„U ime naroda“ – piše na svakoj presudi koju donesu sudovi Republike Srbije. Ipak, malo sudskih odluka do naroda zaista i stigne.
Javnost je retko upoznata sa celokupnim postupkom koji je prethodio presudi – počev od trenutka hapšenja, preko podizanja optužnice, do toka samog suđenja.
Sudovi i tužilaštva nisu dovoljno transparentni u svom delovanju dok se građani o radu pravosudnih organa informišu gotovo isključivo zahvaljući novinarima koji o tome izveštavaju, zaključak je BIRN-ove analize o radu pravosuđa.
Međutim, i novinari vode svojevrsnu bitku jer su zbog zatvorenosti sudova i tužilaštava primorani da se na različite načine „dovijaju“ da bi došli do informacija.
„Građani se apsolutno oslanjaju na rad novinara, ali treba imati u vidu da čitaju i slušaju samo ono što im se servira a to su najčešće tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom“, kaže za BIRN Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu.
Iako postoje zakoni koji uređuju pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, građani i novinari ih teško dobijaju.
Predstavnici sudske vlasti retko izlaze u javnost sa informacijama, pa umesto njih o tome češće govore ministri i poslanici, koji se neretko hvale masovnim hapšenjima ili informacijama iz istrage – i to obično onim koje ne bi trebalo da budu javne i narušavaju prezumpciju nevinosti ili otkrivaju osetljive, privatne detalje.
Ranije istraživanje BIRN-a pokazalo je da su se takva masovna hapšenja u vezi sa slučajevima za pranje novca najčešće završavala sporazumima o sklapanju krivice.
S druge strane, zvanične informacije o predmeta koje zanimaju građane a tiču se „poznatijih kriminalaca“ ili „politički interesantnih osoba“ retko su dostupne.
„Opšti stav je da je korupcija velika, pravosuđe neefikasno, a pravda nedostižna“, objašnjava Bojana Pavlović, novinarka KRIK-a.
Tajna za narod ali ne i za vlast
Kada izveštavaju sa suđenja, novinarima je važno da imaju uvid u optužnicu kako bi na osnovu dokumenta mogli da objasne građanima kome se sudi i zbog čega, naročito kada se radi o suđenjima za organizovani kriminal koja sadrže složene šeme delovanja i veliki broj okrivljenih.
Bojana Pavlović iz KRIK-a kaže da je danas sve teže dobiti informacije od sudova i tužilaštava i da se i za najosnovnije informacije moraju boriti preko službe Poverenika. Ona objašnjava da je sve teže doći čak i do optužnica.
„Viši sud i tužilaštvo nekada prebacuju odgovornost jedni na druge, nekada je obrazloženje tužilaštva da su predmet poslali sudu i uništili arhivu, dok sud odbija da dostavi optužnicu jer je u toku dokazni postupak“, objašnjava ona.
Iskustvo BIRN-a pokazalo je da je postupanje Višeg suda različito za različite predmete – pa su tako postupajući po jednom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja dostavili optužnicu, dok su drugi zahtev kojim se tražila optužnica za drugi predmet odbili.
Na pitanje BIRN-a zašto sud dostavlja optužnicu za jedan predmet, ali ne i za drugi, iako su oba predmeta u fazi dokaznog postupka, portparolka Višeg suda u Beogradu Tatjana Tešić odgovorila je da „sigurno sada neće da poništi svoje rešenje o odbijanju i da možemo da se žalimo Povereniku“.
Postupak pred Poverenikom je u toku već mesecima.
Goran Ilić, zamenik Republičkog javnog tužioca i zamenik predsednika Državnog veća tužilaca kaže za BIRN da „zakon nema izričitih odredbi o tome da li optužnica može da bude dostupna javnosti, odnosno od kog momenta predstavlja javni dokument“.
Optužnica se svakako čita na početku pretresa, te dakle „nema sumnje da od trenutka kada počinje glavni pretres optužnica predstavlja dokument koji je dostupan javnosti“, zaključuje Ilić. Ovo ne važi u slučajevima kada je javnost isključena.
Ipak, Ilić podseća da osim interesa javnosti, postoji i interes da se čuva privatnost optuženih.
„Optužnice koje su objavljenje čine takvu stigmatizaciju da i ukoliko se donese oslobađajuća presuda, to samo malim delom otkloni patnju“, smatra tužilac Ilić.
Nerazumevanje medija i pravosuđa
Sudija Miodrag Majić smatra da pravosuđe ne može da bude otvoreno kao druge dve grane vlasti“.
„Pravosuđe će uvek kaskati u brzini komunikacije, ali sudije i tužioci trebalo bi da budu više dostupni javnosti i daju objašnjenja građanima“, smatra on.
Majić kaže da ima vrlo korektnu saradnju sa jednim delom medija, kao što su televizija N1, nedeljnici NIN i Vreme, dnevni list Danas, dok sa druge strane postoji potpuna zatvorenost drugih medija, uključujući i javni servis RTS gde se nikada ne pojavljuje.
„Sudije ne pričaju, ali zato pričaju oni koji ne bi smeli i koji ne znaju ništa o predmetima, a to su predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti – ministri i narodni poslanici“, pojašnjava.
Ukazuje da je uvek bilo pritisaka sa druge dve strane vlasti i neprimerenih ispada, ali da je sada to poprimilo metastazirajuće razmere. „Naše institucije su izvršile devijaciju potrebe za svojim postojanjem“, dodaje on.
Novinarka dnevnog lista Politika Miroslava Derikonjić kaže da ne može da se poredi otvorenost suda i tužilaštva sada i pre deset godina.
„Ranije su pravosudni organi bili mnogo otvoreniji za medije. Pre deset godina ste, recimo, mogli da odete kod višeg tužioca ili njegovog zamenika i tražite optužnicu. Dobili biste optužnicu i još bi vam objasnio ako vam nešto nije jasno s njom u vezi“, objašnjava Derikonjić.
Ona se priseća da je u periodu kada su istragu vodile istražne sudije, šef istražnog odeljenja davao informacije novinarima kad god bi došli kod njega.
„Sve se promenilo kada je odlučeno da postoji jedan portparol za sva tužilaštva. Tužiocima je bilo zabranjeno da daju informacije medijima – to je bilo pravo samo portparola. Nerealno je da jedan čovek i pri tom iz Beograda, pokriva sva tužilaštva u Srbiji. Ni portparol, niti glavni tužilac nisu shvatali novinare niti njihov posao“, objašnjava Derkonjić.
Novinarka Politike dodaje da je nekako u isto vreme počelo dovođenje pi-arova čime su se sudovi dodatno zatvorili za javnost.
Bojana Pavlović iz KRIK-a kaže da je izbegavanje dostavljanja informacija dugo bilo pravdano preseljenjem Višeg suda u Palatu pravde, dok su obrazloženja lokalnih organa obično bila da su dokumenta uništena u poplavi.
„Dešava se da kada tražimo potvrdu Višeg suda pre nego što objavimo vest, njihov odgovor bude da su informaciju već dali Tanjugu. Dešavalo se i da odgovori na moja pitanja osvanu u nekim dnevnim listovima, a da meni ni ne stignu odgovori“, objašnjava ona.
Kao još jedan od problema, ona navodi da često nemaju tužilačku stranu prilikom praćenja suđenja, jer tužioci odbijaju da razgovaraju sa novinarima.
BIRN je nedavno bio suočen sa sličnom situacijom kada je od tužioca zatražen uvid u završnu reč koju je izneo na jednom od prethodnih suđenja.
Iako je tužilac rekao da nema nikakvih problema, nakon konsultacija sa kolegama odustao je i zamolio da zvaničnim putem tražimo zapisnik od suda.
Goran Ilić, zamenik Republičkog javnog tužioca kaže da se „obaveštavanjem javnosti može otkloniti sumnja da se u konkretnom predmetu postupalo pristrasno i stvoriti utisak da javni tužilac odnosno zamenik javnog tužioca postupao samostalno“.
Novinari sa kojima je BIRN razgovarao rekli su da zbog nedostatka saradnje pravosudnih organa moraju da se „dovijaju na različite načine“. To uglavnom čine preko advokata okrivljenih, svesni da u takvim situacijama svako ima svoje interese, dok iskusniji novinari koriste lične kontakte kako bi nešto saznali.
„Teško je dobiti informacije o viđenijim kriminalcima ili ako se postupak vodi protiv politički interesantnih osoba“, navodi Derikonjić i dodaje da su to situacije koje za sobom povlače snalažljivost.
Postupci traju jako dugo, a suđenja se otkazuju iz najrazličitijih razloga, tako da se desi da je u nekim predmetima veći broj odloženih nego održanih suđenja.
„Suđenje Šariću traje osam godina, dok su neki domaći kriminalci osuđeni u zemljama Latinske Amerike, a kod nas posle mnogo godina postupci kreću ispočetka“, ukazuje Bojana Pavlović iz KRIK-a.
A šta tek da rade građani Srbije
Većina sajtova sudova i tužilaštava širom Srbije izgleda identično. Osim izgleda, zajedničko im je i to što ne pružaju mnogo informacija o svom radu.
Često se može pronaći raspored prostorija u sudu, dok je teže naći raspored suđenja koji se objavljuje tek na nekoliko sajtova. Najava suđenja za tekuću nedelju postoji na sajtu Višeg i Apelacionog suda u Beogradu, a portparolka Višeg suda raspored šalje i elektronskim putem medijima.
„Portparoli su preopterećeni jer su oni u isto vreme i sudije, pa problem nastaje kada im je `istražni dan` jer to znači da mi tog dana nećemo dobiti nikakvu informaciju, pošto nemaju zamenu“, objašnjava novinarka KRIK-a Bojana Pavlović.
Viši sud u Nišu je poslednju najavu suđenja objavio u junu 2018. godine, dok na sajtu Višeg suda u Novom Sadu piše da svakog meseca obaveštavaju predstavnike medija o rasporedu zakazanih suđenja za naredni mesec.
Mediji dobijaju i saopštenja Tužilaštva za organizovani kriminal o pojedinim slučajevima hapšenja za koruptivna krivična dela.
Užice je jedino koje na sajtu Višeg suda ima raspored suđenja za ceo mesec i to po sudijama, tako da se može videti koji sudija sudi u kom predmetu i koji su brojevi predmeta. Ipak, ni tu nije sve sjajno – poslednji put raspored je objavljen za oktobar 2019.
Na nekim od ovih sajtova postoji opcija „tok predmeta“ koja vodi na portal sudova, ali detalje možete videti samo ukoliko imate broj predmeta – a do njega nije lako doći ukoliko niste stranka u postupku, sa čime se BIRN susretao nekoliko puta u Višem sudu u Beogradu. Privredni sud u Beogradu daje broj predmeta.
Presude, iako se donose „u ime naroda“, daleko su od očiju javnosti.
Od ukupno 67 osnovnih sudova na teritoriji Republike Srbije, presude se mogu naći samo na sajtovima osnovnih sudova u Senti, Čačku i Gornjem Milanovcu koji objavljuje čak i optužne predloge.
Kod Viših sudova gotovo da uopšte nema objavljenih presuda. Pojedine odluke Apelacionih sudova mogu se naći u bazi sudskapraksa.sud.rs, a Apelacioni u Beogradu objavljuje i na svom sajtu.