Ni treći dan nakon što je TV kanal News Max Adria otkrio da je Uprava za sprečavanje pranja novca zatražila od banaka da dostave podatke i dokumentaciju za 20 fizičkih i 37 pravnih lica – medija, novinara i nevladinih organizacija – za koje ovaj organ navodno ima osnove sumnje da su počinili krivična dela pranja novca i/ili finansiranja terorizma, nema objašnjenja ko je postupak pokrenuo, da li postupkom upravlja tužilaštvo ili je Uprava samostalno napravila spisak.

BIRN, koji je takođe na pomenutom spisku zajedno sa četvoro naših bivših i sadašnjih kolega, uputio je u utorak v.d. direktoru Uprave Željku Radovanoviću pitanja u vezi sa tim postupkom, ali odgovore nismo dobili, iako nam je u sredu ujutru u kabinetu direktora rečeno da bi trebalo da stignu do kraja dana.

Do sada jedino objašnjenje stiglo je putem novinske agencije Tanjug i televizije Pink kojima je direktor Uprave izjavio da je rizik kod organizacija neprofitnog sektora procenjivan i prošle godine, te da je ovde navodno reč o rutinskom nadzoru zbog procene rizika.

Ova izjava, međutim, u suprotnosti je sa već pomenutim zahtevom koji je v.d. direktor Radovanović uputio bankama. U tom dopisu se on, naime, poziva na član 73 Zakona o sprečavanju pranja novca u kom piše da Uprava od obveznika može da zahteva informacije i dokumenta ukoliko „oceni da u vezi sa određenim transakcijama ili licima postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma“.

To, dakle, znači da je neko već procenio da postoji sumnja da su navedena lica i organizacije učestvovali u pranju novca ili finansiranju terorizma, odnosno da je reč o pretkrivičnom postupku, što je u suprotnosti sa izjavom datom Tanjugu i Pinku o rutinskoj proceni rizika.

Zato smo direktora Uprave pitali ko je pokrenuo postupak i kako je ustanovljeno da postoji sumnja za pranje novca ili finansiranje terorizma. Zanimalo nas je i da li je postupak pokrenulo tužilaštvo ili Uprava, kao i na osnovu čijih saznanja je sačinjen odabir pomenutih pravnih i fizičkih lica.
 

Pitanja bez odgovora

Direktora Uprave pitali smo i da li postoji neki inicijalni akt, odnosno da li je formiran predmet u kojem su podrobno obrazloženi razlozi za zahteve upućene bankama i da li je o tome obavešteno tužilaštvo (ukoliko postupak nije pokrenut na zahtev tužilaštva).

Zanimalo nas je i da li su sva pravna i fizička lica za koja su zatraženi podaci od banaka obuhvaćena jednim predmetom i ako jesu, zbog čega, da li su radnje za koje su oni osumnjičeni povezane, odnosno da li su oni delovali kao organizovana kriminalna grupa ili je pak svako prao novac za sebe?

Na kraju radnog dana jedino smo uspeli da saznamo da su direktoru pitanja prosleđena, ali da nije u kancelariji, pa smo ostali uskraćeni i za informaciju o tome kada bismo odgovore mogli da očekujemo.


Kolizija između zakonika i zakona

Član Državnog veća tužilaca Goran Ilić, kaže za BIRN da bi Uprava za sprečavanje pranja novca morala da odgovori na čemu zasniva osnov sumnje da pojedinci i organizacije sa spiska imaju veze sa pranjem novca i finansiranjem terorizma.

„Ako Uprava to ne objasni, u javnosti će ostati utisak da se radi o aktivnosti koja nije uperena protiv pranja novca i finansiranja terorizma, već protiv pojedinaca i organizacija koje iznose kritičke stavove u javnosti“, kaže Ilić i dodaje da inače podržava svaku aktivnost preduzetu radi sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.

On, međutim, smatra da je osim utiska da je postupak pokrenut radi difamacije ljudi i organizacija sa spiska, ovaj slučaj na površinu izbacio još neke probleme u vezi sa radom Uprave za sprečavanje pranja novca, koji su vezani za pravni okvir u kom ona deluje.

Ilić objašnjava da je zbog kolizije Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), Upravi omogućeno da vrši neku vrstu krivičnog progona bez saglasnosti javnog tužioca.

On pojašnjava da prema članu 5 Zakonika o krivičnom postupku, krivično gonjenje započinje prvom radnjom javnog tužioca ili ovlašćenih službenih lica policije na osnovu zahteva javnog tužioca, preduzetom radi provere osnova sumnje da je učinjeno krivično delo.

„Kada prikuplja podatke o krivičnim delima, Uprava praktično vrši krivični progon. To znači da Uprava za sprečavanje pranja novca ima ulogu policijskog organa iz predistražnog postupka. Ali pošto je u toj fazi tužilac taj ko rukovodi pretkrivičnim postupkom, Uprava to radi van nadzora javnog tužioca, jer im to omogućava Zakon o sprečavanju pranja novca”, objašnjava Ilić.

On navodi da je prema Zakoniku o krivičnom postupku Uprava dužna da kada preduzme neku radnju iz pretkrivičnog postupka, o tome obavesti tužilaštvo u roku od 24 časa. „U Zakonu o sprečavanju pranja novca to, međutim, nigde ne piše“, zaključuje Ilić.

Na pitanje da li pomenuta kolizija zakona daje Upravi diskreciono pravo da mimo ZKP-om utvrđenog postupka može od banaka i drugih organa i institucija da zatraži podatke o bilo kome, bilo kada, bez obzira na razloge takvog zahteva, Ilić odgovara da u krivično-procesnom smislu to stvara uslove da Uprava deluje kao odmetnuti organ.

„Zakonik o krivičnom postupku je krovni zakon i kad god se započne neka aktivnost koja se tiče provera osnova sumnje, mora da se primenjuje Zakonik”, kaže Ilić. On navodi da to znači da Uprava proveru može da preduzme samostalno, bez konsultacija sa tužiocem, jer na to po svom zakonu nisu dužni.

„Sa druge strane, s obzirom na to da ta radnja ide u pravcu prikupljanja dokaza da je izvršeno neko krivično delo, oni bi prema ZKP-u u roku od 24 sata morali da obaveste tužioca. Po mom mišljenju, oni bi morali da primenjuju ZKP kao krovni zakon za tu oblast. Međutim, ono što ja znam, oni to ne rade, jer su dva zakona u nesaglasju, a oni primenjuju samo svoj, i to je problem“, kaže Ilić.

Članom 77 Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma navodi se da postupak prikupljanja podataka, informacija i dokumentacije započinje ukoliko postoje osnovi sumnje da su određene transakcije ili lica uključeni u pranje novca i finansiranja terorizma.

I u ovom slučaju očigledna je kolizija između Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o sprečavanju pranja novca, konstatuje Ilić.

“Kada je u pitanju ZKP, svi organi koji imaju policijska ovlašćenja su dužna da postupe po svakom nalogu javnog tužioca”, kaže Ilić navodeći da, s druge strane, Zakon o sprečavanju pranja para daje mogućnost Upravi da čak može i da odbije inicijativu tužilaštva.

„Znači tu je nesaglasje između ova dva zakona. Dakle, u Zakonu o sprečavanju pranja novca tužilaštvo ima inicijativu, a u ZKP-u nalog. Po ZKP-u tužilac rukovodi, a po Zakonu o sprečavanju pranja para ima samo inicijativu”, kaže Ilić.

Ilić zaključuje da Zakon o sprečavanju pranja novca daje mogućnost Upravi da u predistražnom postupku deluje samostalno, iako tim postupkom, i po ZKP-u i po Ustavu, rukovodi tužilaštvo.

To, međutim, otvara pitanje usklađenosti pravnog poretka u kom je moguće da se na spisku osumnjičenih za terorizam i pranje novca nađu mediji i nevladine organizacije koje postoje čitav niz godina i imaju jasno profilisanu društvenu ulogu.