Iz kuća u nizu smeštenih pored glavnog puta u Beočinu, glasno odzvanja kašalj. Srećom nije od korone, ali nije ništa manje zlokoban.
„Ne možemo da dišemo više od prašine. Kada bi samo neko mogao da me odvede kod pulmologa”, kaže nam starija žena dok sa stola briše sloj prašine debeo skoro centimetar. „Ovo je samo ono što se nakupilo od juče”, kaže dok nas poziva da sednemo.
Njena kuća nalazi se preko puta cementare Lafarž u Beočinu, jedne od tri najveće u Srbiji. Inspekcija je 2019. godine ustanovila da je cementara u vazduh ispuštala velike količine toksičnih materija i najavila da će slučaj predati nadlažnom sudu. Proces se, međutim, ne nazire.
Novinari BIRN-a proveli su celu prošlu jesen u Beočinu prikupljajući podatke o zagađenju i svedočenja ljudi. Reč koja se pojavljivala u svim razgovorima bila je – strah.
„Svi se plaše za svoje pozicije, nemojte im zameriti”, kažu u udruženju Spasimo Beočin. „Nije problem u Lafaržu, već u sistemu. Cela opština zavisi od jedne kompanije. Beočin bi bez te fabrike nestao. Ljudi razmišljaju – bolje nek nas i truju, ali da imamo posao”.
Kada su novinari BIRN-a posetili grad, gusti oblak dima prekrivao je obližnje kuće. Građani kažu da je u pitanju opasni otrov, menadžeri u fabrici da je to bezopasna vodena para.
I u bivšoj Jugoslaviji Beočin je bio jedan od najzagađenijih gradova, ali čini se da se stvari dodatno pogoršavaju nakon što je 2002. godine do tada državnu fabriku kupio francuski Lafarž.
Godinu dana kasnije rukovodstvo fabrike odlučuje da umesto prirodnog gasa, koji je do tada korišćen, počnu sa upotrebom petrol-koksa, prljavog nusprodukta prerade nafte koji sagoreva na visokim temperaturama. Razlog je cena – petrol-koks je daleko jeftiniji od prirodnog gasa. Ali i daleko opasniji, jer sadrži veliku količinu mikročestica, sumpor-dioksida i čađi.
Od 2011. godine u fabrici se spaljuje komunalni otpad, a 2018. fabrika dobija integrisanu dozvolu koja im omogućava da spaljuju medicinski otpad, automobilske, gume, opasna ulja i plastiku.
„Oni tvrde da u njihovim pećima visoke temperature uništavaju sve štetne materije, što nije tačno. Rotacione peći u cementarama nisu projektovane za spaljivanje otpada”, kažu u organizaciji Spasimo Beočin navodeći da su filteri u cementarama dizajnirani samo za cementnu prašinu, ne i za otrove koji nastaju spaljivanjem opasnog otpada.
U vreme kada je Lafarž kupio firmu, u njoj je radilo 2.040 radnika, mahom iz Beočina. Mediji su tada pisali da su radnici dobili ogromne naknade, da su kupovali po nekoliko automobila, kuće…
Danas u cementari radi svega nekoliko stotina ljudi. „Nijedan direktor niti top menadžer firme više ne živi u Beočinu. Poslednji se odselio mesec dana pre početka spaljivanja smeća”, kažu u organizaciji Spasimo Beočin.
“Rečeno nam je da ćutimo”
BIRN je stupio u kontakt sa jednim radnikom cementare, koji je radio u delu gde se spaljuje opasni otpad. Pristao je da govori za BIRN pod uslovom da mu garantujemo anonimnost.
„Bilo je tu svega, od motornog ulja, preko naftnih muljeva, medicinskih špriceva do otpada životinjskog porekla. Iz laboratorije sam dobio informaciju da živa uspeva da izađe kroz filtere, ali svima nam je rečeno da ćutimo i da po ugovoru koji smo potpisali, ne smemo da pričamo o poslu. I ljudi su se zaista tako ponašali. Bilo je ljudi koji su dobili rak, ali smo svi razmišljali samo kako da zaradimo pare. To nam je jedino bilo važno”, kaže ovaj sagovornik.
Okolne zemlje – Slovenija, Hrvatska – zabranile su upotrebu alternativnih goriva u proizvodnji cementa zbog velike opasnosti po životnu sredinu. To je urađeno i u Kosjeriću nakon protesta. Tamošnji pedijatar rekao je da je dokazano da štetni vazduh izaziva povećan broj bolesti pluća kod dece, kao i rak kod odraslih.
U Beočinu niko od lekara s kojima smo stupili u kontakt nije bio spreman da razgovara sa nama. Jedini podaci do kojih smo uspeli da dođemo bili su sa srpskog pravoslavnog groblja. Tokom tri godine (2017-2019), tamo je sahranjeno 99 stanovnika Beočina. Od toga, njih 27, nešto manje od trećine, umrlo je od kancera. Prosek u Srbiji je 21 posto.
Predstavnici Lafarža kažu za BIRN da od samog početka svog poslovanja u Srbiji rade na unapređenju procesa proizvodnje cementa.
„Za tu namenu smo, kroz modernizaciju opreme i optimizaciju procesa, uložili preko 150 miliona evra, čime smo znatno unapredili stanje životne sredine u Beočinu, jer su sva naša postrojenja pokrivena filterima koji obezbeđuju da su emisije značajno ispod graničnih vrednosti propisanih zakonom i integrisanom dozvolom za rad“ kažu iz Lafarža navodeći da su svi filteri „projektovani tako da obezbede emisije niže od dozvoljenih vrednosti bez obzira na vrstu energenta“ koji se koriste.
Od dolaska u Srbiju, Lafarž je imao potpunu podršku lokalnih vlasti, kao i vlasti na nacionalnom nivou koja je želela da se dodvori stranim investitorima, pa makar i po cenu narušavanja zdravlja građana.
“Najstrašnije je što Lafarž i ostali zagađivači imaju svoje saučesnike u vrhu države”, kaže za BIRN Zlatko Todorčevski iz Ekološkog pokreta Beočina.
Toga su svesni i u drugom ekološkom udruženju u tom mestu – organizaciji Spasimo Beočin. „Ukoliko pogledamo zakone, dozvole – možemo jasno da kažemo da cementara u Beočinu ne krši nijedan od tih dokumenata. To i jeste najveća tragedija”, kažu u ovom udruženju.
Kao jedan od apsurdnih primera navode obavezu po kojoj je fabrika dužna da dva puta godišnje odradi testiranje opasnih materija, uključujući i furane i dioksine. Fabrika može sama da izabere laboratoriju koja će raditi ta istraživanja, a istraživanje se radi onih dana kada ih fabrika pozove.
„Naravno, tih dana oni smanje ispuštanje otrova i rezultati budu dobri”, kažu iz organizacije Spasimo Beočin, navodeći da čak ni takve informacije fabrika ne saopštava javno.
U kompaniji Lafarž za BIRN kažu da sve vrste merenja rade u skladu sa propisanim zakonima.
„Merenja se vrše od strane ovlašćene sertifikovane ustanove, sa liste Ministarstva zaštite životne sredine. Osim redovnih godišnjih merenja monitoring emisija obuhvata i kontinualna merenja preko analizatora ugrađenih na emiterima na način i u skladu sa integrisanom dozvolom i zakonskom regulativom“, kažu u Lafaržu navodeći da o rezultatima merenja obaveštavaju nadležne organe – Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i Agenciju za zaštitu životne sredine.
Kako je sve počelo
Prva fabrika cementa u Beočinu počela je sa radom 1839. Njihov cement korišćen je za izgradnju čuvenog lančanog mosta između Budima i Pešte u Mađarskoj.
Fabrika beleži bum nakon Drugog svetskog rata kada Beočin postaje jedan od simbola industrijske revolucije. Firma je bila nacionalizovana i postala je državno vlasništvo.
Nakon promena oktobra 2000. godine, država prodaje cementaru francuskom Lafaržu (2002. godine) koji od 2015. godine postaje deo švajcarske grupe Lafarž-Holcim.
Bolje nek nas i truju, ali da imamo posao
Spasimo Beočin je neregistrovana organizacija koja je aktivna od 2015. godine, pre svega putem društvenih mreža. Imena članova udruženja nisu javna – i oni žele da tako i ostane.
„Ukoliko bi se saznalo ko smo, sigurno bi bilo posledica. Neki od nas rade u kompaniji, neki su radili, nekima rade najbliži prijatelji i rodbina”, kaže nam jedan od lidera organizacije.
Onda odjednom dodaje: „Mada razmišljamo da u jednom trenutku kažemo ko smo i da snosimo eventualne posledice, jer se ovako više ne može”.
Facebook stranica ima nekoliko hiljada pratilaca i veoma je aktivna, ali kada je potrebno pokrenuti neku akciju, tu već dolazi do problema.
„Pitaju nas zašto ne organizujemo proteste. Nismo uspeli da prikupimo 20 potpisa za peticiju, ljudi se plaše, a kamoli da organizujemo neke proteste”.
Ekolog iz Novog Sada Goran Vučićević tvrdi da cementara u poslednje vreme više zarađuju spaljivanjem otpada, nego prodajom cementa.
„Pričaju nam kako iza spaljivanja otpada stoji ekologija, a zapravo sve je čist profit” kaže.
On je izračunao da Lafarž godišnje spali 10.000 tona guma i da iz državnog budžeta za tu uslugu dobije 3.600 dinara po toni.
„Dakle, Lafarž dobije od građana 36 miliona dinara godišnje da bi nas trovao”, kaže Goran Vučićević.
Od desetak žitelja Beočina koji žive u samoj blizini cementare, samo je Jovan Ignjatović pristao da priča pod imenom i prezimenom. „Već sam star, ne plašim se više ničega”, kaže.
Zajedno sa svojim komšijama žalili su se cementari, opštini, inspekcijama – svima za koje su verovali da bi im mogli pomoći. Na kraju su od cementare dobili odštetu u vrednosti od 700 evra. „Šta ja mogu da uradim sa tim novcem? Čak se pričalo da će nam ponuditi 12.000 evra za preseljenje, ali od toga nije bilo ništa”, kaže Ignjatović.
Šta je zatekla inspekcija
Inspektori Pokrajinske inspekcije za zaštitu životne sredine Vojvodine obišli su cementaru 21. novembra 2019. godine kako bi izvršili vanredni nadzor. U izveštaju koji je inspekcija poslala Radiju 021, navodi se da su tom prilikom utvrdili da je cementara ispuštala u vazduh štetne materije čak 200 posto veće koncentracije nego što je to dozvoljeno.
Inspekcija je analizirala podatke u periodu 31. avgusta 2019. do 21. novembra 2019. godine. Zabeleženo je da u septembru te godine cementara ukupno 62 puta ispuštala hlorovodonik, čije su vrednosti prelazile propisanu vrednost za 200 posto.
U oktobru 2019. godine cementara je čak 847 puta u vazduh ispuštala praškaste materije, sumpordioksid, fluorovodonik, hlorovodonik, amonijak i azotne okside čak dvesta posto više od dozvoljenih graničnih vrednosti emisija. U novembru 2019 takvih propusta zabeleženo je 316 puta.
Inspekcija je utvrdila i da je Lafarž koristio 963 tone opasnog otpada bez prethodne kontrole kvaliteta.
Inspekcija je najavila da će doneti rešenje kojim će se od kompanije tražiti da sprovede mere kojima bi se uklonile uočene nezakonitosti. Takođe, inspekcija je najavila da će podneti i prijavu nadležnom sudu. Međutim, dve godine kasnije, sudski postupak se ne nazire.
Iz Lafarža za BIRN kažu da “kada je u pitanju inspekcijski nadzor iz 2019. Lafarž je u svemu postupio po rešenju inspekcije“, kao i da nemaju „saznanja o tome da je pokrenut postupak“.
Zlatko Todorčevski iz Ekološkog pokreta u Beočinu kaže da je to sve jedna “farsa” i “pozorišna predstava”. „Neće biti nikakvog suđenja”, siguran je on.
On kaže da je neophodno da postoji neko nezavisno telo koje će kontrolisati nivo toksina koje fabrika ispušta i da te podatke javno saopštava.
„Trenutni srpski zakon dozvoljava da cementara sama sebe kontroliše. To je ludilo. To ne postoji ni u Africi“, kaže on.
U Sloveniji, na primer, Lafarž je bio u obavezi da ispitivanja vrši na dnevnoj bazi i da ih objavljuje javno.
Ovo je “iskoristio” Uroš Macerl, slovenački farmer koji je postao poznat nakon što je 2017. godine dobio Goldman Environmental Prize, koja je pandan Nobelovoj nagradi.
Macerlova farma nalazi se odmah pored cementare. Godinama je gledao kako prašina i ostali štetni produkti uništavaju zdravlje njemu, negovoj porodici i komšijama.
„Prvo su krenuli sa pričom o spaljivanju medicinskog odpada i onda su prešli na petrol-koks. Od petrol-koksa do opasnog otpada nije dalek put, navodno i dozvole za spaljivanje dobijaju se lakše, jer i petrol-koks sam po sebi je opasan otpad, pun teških metala i halogena i njegova upotreba u cementari već predstavlja veliki problem”, kaže on za BIRN.
Među ključnim dokazima bio je izveštaj Onkološkog instituta iz Ljubljane u kome se navodi da “stanovnici Zasavja statistički više oboljevalju od raka u odnosu na ostale regione Slovenije”.
Takođe se navodi da “ljudi koji žive blizu fabrike cementara u Trbovlju imaju povećani rizik da obole od raka”.
„Mi nismo radili hemijskih analize, ali smo veoma podrobno studirali monitoringe i analize koje je po zakonima morala da uradi sama cementara i upoređivali smo emisije pojedinačnih supstanca sa njihovima dozvoljenima graničnima vrednostima”, kaže Macerl.
On se žalio Evropskoj komisiji koja je 2015. godine stala na njegovu stranu. Lafarž je bio primoran da zatvori fabriku.
Macerl je za to platio visoku cenu. Napustila ga je žena, a stanovnici Trbovlja su ga često napadali da je odgovoran što to mesto propada nakon što je fabrika zatvorena i što su ostali bez posla.
Sagovornica sa početka naše priče, koja živi odmah preko puta cementare u Beočinu, čula je šta se desilo u Sloveniji. Zbog toga je nepoverljiva prema novinarima. Ne želi da ono što se desilo u Trbovlju bude preslikano u Beočinu.
„Kakve mi koristi imamo od toga što vi pišete? Ceo svoj radni vek sam provela u toj fabrici. Moji najbliži i dalje tamo rade, ja im želim samo najbolje. Ali želim da prestanu da nas truju. Eh, kada biste u tome mogli da nam pomognete….”, kaže hraneći kokoške dok novi oblak prašine pada na kuću.
Tekst je nastao u okviru švajcarskog projekta Public Eye
Propast veličanstvenog dvorca
Nemac Eduard Ede Spicer, bio je jedan od prvih suvlasnika cementare u Beočinu. Angažovao je arhitektu Imrea Štajdla, najpoznatijeg po svom radu na izradi mađarskog parlamenta u Budimpešti, da za njega i njegovu porodicu projektuje dvorac za stanovanje.
Porodica se u dvorac uselila 1889. godine i od tada on nosi naziv Dvorac porodice Spicer.
Početkom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji 1941. godine, porodica Špicer odlazi u Nemačku. Nakon Drugog svetskog rata dvorac je nacionalizovan kao i fabrika cementa.
Nakon rata dvorac je korišćen kao biblioteka, sedište nevladinih organizacija, restoran, ali već više od deset godina je potpuno napušten i ostavljen na propadanje zubu vremena.
