Šta najviše nervira Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Srbije u „tehničkom mandatu“?
Smeh, drugačije mišljenje i činjenice o njegovoj vladavini.
Ovo je najkraći mogući zaključak posle obilaska izložbe u beogradskoj galeriji Progres koju potpisuje neimenovana grupa iz Informativne službe Srpske napredne stranke.
Izložba koja nema potpisanog autora sadrži printskrinove sa Tvitera, kopirane naslovne strane novina, kopirani sadržaj iz novina i video zapise sa Jutjuba i kablovske TV stanice N1. „Postavka“ je tradicionalna: skupocene rolne masne hartije na kojima je odštampan materijal koji bi trebalo da pokaže da ne da u Srbiji nema cenzure, nego da mediji u Srbiji uglavnom pišu loše o Vučiću, i ne samo to, nego da izmišljaju neprestano laži i afere a sve u cilju rušenja sa vlasti.
Organizatori su izabrali centralni gradski izložbeni prostor u šetačkoj zoni i potrudili se da narativ o „izložbi“ prevedu na kakav takav engleski jezik da bi valjda i strani posetioci zabrinuti za medijske slobode i medijsku bezbednost Aleksandra Vučića imali priliku da se informišu dok ližu sladoled i kupuju kalendare sa likom Vladimira Putina.
Bilo mi je čudno da vidim sebe ne jednom od ekrana na kome se „vrti“ prilog koji je o slobodi medija radila svojevremeno ekipa Adrija medije u vreme dok je njihov tabloid Kurir „vodio borbu protiv Vučića“. Takođe, na tviter zidu, jedan od mojih postova zauzima najveći prostor – veći čak i od posta Zaštitnika građana Saše Jankovića.
Zidove galerije prema ulici krase veliki printovi naslovnih strana dnevnih i nedeljnih novina na kojima je Vučić kritički prikazan – toga ima desetak komada, što nije neki broj s obzirom na to da je Vučić pune četiri godine na vlasti. A možda organizator nije imao dovoljan budžet da u tom formatu odštampa sve TE naslovne strane.
Pored tviter zida, posebna čast je ukazana najpoznatijim karikaturistima Predragu Koraksiću i Dušanu Petričiću koji su dobili poseban zid u suterenu galerije. Njihove karikature su prošarane stripovima Marka Somborca. Desno od ovih satiričara je zid na kome su izlistani tekstovi o najvećim aferama koje su potresle Vučića: ugovori sa Etihadom, Tamnava, Beograd na vodi, Siniša Mali i slučaj rušenja u Savamali.
Okolo su poređane ogromne rolne papira na kojima je nasumično poređan pres kliping o Aleksandru Vučiću iz štampe koja „mu nije naklonjena“.
U dnu prostorije u suterenu jedan naspram drugog postavljena su dva ekrana sa kojih sve vreme voditelj satiričnog programa „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ ponavlja „Vučić, Vučić“. Taj histerični lup se ukršta sa glasovima Vučićevih medijskih neprijatelja sa monitora u prizemlju tako da su posetioci sve vreme izloženi jednoj vrsti Gvantanamo kakofonije.
Na ekranima su poznati likovi: nas par sa internet portala koji se bave istraživačkim novinarstvom, Olja Bećković, Danica Vučenić, Marko Vidojković, Jugoslav Ćosić…
Manje više svi oni kojima se Vučić lično obraća u svojim medijskim nastupima i koje čereče tabloid Informer i televizije Pink i Studio B.
Neko je već ovu „izložbu“ uporedio sa sličnim koje su organizovane u Beogradu tokom nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu, ali, čini mi se ne moramo da idemo tako daleko i duboko.
Sličnu „stvar“ je u Crnoj Gori pre par godina organizovao Institut za javne politike koji se dovodi u vezu sa Vladimirom Popovićem Bebom, savetnikom Mila Đukanovića i dobrim poznanikom Aleksandra Vučića.
Tamo je kao žrtva bio prikazan Đukanović, svedržitelj Crne Gore, a ovde Vučić koji se trudi da za kratko vreme uradi valjda sve ono za šta je Milu bila potrebna decenija i po.
Ova groteska koja u svojoj osnovi ima spisak neprijatelja ove Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića, jeste baš to – svet izokrenut naopako u kome se najmoćniji stavljaju u poziciju žrtve i valjda time treba da pripremi javnost za moguće odmazde protiv onih koji su se usudili da mu se nasmeju u lice ili da mu otvoreno kažu šta misle o njegovoj vladavini.
Čovek koji je sistemom kontrole tokova novca uspeo da podjarmi skoro sve medije u Srbiji i koji se svake nedelje „obraća građanima“ na vanrednim konferencijama za novinare koje prenose sve TV stanice govori o tome kako njega mediji proganjaju, kako mu pakuju izmišljene afere i slično.
S druge strane, „izložba“ je dobra jer pokazuje da svi ti „neprijatelji Vučića i države“, svi ti strani plaćenici, tajkunski mediji, medijski reketaši, nikada se nisu pojavili na TV stanicama sa nacionalnim frekfencijama (osim Zorana Kesića i Ivana Ivanovića), nisu „gostovali“ u debatnim programima na Javnom servisu ili na TV stanicama koje imaju informativne programe.
Njima je ostao internet, bilo na društvenim mrežama bilo na Jutjub kanalima jer TU Vučić još ne uspeva da uspostavi kontrolu.
„Izložba“ od medijske margine pravi medijski mejnstrim i za to svi mi koji smo se pojavili na „izložbi srama“ možemo da budemo zahvalni Vučiću i njegovim savetnicima jer teško da bi nam iko drugi posvetio takvu pažnju.
Izbor sadržaja govori da je Vučić nesrećan onim što ima u medijskoj oblasti i da uprkos svoj kontroli, ne uspeva da zatvori sve kanale i da istina o životu u Srbiju i prirodi njegove vlasti na mala vrata ali ipak dolaze do građana Srbije.
Njega to iz nekog razloga plaši i da bi se tog straha oslobodio, da bi ga kontrolisao, kao da ide okolo i viče: Gledajte šta mi rade, pogledajte šta pišu o meni, zašto me niko od njih ne voli…
Za to vreme, mi gledamo, smejemo se, čudimo se i pomalo smo zabrinuti, jer, ako na miša pucaš iz haubice ko zna šta sve može da se dogodi.
I to nije smešno.