Crveni tepih i prašina dočekali su Dragana Šutanovca kada je 2009. godine sleteo u Bagdad kako bi u ime Vlade Srbije potpisao sporazum o vojnoj saradnji sa Irakom.
Trebalo je obnoviti saradnju koju su ove dve zemlje imale pre 2000. godine, a koju je narušio, prvo pad Slobodana Miloševića, a potom, tri godine kasnije, i pad Sadama Huseina.
Srbija je u tom trenutku već imala sklopljen sporazum od 235 miliona dolara o prodaji oružja iračkoj vladi koju je podržavala Amerika.
„Imali smo izuzetan doček. U svakom smislu izuzetan doček“, kaže Šutanovac, u to vreme ministar odbrane Srbije. „Izazovi su bili veliki“, kaže on za BIRN.
„Sporazumom veka“, kako su ga tada nazivali u Srbiji, predviđeno je da se iračkim vojnim snagama izvoze pištolji, panciri, balistička oprema, minobacači, školski avioni Lasta i granate.
Četrdesetomilimetarske M99 granate – daleko teže od kanistera sa suzavcem koje za kontrolu građanskih nemira koriste policijske snage širom sveta – stigle su u četiri pošiljke 2009. godine, otkriva BIRN.
Deset godina kasnije, ove granate koristila je iračka policija za rasterivanje demonstranata tokom protesta koji su se rasplamsali početkom oktobra 2019. godine.
Amnesti International navodi da su ove vojne granate, proizvedene u Srbiji i Iranu, odgovorne za najmanje 20 smrtnih slučajeva tokom protesta.
Iračke vlasti navode da ne uvoze ove smrtonosne granate i dodaju da zapravo „treća strana“ pokušava da sabotira vladu i izazove nestabilnost.
BIRN-ovo istraživanje otkriva da su granate proizvedene u Srbiji zaista bile deo sporazuma o naoružanju, potpisanog između Iraka i Srbije 2008. godine i da je iračko Ministarstvo odbrane trebalo da bude njihov krajnji korisnik.
Kroz izveštaje očevidaca i analize fotografija i serijskih brojeva, BIRN je otkrio put oružja od fabrike „Sloboda“ u Čačku do Iraka preko posrednika – preduzeća Jugoimport SDPR.
Brajan Kasner, viši savetnik za krizne situacije, oružje i vojne operacije organizacije Amnesti International rekao je da su te granate nanele „užasne povrede“, kakve Amnesti ranije nije video tokom svojih nadgledanja protesta širom sveta. On smatra da i Srbija snosi deo krivice.
„Ne mogu samo prodati oružje, oprati ruke i reći kako to nije njihova odgovornost“, kaže Kasner za BIRN.
„Koriste ih za ubijanje“
Protesti u Iraku počeli su 1. oktobra 2019. godine zbog nezaposlenosti, korupcije i loših javnih usluga.
Ubijeno je više od 430 osoba, a više od 19.000 ih je ranjeno, kaže se u izveštajima.
Amnesti je 31. oktobra 2019. godine otkrio da su protiv demonstranata korišćene granate napravljene u Srbiji.
„Od 25. oktobra policija ne prestaje da baca suzavac i dimne bombe u masu, čak i kada nije provocirana“, kaže ova organizacija za ljudska prava navodeći reči očevica iz Iraka.
„To se dešava kontinuirano i nasumično… Ne koriste ih za rasturanje mase, već za ubijanje. Ove granate završavaju unutar tela demonstranata. Oni ne razmišljaju o deci i porodicama koje mogu biti u gomili“.
Kako prenosi Amnesti, vojne granate proizvedene u Srbiji i Iranu, završavale su u glavama demonstranata i probijale njihove lobanje.
Kasner kaže da je Amnesti potvrdio 20 takvih smrti. „Pratili smo proteste širom sveta i zaista nismo videli takve povrede“, istakao je on.
„Kanisteri sa suzavcima, koje policija širom sveta obično koristi u građanskim nemirima, manji su i znatno lakši“, rekao je Kasner.
Međutim, ovi tipovi koji su identifikovani u Bagdadu, pravljeni su prema principu ofanzivnih vojnih granata, koje su namenjene za borbu. One su zbog svoje težine i konstrukcije mnogo opasnije za demonstrante.
Tipična policijska granata od 37mm teška je između 25 i 50 grama, a sastoji se od nekoliko manjih kanistera koje se odvajaju i šire.
Sa druge strane, srpske i iranske granate od 40mm koje su identifikovane u Bagdadu, sastoje se od samo jednog dela i teške su od 220 do 250 grama (5 do 10 puta više od običnih).
„Kako se i policijska i vojna granata ispaljuju sličnom brzinom, putuju istom brzinom, one koje su teže 10 puta više isporučuju 10 puta veću silu prilikom udarca i tako nanose užasne povrede“, rekao je Kasner za BIRN.
Srpsko ministarstvo trgovine potvrdilo je za BIRN poreklo granata i saopštilo da su one 2009. godine direktno izvezene iračkom ministarstvu odbrane.
BIRN nije uspeo da utvrdi koliko ih je prodato.
Međutim, iračka vlada je saopštila da iračke vlasti nisu bile uključene u uvoz takvog oružja.
„Projektile koji su nakon obdukcije u odeljenju sudske medicine otkriveni u glavama i telima demonstranata nisu uvozili ni iračka vlada, niti bilo koji zvaničnik“, rekao je irački ministar odbrane Nadžah al-Šamari za portal Nas.
Optužujući neodređenu „treću stranu“, Al-Šamari je rekao da su granate „misteriozno ušle u zemlju“.
Srbija je isti tip granata, između ostalog, izvozila i u Crnu Goru, Belgiju, Izrael i Španiju.
Od Sadamovih bunkera do pušaka, minobacača i kaciga
Granate su samo mali deo višemilionskog oružanog sporazuma između Iraka i Srbije, koji traje već decenijama, još iz vremena SFR Jugoslavije kada su obe zemlje bile saveznici u Pokretu nesvrstanih.
Tokom devedesetih godina prošlog veka kada je Jugoslavija bila pod sankcijama, vojni i građevinski ugovori u Iraku bili su slamka spasa, a Jugoimport-SDPR je igrao veliki ulogu u izgradnji bunkera i štaba vladajuće iračke stranke Baas.
Svrgavanja Miloševića i Huseina sa vlasti prekinula su veze među državama. Ipak, brzo ih je oživela nova srpska demokratska vlada.
„Nije nepoznato da je SFRJ imala izuzetnu saradnju sa Irakom, ne samo u oblasti odbrane, već i u oblasti građevine“, kaže Šutanovac. „Nakon mog dolaska na poziciju ministra odbrane otvorile su se te mogućnosti“.
Sećajući se sporazuma o naoružanju iz 2008. godine, Šutanovac je rekao za BIRN: „Neko je za to rekao da je ugovor veka, za neke je bio epski ugovor.“
„U startu je bilo preko mislim 238 miliona dolara, kasnije je taj ugovor narastao na preko 325 miliona dolara.“
„Politika“ je tada objavila da je sporazum uključivao izvoz 17.000 pušaka, minobacača i metaka. Srpske fabrike je trebalo da proizvode uniforme, kacige, zaštitnu balističku opremu za iračke snage, od kojih je neke trebalo da budu obučene u Srbiji.
Njujork tajms je to nazvao „tajnim iračkim dogovorom“ koji je izazvao sumnje o korupciji.
„Dogovor je postignut u septembru bez tendera i mera protiv korupcije, koje uključuju odobrenje visokih zvaničnika vojske Iraka i iračke komisije za odobrenje ugovora“, pisalo je u tekstu.
„Umesto toga, pregovarala je delegacija koju su sačinjavala 22 visoka iračka zvaničnika, bez znanja američkih komandanata ili iračkih lidera.“
Sadašnja srpska vlada nastavila je sa prodajom oružja i municije Iraku koje vredi na desetine miliona dolara.
Iz ministarstva trgovine za BIRN takođe navode da su krajnji korisnici bili i iračko ministarstvo energetike, kompanije Al-Ika General, Druga odbrana i bezbednost i Vazduhoplovni sajam.
Između 2009. i 2017. godine Srbija je takođe izvozila oružje u Irak preko Jordana, Crne Gore, Bugarske, SAD-a i Poljske, ali vrednost tog izvoza i njegova tačna namera nisu poznati.
Srpsko oružje u ratnim zonama širom sveta
Ovo nije prvi put da se oružje proizvedeno u Srbiji koristi prilikom najstrašnijeg kršenja ljudskih prava.
Samo u poslednje tri godine, oružje napravljeno u Srbiji primećeno je u konfliktnim zonama u Avganistanu, Keniji, Kamerunu, Jemenu i Siriji.
Nizom istraživanja BIRN je otkrio lanac trgovine oružjem u kome su učestvovali bivši vojni oficiri, biznismeni, ljudi povezani sa vlašću – čak i otac srpskog ministra unutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića.
Prema dokumentima do kojih je BIRN došao, Branko Stefanović je u svojstvu pravnog savetnika GIM-a, privatne kompanije koja se bavi trgovinom oružjem, putovao u Saudijsku Arabiju. BIRN je objavio i da je GIM po povlašćenim cenama kupovao oružje iz fabrike Krušik u Valjevu.
Oružje je, između ostalog, završilo i u rukama boraca Islamske države u Jemenu. Vlada Srbije je odbacila ove navode i uhapsila uzbunjivača Aleksandra Obradovića koji je alarmirao javnost o dešavanjima u vojnoj fabrici Krušik u Valjevu.
Nevezano za to, 10. decembra 2019. SAD su objavile da su uvele nove sankcije usmerene protiv devet osoba osumnjičenih za direktnu ili indirektnu povezanost sa srpskim trgovcem oružjem Slobodanom Tešićem, koji se već nalazi na crnoj listi SAD-a.
Iz Amnestija su prošle godine za BIRN rekli da je Kamerun koristio oružje srpske proizvodnje prilikom „sistematskog kršenja“ ljudskih prava i pozvao Srbiju da obustavi izvoz oružja u ovu afričku državu.
U septembru 2017. godine srpski mitraljezi „Kojot“ primećeni su u Nigeriji, nakon što su oteti islamskim teroristima koji se bore za Boko Haram.
Iste godine, BIRN je otkrio kako su ovi srpski mitraljezi, u okviru isporuke 205 pušaka, tokom 2015. i 2016. prešli 6,000 kilometara dug put – od Zastava oružja do Sirije – i kako su u tome učestvovali Srbija, Bugarska, Saudijska Arabija, Turska i Sjedinjene Američke Države.
Kao potpisnica UN-ovog Sporazuma o trgovini oružjem, Srbija bi trebalo da odbije prodaju oružja nekoj zemlji ako veruje da „krajnji primalac“ tog oružja nije ujedno i „krajnji korisnik“ koji je odredila vlada.
Zloupotreba principa „krajnjeg korisnika“ olakšala je stalan protok oružja različitim militantnim frakcijama u Jemenu i Siriji, podstičući tako borbe u obe zemlje.
„Takođe, ako policija koristi to oružje za ubijanje civila demonstranata, takav izvoz bi trebalo zaustaviti“, rekao je Kasner.
„Mora se osigurati da se proizvodi uvek prodaju odgovornoj strani. Ako pogledamo nivo nasilja na protestima, u ovom slučaju, nažalost, iračke snage su dokazale da to nisu“, dodaje on.
Međutim, Šutanovac kaže da je pitanje više „filozofsko“.
„Ukoliko sankcije nisu uvedene, mislim da naša odgovornost zaista ne postoji, osim da kažem moralna“, rekao je Šutanovac za BIRN.
„Ali tu se uvek postavlja pitanje da li je uopšte moralno i etički proizvoditi oružje; da li oružje ubija ljude ili ljudi ubijaju ljude?“, zaključuje on.