikom brojnih odlazaka Aleksandra Vučića u Moskvu – to je bilo u vreme formiranja prve njegove vlade – stigla je naredba da se plasira kako on u Moskvu ide na preglede, da se ne stekne utisak da slučajno ide po mišljenje oko sastavljanja kabineta. Bilo je važno plasirati da ide iz ličnih razloga, a ne iz državnih.“
Vučić, prema rečima sagovornika BIRN-a, ima moć da odluči koji izveštaj će ići u kom delu informativnog programa.
„Vučić insistira da njegove čestitke sportistima prilikom osvajanja medalja idu bezmalo integralno“.
„Ne želi da njegova čestitka bude pročitana tek u sportskom bloku, gde je opširniji izveštaj, to mu je isuviše kasno. Čestitka ministra sporta ili predsednice skupštine ide u sportskom bloku, i to ne sadržaj već samo da se navede da su čestitali, ali njegov telegram ceo mora odmah da se pročita na početku Dnevnika, kada se saopštava da su sportisti osvojili neku medalju“, kaže za BIRN novinar RTS.
Jedan od urednika na Javnom servisu svedoči da po objavi priloga koji nije po volji vlasti, odmah sledi reakcija kabineta.
„Čak ni vest, čista kao suza, da je marta 2016. godine Zvonko Veselinović, kontroverzni biznismen sa severa Kosova jako blizak strukturama vlasti, pravosnažno oslobođen tužbi, nije mogla da nađe mesto u Dnevniku“.
„Valjda da narod ne bi čuo da je uopšte bio optužen“, kaže za BIRN.
Više novinara sa nacionalnih televizija tvrdi za BIRN da lično predsednik bira novinare koji će sa njim da idu na put ili u retkim slučajevima, kada mu nije posebno stalo, mora da aminuje one koje je redakcija predložila.
„Jednom novinarka RTS-a nije htela da stavi u izveštaj kako su ulice u jednom evropskom gradu blokirane zbog njegovog dolaska, objasnivši mu da nije samo zbog njega, već da je u toku Samit i da su ulice blokirane, što je prirodno, zbog svih prisutnih političara“.
„’Dobro ako RTS to neće da aminuje, pustiće Pink’, odbrusio joj je i ta novinarka nije mogla više da izveštava sa predsednikovih putovanja“, kaže izvor BIRN-a iz RTS-a.
Sagovornici BIRN-a takođe svedoče da Vučić koristi svoju moć da se osveti ili disciplinuje novinare čijim izveštavanjem ili ponašenjem nije zadovoljan. Urednik RTS-a navodi da je novinarka, koja je bila predviđena da izveštava iz Davosa, par dana pre polaska uradila prilog sa nekog događaja za Dnevnik koji predsedniku nije bio po volji i on je skinuo sa spiska izveštača i sam je odabrao ko će ići sa njim.
Tamara Spaić, nekadašnja novinarka „Blica“, prepričava svoje iskustvo sa jedine konferencije za štampu Aleksandra Vučića kojoj je prisustvovala.
„Bila sam na Vučićevoj konferenciji za štampu ‘Napredovanje Srbije na evropskom putu’ gde se on izvikao na mene i pre nego što sam se vratila u redakciju sazvan je kolegijum lista. ‘Da li ste normalni, kako ste nju smeli da pustite na konferenciju?’ besnela je osoba zadužena za vezu redakcije i kabineta“, priča Tamara Spaić.
Nadležni u kompaniji Ringier Axel Springer, koja izdaje „Blic“, nisu odgovarali na poruke novinara BIRN-a za razgovor na ovu temu.
Tamara Spaić nije jedini novinar na koga je Vučić dizao glas na konferencijama za štampu. To je postao njegov manir u obraćanju sa novinarima koji mu nisu po volji.
Vučićev tim za medije takođe pokušava da zadrži kontrolu nad onim što bi novinari mogli da pitanju na konferencijama za štampu, koje se često direktno prenose na Pinku i RTS-u.
Tamara Spaić, koja je deset godina radila u „Blicu“ pre nego što je napustila kompaniju nezadovoljna stanjem u redakciji, kaže da na konferencijama za štampu novinari često dobiju pitanja unapred.
„Stignu ceduljice sa pitanjem, ili Suzana Vasiljević, Vučićeva predstavnica za štampu, priđe novinarima i kaže: ’Mila, ‘ajde ti prva postavi pitanje’’“, kaže Tamara Spaić.
Vasiljević, koja je ranije radila u medijima, uključujući i projekte sa britanskim BBC-jem, nemačkom televizijom ARD i austrijskim ORF-om, neguje bliske odnose sa novinarima, urednicima i direktorima medija.
Jedan urednik tabloida iznosi i detalje sa neformalnog druženja predstavnika vlasti i glavnih ljudi u medijima.
“Posle jednog novogodišnjeg prijema u Vladi Srbije, njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević se na svom Fejsbuk profilu pohvalila poklonima koje je dobila od novinara i urednika”.
“Najviše lajkova su dobile ‘Džimi Ču’ cipele od 600 dolara koje je dobila od menadžerke kompanije koja izdaje dnevne novine. Na drugom mestu po broju lajkova je bila spavaćica koju je dobila od urednice iz konkurentske kuće”, kaže ovaj urednik tabloida.
Međutim, svi sagovornici BIRN-a saglasni su u jednom – Suzana Vasiljević je veoma sposobna i veliki je profesionalac.
„Suzana je slatka, divna, ništa ne naređuje. Tu je i Vladanka Malović, šefica press tima Srpske napredne stranke, sa kojom odlično sarađujem. Njih dve bi svaka partija poželela“, kaže Tatjana Jordović.
Suzana Vasiljević je odbila da govori za BIRN.
Kontrola na više nivoa
Na pitanje „Ko je glavni nosilac kontrole sadržaja medija u Srbiji danas“, 58 odsto je odgovorilo da je to politički establišment.
Anketirani u istraživanju „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“ kažu da se predstavnici vlasti najčešće žale na nedovoljnu medijsku podršku državnim politikama. Čak 67 odsto susrelo se sa izražavanjem nezadovoljstva predstavnika vlasti konkretnim izveštavanjem medija u kontaktu sa vlasnikom ili redakcijom, a 49 procenata susrelo se sa zahtevima predstavnika organa vlasti za objavljivanje, izmenu ili neobjavljivanje određenih informacija o njima lično ili njihovoj instituciji.
Tamara Spaić govori o svom iskustvu.
„Režim ima svoje ljude koji su raspoređeni po redakcijama i redakcije se otimaju za te ljude jer znaju da će preko njih uvek moći da dobiju intervju ili neko saopštenje pet minuta ranije.“
„Sada novinar i redakcija samo očekuju da im se dostavi materijal i da na osnovu njega naprave izveštaj, a nekada je to bilo takmičenje ko će bolje da napiše, sazna, izvesti, redakcije su bile vrlo angažovane. Sada sede i čekaju šta će iz kog izbornog štaba da stigne.“
„Sve je postalo propagandni materijal. Niko više ništa ne saznaje. Sve se svelo na to: ‘Ako si dobar sa Aleksandrom Vučićem onda ti informacija stigne putem sms-a pet minuta ranije i onda ti novinari postaju miljenici urednika jer su dobili baš tih pet minuta pre drugih to što je poslato iz kabineta. I oni su novinarske zvezde i dobiju bonus na kraju meseca“, kaže ona za BIRN.
Više od polovine sagovornika BIRN-a zahtevalo je da ostane anonimno plašeći se da bi mogli da snose posledice.
To najbolje zna Srđan Škoro, koji je smenjen sa mesta šefa deska „Večernjih novosti“ nakon što je tokom gostovanja u jutarnjem programu Radio televizije Srbije otvoreno kritikovao vlast.
On kaže da je autocenzura posledica straha da nešto može da vam se desi.
„Autocenzure ne bi bilo da ne postoji cenzura. Cenzura ne podrazumeva, kao nekada, postojanje zvaničnih cenzora. Ona se sprovodi suptilnijim metodama“, kaže Škoro.
Istraživanje „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“ pokazuje da se novinari susreću sa pritiscima i unutar redakcije i van nje.
Predstavnici vlasti najčešće koriste tri oblika uticaja – odbijanje pružanja informacija, iskazivanje nezadovoljstva konkretnim izveštavanjem i diskriminacija medija.
Novinari ističu da ne postoje zvanično zabranjene teme, ali se među novinarima dobro znaju granice prihvatljivog za uređivačku politiku.
Ukupno 69 odsto novinara susrelo se sa odbijanjem predstavnika vlasti da za njihov medij daju informacije, izjave i intervjue, a 51 odsto doživelo je javnu diskreditaciju njihovog medija ili njegovih pojedinačnih novinara, stoji u izveštaju Fondacije Slavko Ćuruvija.
Nijedan prilog o gorućim problemima i aktuelnim događajima ne može da ide u Dnevnik dok nema Vučićeve reakcije na to, tvrde za BIRN uposleni na realizaciji Drugog dnevnika RTS-a.
„Vest o spornom doktoratu Nebojše Stefanovića nije mogla da bude objavljena dok se dva-tri dana kasnije Vučić nije oglasio po tom pitanju. Ako pukne neka vest, ne može da ide tog dana, nego se čeka njegova reakcija, pa se tek onda emituje u Dnevniku, gde samo podsetimo na taj događaj, a onda pustimo Vučićevo mišljenje o svemu tome.“
„Ako imamo istupanje opozicionog poslanika iz skupštine bar trojica iz vladajuće koalicije moraju da ga poklope“, kaže sagovornik sa RTS.
Cenzuri ne podleže samo visoka politika, već i svakodnevni život. Srđan Škoro, nekadašnji šef deska „Večernjih novosti“, ističe zanimljiv primer iz perioda kada je radio u tom listu.
„Objavili smo zvanično istraživanje državnih institucija prema kojima je skočila cena potrošačke korpe. Odmah je usledila intervencija iz Vlade, da je to uznemiravanje građana i tražili su da se to promeni. Onda smo napravili novi tekst gde su uzete cene proizvoda koji su na akciji.“
„Večernje novosti“ bile su poznate po tome što su objavljivale priče običnih ljudi.
„Ako objavite običnu ljudsku priču to pokazuje sve manjkavosti sistema, pravosuđa ili policije. Poverenje u medije bi se vratilo kada bi se takve stvari objavljivale, ali to prosto nije dozvoljeno. Zato se forsiraju rijaliti i slične banalnosti“, kaže Škoro.
Novinarka RTS-a takođe misli da je odstranjivanje priča o životu običnog građanina zapravo smernica nevidljive cenzorske ruke.
„U Dnevniku nema sindikalaca, građana koji bi se požalili na težak život, ništa što bi pokazalo neku realniju sliku. Sada za te stvari nije ni potrebna cenzura, na delu je autocenzura, sada su svi već naučeni kako treba da rade.“
„Tačno se zna koji se analitičari pojavljuju u prelistavanju štampe, samo se vrte ovi koji su uz vlast, teško da će se čuti glas nekog ko ima iole kritičko mišljenje“, kaže ona za BIRN.
Nekadašnji urednik nekoliko tabloida ističe da je bilo nepoželjno da se izveštava sa suđenja žandarmima za napad na braću Siniše Malog i Aleksandra Vučića, tokom gej parade, iako je to suđenje otvoreno za javnost.
“To se uvek svodilo na šturu vest, 15 redova na dnu strane iako je realno da bi to čitaoce zanimalo. Dok recimo sa suđenja Darku Šariću može komotno da se piše”.
“Takođe ne može ništa loše da se objavi o Arkanu jer je njegova udovica jako bliska sa vrhom menadžmenta kompanije. I jako su poželjni afirmativni tekstovi o njenoj deci, a forsiraju se negativni tekstovi o Jeleni Karleuši. Ni estrada, mada je to više kriminal nego šou biznis, nije pošteđen smernica vladajućih strkutura“, kaže ovaj nekadašnji urednik tabloida.
Novinari u srpskim medijima u većini smatraju da urednici lako podležu pritiscima koji dolaze van redakcije i zbog toga ih ne doživljavaju kao saradnike na istom poslu, nego kao suprotstavljenu stranu koja ima drugačije motive.
„Nema više konstruktivnih sukoba između novinara i urednika, koji su doprinosili kreativnosti i dobrim tekstovima. Danas imate novinare koji služe samo da bi se njihovim imenom potpisao neki tekst sa kojim oni nemaju nikakve veze“, kaže u razgovoru za BIRN novinarka jednog dnevnog lista.
„Kada sutradan izađe tekst sa njihovim potpisom oni ga prvi put čitaju. Više nema ljudi od autoriteta, ljudi koji umeju da postave prava pitanja, od kojih bi naredne generacije mogle da uče“, dodaje ona.
Što se same atmosfere u redakcijama tiče, postoje tri preovlađujuća odnosa između uredništva i novinara: rovovski rat između hrabrih novinara i urednika, „miroljubiva konzistencija“ u kojoj novinar ipak odustaje od novinarskog otpora i, na kraju, potpuna podređenost novinara uredništvu.
Najčešći oblici unutrašnje kontrole novinarskih praksi i medijskih sadržaja dolaze od uredništva, navodi se u istraživanju „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“. U proseku, neki od oblika uticaja uredništva lično je doživelo 36 odsto anketiranih.
Većina intervjuisanih novinara vidi uredništvo kao centralnu tačku procesa kontrole medijskih sadržaja. Oni osećaju da se urednici, a posebno glavni urednik, nalaze između „čekića i nakovnja“, ali glavnog urednika ne vide kao zaštitnika profesionalnog integriteta, već kao njegovog kršioca.
Novinari se vremenom pasiviziraju u suprotstavljanju uredništvu, a najveći problem im je to što nemaju gde da odu. Najčešće nalaze izlaz tako što se bave tematskim oblastima u kojima je pritisak manji.
Oglašivači i kako im prići
Novinarska profesija je već dugo finansijski ponižena, a socijalno neugledna. Među novinarima je izrazito raširen strah od gubitka posla. Kada pristaju na pritiske ili pribegavaju autocenzuri, novinari izbegavaju da sebi naprave dodatne probleme, sa uglavnom finansijskim posledicama.
Kontrolna moć oglašivača opšteprihvaćena je činjenica među novinarima. Oni se trude da
izbegnu ugrožavanje interesa oglašivača i bez posebnih upozorenja od svojih nadređenih.
Suprotno profesionalnom kodeksu, oni prihvataju kao normalan radni zadatak izradu intervjua,
reportaža ili drugih vrsta pozitivnog predstavljanja oglašivača koji su deo reklamnih ugovora,
stoji u izveštaju „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“.
Dugogodišnji urednik u nekoliko tabloida kaže za BIRN da je uvek imao upliv u to šta sme, a šta ne sme da se objavljuje, ali da to nikada nije bilo konkretno rečeno.
„Tražio sam da mi daju spisak osoba ili firmi koje ne smemo da diramo, ali to nikada nisam dobio“.
„Uvek su najbolnije priče bile one sa privrednicima, biznismenima… Shvatio sam da smo mi puštali te priče i načinjali te afere da bi menadžment to ‘peglao’ i uzimao milione na oglasima. Mehanizam je sledeći: pustiš jednu priču o nekom spornom poslu firme ili ministarstva, menadžement me zove da se to stopira i onda posle sedam dana pojavi se oglas te firme ili ministarsta, ili neki propagandni tekst.“
Istraživanje Slavko Ćuruvija fondacije pokazuje i da su kontrolni uticaji oglašivača veoma efikasni. O opasnosti da ugroze interese oglašivača znaju uglavnom svi novinari i trude se da to izbegnu i bez posebnih upozorenja od uredništva, poslovodstva ili vlasnika. Otkazivanje reklame, neplaćanje dugova i zahtevanje prikrivenog reklamiranja najčešći su obilici kontrole medija od strane oglašivača.
Željko Bodrožić, glavni urednik lokalnih „Kikindskih novina“ kaže da vlast sada ima nepisana pravila koja moraju da se poštuju ako želite u ovim skoro nemogućim uslovima za medije da opstanete.
„Manjak para u medijima je uslovio da sve više ljudi pristane na te kompromise jer žele sebi i svojim porodicama da obezbede egzistenciju. Moraš da slušaš da bi opstao na tržištu.“
Kako je sve počelo
Tamara Spaić, nekadašnja novinarka Blica, kaže da su za vreme prethodne vlasti utabani temelji onoga što danas imamo. Ona pojašnjava kako je na svojoj koži osetila i kako je Demokratska stranka doživljavala slobodno novinarstvo.
„Pravila sam intervju sa Borisom Tadićem, neposredno nakon što je izgubio izbore, napisala sam sve od reči do reči, bio je jako zanimljiv razgovor, poslala sam mu na autorizaciju, ali stigla su potpuno druga pitanja i drugačiji odgovori.“
„Nisu se zaustavili na menjanju odgovora, nego su menjali i pitanja. Pre toga su nekoliko dana su vršili pritisak i od urednika tražili su da ga ne intervjuišem ja, nego moja koleginica“, kaže za BIRN.
Veljko Pajović je dvadeset godina uređivao i vodio vrlo značajan jutarnji gradski radio program „Beogradska razglednica“ na Studiju B. Već dve godine je bez posla. Smatra da je došlo je do toga da novinari izbegavaju da postavljaju pitanje, a kamoli da nešto istražuju ili analiziraju. Priseća se primera dok je na vlasti bila Demokratska stranka.
„Svojevremeno nismo smeli da objavimo da je ‘španski tramvaj’, koje je tadašnja demokratska vlast kupila, iskočio iz šina. Nismo mi kroz to otvarali priču da li su ti tramvaji pogodni za Beograd, niti ulazili u uslove pod kojima su kupljeni, ništa dubinski, što bi bilo krajnje legitimno, ali nije moglo ni da prođe da je jedan takav tramvaj iskočio iz šina.“
Drugom prilikom, kao urednik gradskog programa i voditelj ove slušane radio emisije, zatekao se u Bulevaru kralja Aleksandra i video da se neki „španski tramvaj“ sudario sa putničkim automobilom. Zvao je da se uključi u program, da objasni šta se desilo, da uputi vozače da izbegnu taj deo grada, a organizatorka programa mu je rekla: “To ne može!“
„Tada sam viknuo: ‘Prebaci samo vezu u studio.’ Tako je i bilo. Taj oblik cenzure se sprovodio preko tih instaliranih pomoćnih ljudi. Ne pojavljuje se tu neki nad-urednik, već sve funkcioniše preko dobro postavljenih sitnijih mehanizama. Forsiraju to da je manje bitno gde je otvoren vrtić, a mnogo važnije je to ko je otvorio vrtić, kao da je on dao novac iz svog džepa.“
Antonije Kovačević, dugogodišnji urednik nekoliko tabloida, priseća se kako je to bilo u vreme prethodne vlasti.
„Kao glavni urednik tabloida „Alo“, koji izdaje švajcarsko nemački izdavač Ringier Axel Springer, prilično dugo smo objavljivali informacije vezane za mahanicije tadašnjeg režima, čiji je stožer bila Demokratska stranka. Od ljudi iz okruženja predsednika Borisa Tadića dobijao sam signale da malo ublažimo, a i menadžment kompanije mi je stavljao do znanja da bi trebalo da spustimo loptu, što nisam uzimao za ozbiljno pošto u tom trenutku nekih drastičnijih pokušaja cenzure nije bilo.“
Do promene dolazi kada „Alo“ počinje da objavljuje tekstove o hapšenju generala Ratka Mladića sumnjajući u zvaničnu verziju o načinu na koji je uhapšen. Predsednik Tadić je tada dao intervju nemačkim medijima u kome je kritikovao „Alo“ i njegovog glavnog urednika.
Tekst su pročitali i rukovodeći ljudi Ringier Axel Springer-a.
„Usledili su brojni pozivi. Ubrzo posle toga menadžement Ringier Axel Springer-a najavljuje svoju hitnu posetu Beogradu i ja sam tog istog dana kada su stigli smenjen u 16.30 od strane vlasnika kompanije Mihaela Ringiera, a oni su već u 18 časova bili na večeri kod Borisa Tadića.“
„Nije mi čak dozvoljeno ni da uzmem svoje stvari, navrat-nanos sam izbačen iz redakcije. Kompanijska novina ‘Blic’ je sutradan objavila detalje govora koje je Mihael Ringier održao pred zaposlenima i gde je moja smena objašnjenja time da sam podržavao ratne zločine, čime mi je glava stavljena na tapet.“
Posledice
Tatjana Jordović, nekadašnja urednica Pinka, a sada urednik na TV Vojvodina kaže da danas novinar pre nego što treba da ode na zadatak, razmišlja šta će sve da preskoči i šta sve ne sme da kaže, umesto da misli o tome šta će sve da otkrije.
Čak 62 odsto novinara koji su učestvovali u anketi istraživanja „Sloboda i kontrola medija – svedočenje novinara“ kaže da se susrelo sa sistematskom diskriminacijom njihovog medija u vidu odbijanja davanja informacija, nedobijanja sredstava na konkursima za projektno sufinansiranje ili nepozivanja na javne događaje…
„Nekada su u redakcijama postojale motorole pored kojih su dežurali obično novinari početnici, i na taj način su se saznavali ključni događaji na gradskim ulicama, naročito gde ide policija“, kaže za BIRN jedan urednik tabloida.
„Neretko se dešavalo da novinar na mesto nesreće stigne pre policije. Tako su se otkrivale ozbiljne priče, ubistva, razbojništva. Motorole više nema, sada i tu zavisimo od vlasti za informacije ili takve stvari saznajemo na fejsbuku i tviteru“.
„Sećam se da je vest kako je veliki dečiji pesnik Raša Popov pretučen od neke dece, huligana, danima skrivana. To nekada ne bi bilo moguće.“
„Sada je nemoguće istraživati neko ubistvo, sem ukoliko vam nadležni sami ne daju papire, ukoliko im je to u interesu“, kaže novinarka koja prati kriminal.
Ona razotkriva perfidnu vezu medija i aktuelnih aktera na crnom tržištu.
„O borbi protiv organizovanog kriminala se plasiraju informacije koje služe određenim interesnim grupacijama… Sada imamo sukob dve mafijaške grupe. Oba kriminalna klana imaju svoje ljude na jakim mestima u državi i sada se vodi borba između njihovih zaštitnika i mediji se zloupotrebljavaju u tu svrhu“.
„Mediji se više ne pitaju više da li je to tačno ili nije tačno. Bitno je samo da je stigla informacija.“
Novinarka koja godinama prati crnu hroniku kaže da danas novinara vidi isto kao radnika u fabrici.
„Jedan moj mladi kolega, koji je počeo da se bavi novinarstvom skoro, pre četiri godine, sebe i celu svoju ekipu je nazvao ‘novinarima bez mozga’. Oni ne znaju da su novinari ti koji su donosili informacije, svađali se sa urednicima i da smo mi bili ti koji smo vodili uređivačku politiku. Danas uređivačku politiku vode menadžeri kompanija, vladajuće stranke, a posredno preko njih i oglašivači.“
Na kraju, Tatjana Jordović, sada urednica programa na TV Vojvodina kaže da ovo što nam se dešava nije slučajno.
„Cela ova priča je zapravo ‘osveta neuspelog novinara’ koji je to žarko želeo da bude, a sada je predsednik Republike“.
„Pouzdano znam da na televizije stižu gotovi, unapred pripremljeni prilozi, priče koje treba da se objave, iz kabineta predsednika. I urednicima ne pada na pamet da tu bilo šta menjaju“, zaključuje Tatjana Jordović.
Napomena: U prvobitnoj verziji teksta stajalo je da je Tatjana Jordović urednica emisije Pravi ugao na TV Vojvodina. Jordović je urednica programa TV Vojvodina.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Javni novac za javni interes“, koji sprovode BIRN, NUNS i SĆF, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU.
