Sa terase restorana gosti su imali priliku da uživaju u pogledu na Dunav. Bila je nedelja i mimoilaženje teretnjaka predstavljalo je idealnu meru uzbuđenja pred ručak, koji su svi iščekivali. “Izvolite”, pitao je mlađi konobar. Odlučili smo se za porciju šarana i soma, a zatim smo upitali da li ima i kečige? “Naravno”, rutinski je klimnuo glavom u znak potvrde porudžbine.

U porciji od 350 grama koju smo dobili, posluženo nam je pet malih kečiga. Veličina kečiga je značajan podatak, jer na osnovu nje obično možemo da zaključimo da li se radi o ribi ulovljenoj u Dunavu i Tisi, ili onoj iz ribnjaka.

Kečige iz ribnjaka su obično teške između 350-450 grama i ne manje od 40 centimetara.  Na dva specijalizovana ribnjaka za uzgoj kečiga, BIRN-u je potvrđeno da prodaja ribe manje od navedene veličine uzgajivačima nije isplativa. Ukoliko u vašoj porciji vidite kačige manje od ove veličine, to je obično znak da se radi o ribi iz reke.

Veličina kečige u vašoj porciji može biti dobar znak da li je riba nabavljena legalno iz ribnjaka ili je ilegalno ulovljena u reci / Foto: Dragan Gmizić

I tu sad na scenu stupa zakon.

Naime, Ministarstvo zaštite životne sredine Vlade Republike Srbije donelo je 1. decembra 2019. odluku, kojom se zabranjuje izlov kečige, što znači da se u restoranima može služiti isključivo ukoliko je gajena u ribnjacima.

Kečiga pripada jednoj od pet jesetarskih, vrsta koje još uvek nastanjuju Dunav. Prema klasifikaciji Međunarodne unije za zaštitu prirode njihova populacija je krajnje ugrožena, a prekomeran izlov je jedan od glavnih razloga stalnog opadanja brojnosti ovih vrsta.

Gastronomska navika da se konzumiraju male, polno nezrele jedinke kečige u Srbiji, navela je Svetsku organizaciju za prirodu (WWF) da tokom 2018. pokrene kampanju “Kečigi je mesto u reci, a ne u vašem tanjiru”. Kampanja je rezultirala odlukom o zabrani njenog izlova.

I pored zabrane, tokom 2019. i 2020. godine zabeleženi su brojni slučajevi nelegalnog lova kečige na Dunavu i Tisi, potvrdili su nam ribočuvari kao i inspektori za ribarstvo.

Udruženje Ujedinjeni ribolovci Srbije i Svetska organizacija za prirodu podsećaju na značaj monitoringa populacije kečige kako bi se konačno utvrdilo pravo stanje, te efekti primene zabrane.

Riblji restorani i čarde predstavljaju centralnu tačku oko kojih se vrti nelegalan izlov ribe, pogotovo kečige. Cena ribljeg mesa, koja se u restoranima kreće između 7 i 25 evra za kilogram, predstavlja neodoljivi mamac za lokalne ribokradice.

Meso kečige uvek je bilo na ceni i smatra se delikatesom – i to ne samo kod nas. U Engleskoj, Rusiji i Francuskoj kečiga se služila isključivo bogatim ljudima. U Kini je bila rezervisana samo za cara.

BIRN i aktivisti WWF-a tokom avgusta i septembra 2020. godine obišli su nekolicinu restorana i čardi na Dunavu i Tisi kako bi uzeli uzorke prženog mesa kečige. Analiza mesa biće poslata na genetičku i izotopsku analizu u Lajbnic institut za zoološka istraživanja u Nemačkoj. 

“Analiza izotopa omogućava identifikaciju geografskog porekla ribe po kome se utvrđuje da li je iz ribnjaka ili divljine. Ova metoda se koristila u sudskim postupcima konkretno kad je kavijar u pitanju, u kombinaciji sa testovima genetske identifikacije, međutim, još uvek nije standardni postupak”, tvrde u WWF-u.

Oni navode da će “deljenje rezultata ovog istraživanja sa državnim organima u ciljnim zemljama povećati nivo informisanosti o dostupnosti i primenljivosti ovih naučnih metoda u toku sprovođenja istraga”. 

WWF je tokom 2017. i 2018. godine obavio slično istraživanje u Rumuniji, Bugarskoj, Ukrajini i Srbiji. Jedan od ciljeva istraživanja bilo je prikupljanje podataka o odnosu ulovljenih i uzgajanih jesetri u slobodnoj prodaji. Podaci su pokazali da je trećina od svih uzoraka bila nelegalna.

Riblji fond Republike Srbije teško je zaštititi, ne samo zato što ribočuvarski sistem zahteva mnogobrojna unapređenja, već i zbog blagih kazni, tvrde sagovornici BIRN-a među kojima su ribočuvari, fakultetski profesori, novinari i rekreativni ribolovci. 

Podaci Ministarstva zaštite životne sredine pokazuju da su inspektori Odseka za ribarstvo tokom 2019. godine izvršili preko 600 redovnih i vanrednih inspekcijskih nadzora. U istom periodu republički inspektori podneli su 19 prekršajnih, krivičnih, kao i prijave za privredni prestup. Od devetnaest prijava, sudovi su izrekli deset presuda, navodi se u Izveštaju inspekcije za ribarstvo za 2019. godinu.

Podaci Odeljenja za kontrolu zaštite i korišćenja prirodnih dobara i ribljeg fonda Sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine Vojvodine, pokazuju da je tokom 2019. godine izvršeno preko 400 redovnih i vanrednih inspekcijskih nadzora. U istom periodu inspektori su podneli 35 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, četiri prijave za pokretanje postupka za privredni prestup i dve krivične prijave. Doneto je 20 presuda.

Prema podacima Republičkog Zavoda za statistiku tokom 2019. godine pravosudni sistem Srbije za krivična dela protiv životne sredine, u koje se ubraja i nelegalan ribolov, doneo je okrivljujuću presudu u manje od 20 posto prijavljenih slučajeva.

Tokom 2019. podneto je ukupno 2.425 prijava za krivična dela protiv životne sredine. Po toj osnovi kažnjeno je 417 osoba, navodi se u statistici pravosuđa.

Prema istom izvoru u 2019. godini podnete su 23 prijave za krivično delo nezakonit ribolov, dok je izrečeno 13 osuđujućih presuda. Od tog broja četiri su zatvorske, jedna novčana i šest uslovnih kazni. Jedna osoba kažnjena je kućnim pritvorom, a jedna radom u javnom interesu.

Livija Panić Miletić, tužiteljka Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici kaže za BIRN da “broj podnešenih krivičnih prijava oslikava pravi odnos broja krivičnih dela i prekršaja u odnosu na broj izvršenih inspekcijskih pregleda”.

“Za većinu kršenja zakonskih odredbi Zakona, koji se bave generalno zaštitom životne sredine, predviđeno je istovremeno i podnošenje prekršajne prijave i podnošenje krivične prijave. U pravnom sistemu naše zemlje ne može se istovremeno odgovarati i za prekršaj i za krivično delo povodom istog događaja. Broj propisanih prekršaja je nemerljivo veći od broja krivičnih dela, koja se bave ovom tematikom. Krivična prijava se podnosi ako je u pitanju zaista veliki ulov, zaista opasno sredstvo, koje je korišćeno prilikom ulova (na primer dinamit), ako je došlo do napada na ribočuvara, ako je došlo do ozbiljnog zagađenja vodotoka zbog krivolova”, kaže tužiteljka navodeći da se meri društvena opasnost samog događaja i procenjuje da li je ona za podnošenje krivične ili prekršajne prijave.

Kao dodatni problem u zaštiti ribljeg fonda Srbije nameće se i pitanje inspekcijske kontrole restorana u kojima se najčešće i prodaje nelegalno ulovljena riba. Nedovoljno definisane te međusobno isprepletane nadležnosti između sanitarne, veterinarske i komunalne inspekcije predstavljaju idealne “zakonske rupe” kroz koje se godišnje provlače tone nelegalno ulovljene ribe, tvrde sagovornici BIRN-a.

U organizaciji Ujedinjeni ribolovci Srbije i Svetskoj organizaciji za prirodu navode da je deo rešenja problema nelegalnog izlova ribe svakako nastavak dosadašnje prakse specijalizovane obuke sudija i tužilaca o značaju dunavskih jesetri, pogotovo kečiga.

“Statistički podaci o broju podnetih prijava te izrečenih presuda jasno pokazuju da se ribokrađa još uvek posmatra kroz prizmu ekonomskih prilika u zemlji. Kazne, koje se izriču su uglavnom novčane i retko prelaze 100 evra. U praksi, posebno kada je cena ribe na tržištu visoka, ribokradice tu kaznu isplate za jedno veče”, navode Ujedinjeni ribolovci Srbije u URS-u i WWF-u.

Oni naglašavaju da ribokradice “nisu siromašni ljudi, već lopovi,  tim što lokalni pljačkaš supermarketa ne pravi takvu štetu kao oni, koji čine zločin protiv prirode i kradu zajedničko bogatstvo”.

Livija Panić Miletić iz Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici kaže da “pravosuđe ne bi smelo sebi da dozvoli različit tretman različitih krivičnih dela”.

“Mislim da nije problem kada krivična prijava već stigne u tužilaštvo, ona dalje biva procesuirana, primenjuju se odredbe o Oportunitetu, ako ima mesta za njih ili se sprovode dokazne radnje, podnose optužni akti, donose presude. Mnogo je veći zadatak dovesti neki događaj do pravosuđa, izmeniti svest ljudi da je ekološki kriminal, pa samim tim i nezakonit ribolov stvar prekršaja, a ne krivičnog dela. Tu, po mom mišljenju leži ključ i problema i rešenja”, navodi tužilac Livija Panić Miletić.

Građani svojim prijavama takođe mogu doprineti smanjenju ribokrađe i zato je važno da se ti slučajevi prijavljuju ribočuvarima, inspektorima za ribarstvo, ali i policiji, navode ove dve organizacije.

Pored strožih kazni oni apeluju na ljude da kupuju i konzumiraju isključivo ribu, čije poreklo je poznato. “Na taj način drastično se smanjuje pritisak na divlje populacije”, tvrde u ovim organizacijama.

I pored nedovoljno preciznih podataka, stručnjaci upozoravaju da su uništavanje staništa, kao i masovna ribokrađa dovele do drastičnog siromašenja ribljeg fonda Srbije, što je neke od ribljih vrsta, poput kečige, dovele i do ivice izumiranja.

Dosadašnja domaća i međunarodna iskustva potvrđuju da zajedničke aktivnosti ekoloških aktivista, ribočuvara, inspekcijskih i drugih državnih službi i institucija svakako mogu doprineti očuvanju ribljeg fonda Srbije. Međutim, bez promene svesti i odnosa ljudi prema prirodi i prirodnim resursima, prirodu i njene resurse je gotovo nemoguće zaštititi, tvrde sagovornici BIRN-a.