Pokušaj građana i novinara da dođu do informacija od javnog značaja postaje sve teži, pokazuje istraživanje BIRN-a. Trend u poslednjih godinu dana pokazuje da je sve više žalbi na stolu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti i da je sve više kazni koje određuje ova institucija, jer važni državni organi, suprotno zakonu, ignorišu zahteve i odluke i plaćaju kazne, umesto da objave tražene informacije ili dokumenta.
Analiza koju je uradio BIRN, kao i sama praksa BIRN-a, pokazuju da raste broj „osetljivih tema“ za koje predstavnici različitih državnih institucija ne žele da daju odgovore ili dostave informacije i da se na taj način obesmišljava ostvareno pravo javnosti da zna kao i mnoge odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Samo u prvih sedam meseci ove godine, broj žalbi izjavljenih Povereniku, porastao je za oko 10 odsto u odnosu na isti period prošle godine.
Da se do važnih informacija dolazi teško ili nikako potvrđuju u poslednje vreme i brojni medijski napisi u kojima se ukazuje da država krši sopstvene zakone prikrivajući dokumentaciju o državnim poslovima koji se tiču života građana Srbije. Ministarstvo privrede, na primer, uporno odbija da postupi po Zakonu i rešenju Poverenika, i javnosti dostavi Ugovor o upravljanju smederevskom Železarom. Takođe, već četiri meseca nismo u mogućnosti da vidimo pod kojim će se to uslovima graditi Beograd na vodi i koliko će nas to koštati. Od građana se krije i podatak o tome sa koliko vrednih nepokretnosti, u njihovo ime, raspolaže državno preduzeće DIPOS, koje takođe odbija da postupi po obavezujućim rešenjima Poverenika.
Neuspelih pokušaja da dođe do informacija od značaja za javnost imao je i BIRN. I to dosta. Na primer, od 22 zahteva upućena javnim preduzećima i organima vlasti u vezi sa nekoliko tema koje BIRN istražuje, samo trećina je postupila u skladu sa Zakonom i dostavila tražene informacije u roku. Ostali organi vlasti i državna preduzeća prekršili su Zakon, jer u roku od 15 dana nisu dostavili tražene podatke i dokumentaciju, a četvrtina njih je te zahteve, jednostavno, ignorisala. U tri slučaja tražena dokumentacija je naknadno dostavljena, tek nakon izjavljene žalbe Povereniku.
Analiza pokazuje da državni organi koji su u obavezi da postupaju po Zakonu, krše pravila najpre ignorisanjem zahteva tražilaca informacije, potom ne postupaju po izjavljenoj žalbi Povereniku, ne postupaju ni po nalogu Poverenika, pristaju da plate kaznu i tako utiču i na (ne)transparentnost rada državnih institucija. Time se suspenduje pravo javnosti da zna na koji način država postupa u oblastima važnim za život u Srbiji.
Ćutanje i posledice
Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić, kaže da najveći broj zahteva nailazi na takozvano ćutanje administracije, zbog čega se podnosi gotovo 90 odsto žalbi. Iako takav institut ne postoji u zakonu, država na taj način kao da želi da se otarasi onih koji postavljaju nezgodna pitanja.
„Tek pošto se vi žalite i ja zatražim da se informacije dostave, oni kažu pa dobro, daćemo i onda se obustavlja postupak. To je karikaturalno. To ozbiljna država sebi ne sme da dozvoli. To se odnosi čak na 2/3 intervencija, a možda i više. To je podatak koji je alarmantan. To je ona priča – ko se žali, dobiće, ko se ne žali, neće. Kada bi se to promenilo, smanjio bi se broj žalbi i rasteretila administracija“, kaže Šabić u razgovoru za BIRN.
Osim ignorisanja zahteva, ima i onih koji ignorišu i rešenja Poverenika, iako ona obavezuju državne organe da traženu dokumentaciju dostave. „Rešenja Poverenika su obavezujuća, konačna i izvršna”, piše u Članu 28 Zakona. Ipak, naloge ne izvršava čak 18 odsto državnih institucija, organa i preduzeća.
BIRN trenutno ima pet takvih rešenja, ali je uprkos tome što su izrečene i novčane kazne, tražena dokumentacija, za javnost, i dalje nedostupna.
Zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, građani su, na primer, i dalje bez odgovora na pitanja o tome da li je posao ispumpavanja vode iz poplavljenog površinskog kopa Tamnava – Zapadno polje, morao da košta poreske obveznike 15 miliona evra i da li je možda koštao i više (o čemu je BIRN već pisao krajem prošle godine).
Odgovori na ta pitanja mogu se dobiti samo iz dokumentacije koju Elektroprivreda (EPS), međutim, odbija da dostavi BIRN-u već šest meseci. Još 3. februara ove godine od EPS-a smo tražili mesečne fakture za izvršenu uslugu, kao i mesečne izveštaje i dnevnike radova Južne Bačke, nosioca tog velikog i unosnog posla. Zahtevi BIRN-a su, međutim, ignorisani, baš kao i Rešenje Poverenika kojim je još u maju naloženo EPS-u da dostavi dokumentaciju. Zbog toga je krajem jula Poverenik izrekao i dve novčane kazne, jednu od 20.000 i jednu od 180.000 dinara. Sada je na potezu Vlada Srbije, koja na predlog Poverenika treba da omogući izvršenje, odnosno da omogući dostavljanje tražene dokumentacija. To se, međutim, prema rečima Poverenika, ne dešava:
„Mislim da nije dobro što Vlada ne obezbeđuje funkcionisanje ovog mehanizma koji je upisan u Zakonu, dakle, što ne primenjuje mere prinudnog izvršenja rešenja Poverenika. Ne zato što ih ja donosim, nego zato što je tako upisano u Zakonu. Ili ako taj mehanizam nije adekvatan, ajde da normativno definišemo neki drugi, ali to onda podrazumeva promenu Zakona, a ne situaciju u kojoj već pripremljen Zakon stoji godinama u Ministarstvu državne uprave“, kaže Šabić.
Isto je i sa zahtevom kojim je BIRN od EPS-a tražio elaborat ispumpavanja vode iz Površinskog kopa Tamnava – Zapadno polje, strukturu cene, tehničke karakteristike pumpnih sistema. Višemesečno nezakonito prikrivanje te dokumentacije, koštaće EPS dodatnih 200.000 dinara, koliko iznosi novčana kazna koju je nedavno izrekao Poverenik. I u ovom slučaju je na potezu Vlada.
BIRN je želeo da istraži i druge tendere na kojima je Južna Bačka dobijala unosne poslove u državnom sektoru, koji su posebno postali brojni nakon 2012. godine i dolaska naprednjaka na vlast. Upućeno je 13 zahteva, a samo tri javna preduzeća su traženu dokumentaciju dostavila u zakonskom roku. Nakon Rešenja Poverenika, dokumentaciju su dostavila tri preduzeća, dok dva (Srbijagas i Elektromreža) nisu to učinila čak ni nakon što je Poverenik doneo svoja obavezujuća rešenja, pa je BIRN podneo Predlog za prinudno izvršenje rešenja, što je mera koja prethodi izricanju novčane kazne.
BIRN je bio sprečen i da od Ministarstva rudarstva i energetike dobije kopiju Memoranduma koji su potpisali EPS i Ampleks, kojim je predviđeno da ta arapska firma dobije posao nabavke i ugradnje brojila za potrebe EPS-a vredan, prema saznanjima BIRN-a, čak 500 miliona evra. Poverenik je u martu ove godine Ministarstvo kaznio sa 180.000 dinara zato što je taj državni organ odbio da dostavi Memorandum, uz obrazloženje da su se potpisnice obavezale da ne objavljuju detalje ugovora.
Država tajni i pravo
Poverenik kaže da u delikatnoj oblasti, kakva je oblast velikih materijalnih resursa, vlada zabrinjavajuća netransparentnost. Problem sa pristupom informacijama od javnog značaja definitivno se preselio tamo gde je novac, a kao najčešći razlog za odbijanje zahteva, kako u pomenutom slučaju, tako i u mnogim drugim, navodi se tajnost podataka.
„Znate, nemoguće je objasniti bilo kome šta bi bio legitiman, opravdan, na zakonu zasnovan razlog, pretežan u odnosu na pravo srpske javnosti da zna, da potpuno od javnosti sakrijemo sve odredbe ugovora o Železari. Vi možete zaštiti ono što se odnosi na zaštitu tehnologije stranog partnera, koncepciju, to ćemo zaštititi, ali nećemo od srpske javnosti sakriti kompletan aranžman. To je ponižavajuće za zakon i za Ustav ove zemlje. Možemo štititi interese stranih partnera, ali niko ne može proglasiti legitimnim interesom stranog partnera to koliko je država dala subvencija, da li vam je poklonila ili nije poklonila državno zemljište i da li vas je oslobodila poreza“, kaže Šabić.
Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbija, s druge strane, smatra da prikrivanje ugovora nije nova pojava, ali ističe da imamo neke nove zabrinjavajuće trendove i nove vidove ograničavanja prava. To je, kaže on, pitanje korišćenja mehanizma iz člana 45 Zakona o zaštiti konkurencije koje se javlja već u nekoliko slučajeva, na primer u slučaju ugovora o upravljanju Železarom, ali ne samo tu. On podseća da su državni organi tražili da se zaštiti kompletna dokumentacija o ugovorima koji su zaključivani u još nekim pravnim poslovima, kao što je slučaj sa Beogradom na vodi i Er Srbijom.
„Naš Zakon o slobodnom pristupu informacijama počiva na načelu da svaki podatak koji je u posedu organa vlasti, u načelu može da bude predmet zahteva i da se samo na osnovu parametara iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja procenjuje hoće li on biti dat ili neće. I zbog toga je veoma opasno da čitav sistem pristupa informacijama, da se bilo kakvi izuzeci od pravila propisuju nekim drugim aktima“, kaže Nenadić za BIRN.
On veruje da ne samo da se moraju izvršiti svi nalozi Poverenika, već bi trebalo izbrisati sve norme koje unose konfuziju u pravni sistem pristupa informacijama i da takve odredbe, ubuduće, ne treba unositi u druge zakone.
Nenadić dodaje da neproverljivost sporazuma i ugovora, čak i kada su oni dobri, nosi sa sobom ogroman rizik i da ukoliko postoji želja za borbom protiv korupcije o kojoj stalno slušamo, onda javnost ugovora jeste jedan od preduslova da se bilo kakva kontrola vlasti može uopšte vršiti.
Tajnost podataka je, inače, prema podacima Poverenika, ove godine pala na drugo mesto liste razloga za odbijnje zahteva. Sada je, prema Šabićevim rečima, „modernija zloupotreba prava“, pod kojom se podrazumeva da se, navodno, prečesto obraćate državnom organu ili tražite previše informacija i dokumenata.
Porasla je, sudeći po broju obrazloženja za odbijanje zahteva, i senzibilnost za privatnost, kaže Poverenik, što je u potpunoj suprotnosti sa situacijom u segmentu zaštite podataka o ličnosti koje ocenjuje kao očajno.
„Znate, štiti se privatnost, recimo sad, u slučaju Diposa, a imate situaciju u kojoj se na brutalan način ugrožava privatnost curenjem informacija iz organa koji se bave borbom protiv kriminala, i iz tužilaštva i iz sudova, imate situacije kada se otkrivaju informacije o zdravstvenom stanju, o nacionalnoj pripadnosti, koje su posebno osetljive“.
Slučaj Nerandžić
Državni organi odbijaju da javnosti predoče i podatke o slučaju Radomira Nerandžića, bivšeg načelnika Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a, koji je 20. juna ove godine pronađen mrtav. Mediji su objavili nezvanične i neproverene informacije da je Nerandžić izvršio samoubustvo, kao i da je sa funkcije u Sektoru unutrašnje kontrole prebačen u Sektor za vanredne situacije nakon što je odbio da potpiše krivičnu prijavu protiv pripadnika niškog odreda Žandarmerije koji su intervenisali na dan održavanja Parade ponosa u Beogradu prošle godine.
Zato je BIRN zatražio od MUP-a informacije i dokumentaciju o datumu Nerandžićevog razrešenja, razlozima zbog kojih je razrešen, funkciji na koju je premešten. Pitali smo da li je tačno da je nakon razrešenja radio u Sektoru za vanredne situacije i ako jeste, zbog čega je premešten baš u taj sektor, da li je tačno da je protiv tog rešenja podneo žalbu i ako jeste, kada i zbog čega …
Početkom avgusta, MUP je odbio da odgovori na zahtev BIRN-a, između ostalog, i zbog toga što bi se time “povredilo pravo na privatnost, pravo na ugled… lica na koje se tražena informacija lično odnosi”. Na to rešenje BIRN je izjavio žalbu Povereniku.
Problemi i moguća rešenja
Podatak o tome da se broj izvršenih rešenja kreće oko 82-83 procenta, otvara pitanje funkcionisanja mehanizama za bolju primenu Zakona, kaže Poverenik. Prvi problem jesu kazne čiji je maksimalni iznos 200.000 dinara. Šabić ističe da je taj iznos mali, ali da je još veći problem što se kazna plaća javnim novcem, dakle novcem građana Srbije.
Osim toga, problem je što ne funkcioniše još jedan mehanizam. Nepostupanje po nalogu Poverenika je prekršajno kažnjivo, a podnošenje prijava je u nadležnosti Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.
„Onaj ko krši zakon morao bi u svakoj uređenoj zemlji da snosi konsekvence. E kod nas te konsekvence nema. Ministarstvo državne uprave je podnelo zanemarljiv broj prekršajnih prijava i to se radi selektivno. Znate, vi prekršajno gonite direktora Centra za socijalni rad, a ne gonite ministra. Ako već radimo selektivno, onda prvo moraju da odgovaraju direktori najvećih preduzeća i ministri, pa će se tome dati publicitet, pa će se onda valjda i ovi drugi setiti da poštuju zakon. Međutim, nema te politike i to je zaista ozbiljan problem“.
Šabić kaže da je o izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja sa resornom ministarkom Kori Udovički razgovaro odmah po formiranju Vlade i da tada izgledalo da je ona razumela probleme koji postoje u Zakonu, ali da je sada očigledno da nema neke ozbiljne želje da se to uradi.
I Nemanja Nenadić smatra da bi izmena Zakona bila veoma korisna, ali naglašava da bi najefektnije bilo kada bi Skupština Srbije stvarno radila ono što joj je Ustavom predviđena nadležnost, kada bi vršila nadzor nad radom izvršne vlasti.
„Kada bi to radila, onda bi svaki ministar koji uskrati pravo na informaciju iz svog resora bio pozvan na odgovornost, ili čitava Vlada, i ne bi moglo da se desi kao što se dešava u Srbiji, da iz godine u godinu Skupština pozdravi izveštaj Poverenika i usvoji neke zaključke o tome šta su problemi u tom sistemu, a da onda ne čini ništa da se ti problemi i reše, ni kroz nadzor izvršne vlasti, ni kroz pozivanje na odgovornost predstavnika izvršne vlasti, ni kroz izmene zakona“ .
Slučaj Šarić
Na nalog Poverenika da BIRN-u dostavi traženu dokumentaciju koja se odnosi na postupak ekstradicije, predaju i lišenje slobode Darka Šarića, oglušilo se i Ministarstvo pravde. BIRN je Ministarstvu dokumentaciju zatražio još 12. februara, ali nas je taj državni organ obavestio da odbija da je dostavi, uz obrazloženje da se pred Višim sudom vodi sudski postupak protiv Šarića. Zbog toga je BIRN uložio žalbu, koju je Poverenik uvažio i u junu doneo Rešenje kojim je Ministarstvu naloženo da dokumentaciju odmah dostavi. Kako je Ministarstvo ignorisalo ovaj obavezujući nalog, Poverenik je doneo Zaključak o dozvoli prinudnog izvršenja, nakon čega se očekuje i izricanje novčane kazne.
Informacije i dokumentaciju o tome da li je Darko Šarić u Srbij stigao u postupku ekstradicije i ukoliko jeste, kada i koji državni organ je obavestio Viši sud u Beogradu o njegovom lišenju slobode, zatražili smo i od Višeg suda u Beogradu. Zahtev je poslat, takođe, u februaru, a tri meseca kasnije, Poverenik je doneo rešenje kojim je naloženo Višem sudu da dostavi tražena dokumenta. Rešenje je ignorisano, pa je Poverenik pokrenuo i postupak za prinudno izvršenje. Tek nakon toga, Viši sud je doneo rešenje kojim odbija zahtev BIRN-a. 10. jula na to rešenje BIRN je uložio žalbu, pa se čeka dalje postupanje Poverenika.