Miljko Stojanović već više od dve decenije radi kao lokalni novinar u Zaječaru. Posle rada u nekoliko redakcija, 2018. godine sa koleginicom Anđelom Risentijević osniva portal “Glas Zaječara” sa idejom da Zaječar dobije medij koji će se baviti problemima građana, a ne političkim saopštenjima. Tokom godina portal je pokretao humanitarne akcije, istraživao rad lokalne vlasti i kineske rudarske kompanije Ziđin, ali je zbog toga postao i jedna od najčešćih meta političkih pritisaka u istočnoj Srbiji. Miljko Stojanović je bio izložen kampanjama diskreditacije, pretnjama, fizičkim napadima, finansijskom iscrpljivanju redakcije, a nakon protesta u Zaječaru i razgovora u Bezbednosno-informativnoj agenciji kaže da je shvatio koliko visoku cenu lokalni novinari u Srbiji mogu da plate radeći svoj posao.

Poslednjih godina prošli ste kroz fizičke napade, pretnje, targetiranje, finansijske pritiske, pa čak i razgovor u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Kada ste prvi put shvatili da će bavljenje novinarstvom u Zaječaru imati svoju cenu?

Mislim da je to bilo praktično od prvog dana. “Glas Zaječara” smo pokrenuli početkom 2018. godine jer smo želeli da napravimo medij koji će zaista biti glas građana. Pre toga sam godinama radio u lokalnim medijima i video sam da ljudi više nemaju kome da se obrate. Ideja nije bila da pravimo još jedan portal koji će prenositi saopštenja, već da izlazimo na teren, razgovaramo sa ljudima i pokušamo da rešavamo njihove probleme.

Nije prošlo ni nekoliko nedelja od pokretanja portala kada su izbile velike poplave. Otišli smo da izveštavamo, ali nas je tadašnji gradonačelnik Boško Ničić udaljio sa mesta događaja uz obrazloženje da nije bezbedno da budemo tu. Samo nekoliko minuta kasnije na istom mestu davao je izjavu za RTS. Tada mi je postalo jasno da za nas neće važiti ista pravila kao za druge medije.

Uprkos tome ste nastavili, zašto?

Zato što sam vrlo brzo video koliko lokalno novinarstvo može da promeni nečiji život.

Jedna od prvih priča bila je o malom Nemanji koji je imao teško oboljenje kičme. Njegovi roditelji nisu imali novac za operaciju. Pisali smo o tome, slali priču drugim medijima, pokrenuli kampanju. Priča se toliko proširila da je na kraju reagovala i država. Danas Nemanja ide u školu i normalno hoda. Kad vidite tako nešto, shvatite da novinarstvo ima smisla.

Bilo je mnogo sličnih situacija. Pisali smo o pešačkom mostu koji je predstavljao opasnost za građane dok nije zatvoren i zamenjen novim. Posle požara u jednom selu pomogli smo da se organizuje akcija i porodica je za kratko vreme ponovo dobila kuću. Svakodnevno smo izveštavali o problemima koje su nam građani prijavljivali i trudili se da ih rešavamo zajedno sa institucijama. Upravo zbog toga ljudi su počeli da nas doživljavaju kao svoj medij.

Istovremeno smo otvarali teme koje mnogima nisu odgovarale. Pisali smo o rudarenju, o širenju aktivnosti kineske kompanije Ziđin i upozoravali da će se radovi nastaviti iako su građanima govorili da od toga neće biti ništa. Zbog toga smo proglašavani lažovima i stranim plaćenicima, ali se kasnije pokazalo da su informacije koje smo objavljivali bile tačne.

Posle nekoliko godina shvatili smo da gradu nedostaje nešto drugo, novi novinari.

Zato smo pokrenuli školu novinarstva. Hteli smo da mladim ljudima pokažemo da novinarstvo nije prepisivanje saopštenja, već odlazak na teren, razgovor sa građanima i postavljanje pitanja onima koji imaju moć.

Tako nam se pridružio Đole. On ima svega 19 godina, završio je našu školu iako je mogao da izabere mnogo lakši put. Glumac je, talentovan dečko, ali je rekao da želi da bude novinar. Danas radi sa nama.

Kada vidim njega, shvatim da sve ovo ipak ima smisla. Ako postoji nova generacija koja želi da radi ovaj posao uprkos svemu što vidi da se nama događa, onda još uvek postoji nada da lokalno novinarstvo u Srbiji neće nestati

Kada su kritike prerasle u otvorene pritiske?

Vrlo brzo. U početku su pokušavali da nas diskredituju, a onda su počeli da diraju moju porodicu.

Moja supruga je Ukrajinka. Na dan našeg venčanja tadašnji gradonačelnik je na svom Fejsbuk profilu objavio fotografiju žene koja igra oko šipke i napisao da se u Zaječaru održava „međunarodni performans“. Svima je bilo jasno na koga misli. To nije bio politički napad. To je bio pokušaj da se ponizi moja porodica.

Nedugo zatim koleginicu Anđelu je na radnom mestu dočekala odsečena svinjska nožica okačena na vrata. Bila je to jasna poruka. Posle toga su počele i direktne pretnje meni. Predsednik lokalnog odbora SNS-a prišao mi je dok sam podizao novac na bankomatu, vređao me i nazivao propagandistom. Kasnije su me na jednom stranačkom skupu okružili lokalni funkcioneri i njima bliski ljudi, pretili da će me prebiti, dok je nekoliko policajaca sve posmatralo i nije reagovalo. Kada sam ih pitao zašto ništa ne rade, odgovorili su da nisu ništa videli. Prijavio sam slučaj, ali je tužilaštvo odbacilo prijavu.

Da li ste tada imali osećaj da su u pitanju pojedinačni incidenti ili da postoji obrazac?

Vremenom sam shvatio da je to sistem. Prvo vas javno diskredituju. Onda vas finansijski iscrpljuju. Posle toga kreću pretnje i fizički pritisci.

“Glas Zaječara” od osnivanja gotovo nikada nije dobio sredstva na lokalnim ili državnim konkursima. Lokalni privrednici koji su želeli da se reklamiraju kod nas posle nekoliko dana bi zvali i molili da skinemo reklame jer je neko izvršio pritisak na njih. Nekoliko puta bili smo pred gašenjem. Bilo je perioda kada skoro godinu dana nisam primao platu. Preživljavali smo zahvaljujući projektima, honorarnim poslovima i pomoći porodice.

Najteže je kada ceo dan provedete pomažući ljudima, a uveče razmišljate da li ćete sutra imati novca za doručak. Tada shvatite da pritisak nije samo ono što se vidi na televiziji. Nekad je mnogo efikasnije da vas dovedu do toga da sami odustanete.

Kulminacija svega bili su lokalni izbori u Zaječaru?

Izbore pratim praktično od devedesetih, još kao klinac. Ali ono što se dogodilo na poslednjim lokalnim izborima u Zaječaru bilo je nešto što do tada nisam video.

Mesecima pre izbora krenula je kampanja u kojoj su se delili šporeti, bela tehnika i razna druga roba. Na sam dan izbora grad je bio pun ljudi koje niko nije poznavao, momaka u crnim majicama, istetoviranih, ljudi za koje ste imali utisak da nisu došli da glasaju, već da kontrolišu ceo proces.

Mi smo kao “Glas Zaječara” pratili sve što se dešavalo. Građani su nam slali informacije, snimke, svedočenja o kupovini glasova. Nisam razmišljao da li će prvi objaviti “Glas Zaječara” ili neka velika redakcija. Zvao sam kolege iz nacionalnih medija da dođu, jer je bilo važnije da cela Srbija vidi šta se događa nego da neko dobije ekskluzivu. Kasnije je i CRTA saopštila da izbori nisu bili regularni. To je bila potvrda onoga što smo danima gledali na terenu.

Posle izbora počeli su protesti.

Da. Svakog dana smo bili na ulici. Kako su protesti rasli, tako je raslo i prisustvo policije. U početku su bili pojedini policajci, zatim žandarmerija, pa kordoni u punoj opremi. Onda su se pojavili dronovi.

Ljudi su ih viđali iznad grada, ali meni su se spuštali pravo u dvorište. Supruga je gledala dron koji leti nekoliko metara od ulaznih vrata naše kuće. Komšije su me pitale zašto baš iznad naše kuće stalno kruže. Nisam imao odgovor. Znao sam samo da to nije normalno.

Počeli smo sami da pratimo odakle poleću. Dogovorili smo se da svi javljaju kada vide dron. Jednog dana uspeli smo da lociramo zgradu sa koje je poleteo. Otrčali smo tamo, popeli se na krov i zatekli čoveka za kog smo kasnije saznali da je pripadnik BIA. Pozvali smo policiju. Umesto da utvrdi šta se dešava, policija je udaljila nas.

Tokom protesta ste imali blizak susret sa načelnikom gradske policije.

Da. Bio je protest u centru Zaječara. Policija je počela da potiskuje građane. Podigao sam gimbal da snimim šta rade, jer sam video kako odvlače jednog opozicionog odbornika. U tom trenutku osetio sam udarac. Zatim još jedan. Posle toga me je neko snažno gurnuo i pao sam na asfalt. Telefon mi je odleteo nekoliko metara dalje.

Prišao sam načelniku policije i rekao da me je policajac upravo napao i da želim da prijavim napad. Umesto odgovora, uhvatio me je za grudi i odgurnuo. Rekao mi je: „Ja tebe već devet meseci tolerišem.“

Pokušao sam ponovo da objasnim da prijavljujem napad. Gurnuo me je drugi put.

Treći put su me već okružili policajci u punoj opremi, nabili me štitovima uza zid i oborili. Završio sam u Urgentnom centru sa telesnim povredama i pritiskom 180 sa 120. Četrdeset dana nisam mogao da spavam na levoj strani.

Šta se dogodilo kada ste podneli prijavu?

Ništa. Postojali su video-snimci. Postojali su svedoci. Sedam ljudi je overilo izjave kod notara da su videli šta se dogodilo. Ali tužilaštvo nije saslušalo nijednog od njih. Saslušani su samo policajci koje sam prijavio. Posle nekoliko meseci stigla je odluka da nema osnova za pokretanje postupka.

Tada sam shvatio da sam postao meta sistema.

Posle toga ste dobili poziv u BIA?

Pozvali su me na razgovor. Bila su trojica ljudi. Pitali su me zašto govorim da BIA pušta dronove i zašto pišem o rudarenju. Na kraju razgovora izgovorili su rečenicu koju nikada neću zaboraviti: „Zapamti, mi tebi možemo mnogo da pomognemo. Ali možemo mnogo i da odmognemo.“

Onda su počeli da pričaju o mojoj supruzi. Govorili su: „Šta će tebi sve ovo? Supruga ti radi. Budi miran. Mi smo patriote. Voli svoju zemlju.“

Nisam to doživeo kao razgovor. Doživeo sam ga kao upozorenje.

Nedugo zatim, posle izbora u Boru, moja supruga je dobila otkaz. Ne tvrdim da je to povezano sa tim razgovorom. Nemam dokaz za to. Ali teško je ne postaviti sebi pitanje kada se takve stvari događaju jedna za drugom.

Posle svega što ste prošli, zašto niste odustali i kako vidite budućnost?

Ako stanem, biće još gore.

Ovim poslom bavim se više od dvadeset godina. Neću stati ni zbog pretnji, ni zbog batina, ni zbog targetiranja. Sve što su uradili nije me uplašilo. Samo me je uverilo da ovaj posao ima smisla.

Najlakše je u Srbiji prepisati saopštenje i dobiti novac na konkursu. Teže je otići na teren, postaviti pitanje i stati uz građane kada svi drugi ćute.

Ako jednog mladog čoveka poput Đoleta mogu da naučim da novinarstvo nije služenje vlasti nego služenje javnosti, onda verujem da sve ovo nije bilo uzalud. To je jedini razlog zbog kog i danas radim ovaj posao.