Nema dana da srpski elektronski mediji ne posete sajt Infobiro i sa njega besplatno ne skinu priloge koji se istog dana zavrte u informativnim programima centralnih i lokalnih televizijskih stanica.

Dok gledaju vesti u kojima se smenjuju političari građani ne znaju da u stvari gledaju neke izjave koje su u svrhu sopstvene promocije naručili i platili vladina ministarstva, državne agencije, javna preduzeća, gradske opštine… Mediji ovaj sadržaj ne obeležavaju kao preuzet.

Iako država na budžetu ima već dva skupa medijska sistema, RTS i državnu agenciju Tanjug, podaci Uprave za trezor koje je BIRN prikupio, pokazuju da je najmanje 446 miliona dinara potrošeno u poslednjih devet godina za usluge tri vlasnički povezane privatne kompanije, Infobiro, Frejm (Frame TV production) i Videonet. Protiv Frejma i jednog od njegovih vlasnika podignuta je još 2011. krivična prijava za utaju poreza i pranje novca.

I javna preduzeća su izdvajala za usluge proizvodnje televizijskog materijala, što se ne može videti u podacima iz Trezora. Pored toga, brojni potpisani ugovori, često predviđaju da se dodatno plaćaju i putni troškovi za snimatelje i montažere, koji povremeno prate srpske političare širom sveta. Državne pare otišle su u ove tri kuće uglavnom direktnim ugovaranjem, bez javnog tendera.

Budžet Ministarstva za kulturu i informisanje za projektno finansiranje u oblasti javnog informisanja u 2013. godini iznosio je oko 65,5 miliona dinara za 260 prihvaćenih projekata. Dok pomoć medijima u proseku nije bila veća od 2500 evra po projektu, Agencija za privatizaciju je, na primer, od 2007. pa sve do oktobra 2013. godine mesečno odvajala 9000 evra kompaniji Frejm za „promociju pozitivne ekonomske klime i privatizacionih procesa“.

Vlade su se u Srbiji menjale, ali njihova potreba za samopromocijom je preživela, pa i aktuelni državni aparat mahom nastavlja da troši budžetski novac.

U celom poslovnom poduhvatu, tri strane su našle zajednički interes: država koja velikodušno plaća da se u najboljem svetlu prikaže javnosti, srpski mediji pogođeni krizom, koji posežu za besplatnim sadržajem i grupa poslovnih ljudi koja je ove slabosti prepoznala.

Direktorka Infobiroa Sanja Ignjatović kaže da su od nastanka u 2007. godini, prepoznali potrebu institucija od opšteg interesa i značaja da određene stvari saopšte, a uvideli nemogućnost televizijskih kuća da isprate sve događaje.

„TV stanice u Srbiji svakodnevno traže da snimimo određene događaje, zato što nemaju dovoljno produkcionih kapaciteta da ih sami snime. Nekada, neke od njih traže čak i da postavimo neka pitanja na samom događaju’’, kaže Ignjatović.

Dok srpski medijski eksperti krive medije što umesto nezavisnog sadržaja javnosti nude prikrivenu propagandu, neki urednici hvale saradnju i insistiraju da glavne događaje ipak pokrivaju sami, a posežu za materijalom Infobiroa kada je reč o saopštenjima zvaničnika.

Predsednica Udruženja novinara Srbije, UNS, Ljiljana Smajlović smatra da državi ovakve usluge odgovaraju zato što se medijskim kućama, a preko njih i široj javnosti, stavljaju na raspolaganje informacije mahom propagandnog tipa, po principu: evo šta državna ustanova želi da vi o njoj znate, odnosno evo vam sve što državna ustanova od vas ne želi da sakrije.

Ovakvim postupanjem države potkopane su novinske agencije sa video produkcijom – i one koje država direktno finansira, poput Tanjuga, kao i nezavisne kuće, poput Foneta ili Bete, koje opstanak baziraju na pretplati, koja je sve tanja.

Poslovni razvoj uprkos krivičnoj prijavi

Poslovna ideja o produkciji televizijskog materijala za potrebe različitih državnih institucija rodila se još 2005. godine, kada je formirana kompanija Frejm, koja te godine kao jednog od prvih klijenata ima tadašnje Ministarstvo finansija na čelu sa Mlađanom Dinkićem. Vlasnici Frejma su Mile Balać i Bojan Trajković.

U 2007. godini, Balać i Trajković se udružuju sa Sanjom Ignjatović i Ljubišom Paunovićem i osnivaju Infobiro, sa identičnom delatnošću. U tom trenutku Paunović i Ignjatović su vlasnici marketinške agencije Lobi PR sve do januara 2012. godine kada se Sanja Ignjatović briše iz vlasničke strukture.

Ona nešto ranije osniva marketinšku agenciju, Lobi kuću dobre komunikacije. Infobiro, Lobi PR i Lobi kuća dobre komukacije nalaze se na istoj adresi u Beogradu.

Novoosnovani Infobiro podiže video servis na internetu, na kome se postavljaju i arhiviraju kratki prilozi, kako Infobiroa tako i Frejma. Reč je o izabranim izjavama političara i snimcima događaja, koje onda TV kuće koriste u svojim prilozima.

U maju 2011. godine Služba za borbu protiv organizovanog kriminala podnosi krivičnu prijavu protiv Lobi PR i Frejma i njihovih direktora Paunovića i Trajkovića, za utaju poreza i pranje novca. Optužnica je podignuta u junu 2013. godine, a slučaj je trenutno pred Višim sudom u Beogradu.

Ljubiša Paunović negira da je Lobi PR izdavao fiktivne račune, za šta je osumnjičen. On veruje da će dokazati na sudu ispravno poslovanje.

Bojan Trajković se nije odazvao brojnim pozivima BIRN-a, dok je drugi vlasnik Frejma Mile Balać, odbio da razgovara.

Dok Služba za borbu protiv organizovanog kriminala gleda u poslovanje Frejma, njegovi vlasnici, Balać i Trajković, osnivaju novu firmu, Videonet, na istoj adresi za istu delatnost.

Od kraja 2011. godine, Videonet preuzima Frejmove poslove sa državnim insitucijama. U 2011. godini Frejm ima godišnji prihod od 52,5 miliona dinara, a Videonet svega šest miliona, dok je u 2012. trend obrnut – Frejm ima blizu šest miliona, a Videonet deset puta više. Do danas se prilozi koje proizvodi Videonet postavljaju na sajt Infobiroa.

Velikodušna država

Većinu ugovora sa Infobiroom, Frejmom i Videonetom državne institucije su zaključile direktno, jer Zakon o javnim nabavkama propisuje da za usluge radio i televizijske produkcije nije potrebno sprovoditi postupak javne nabavke. Ugovori uglavnom specifikuju da se pomenute kuće obavezuju da izrade materijal u formi dostupnoj za emitovanje na TV stanicama.

Tako su različite institucije za usluge ovih firmi plaćale od 100 do 500 hiljada dinara na mesečnom nivou. Prihodi od države, od nastanka ovih firmi, uvek su prelazili polovinu njihovih ukupnih godišnjih prihoda, a nekada su dostizali i 90 posto.

U nekim slučajevima cena usluge je bila i preko milion dinara koliko je plaćala Agencija za privatizaciju.

Ova agencija je sa Frejmom imala ugovore od 2007. do 2012. godine, a sa Videonetom od 2012. do oktobra 2013. godine ukupne vrednosti od 76,5 miliona dinara za produkciju nedeljne TV emisije u kojoj bi se promovisala opšta pozitivna ekonomska klima i privatizacioni procesi, kao i za snimanje video materijala, arhiviranje i postavljanje na servis Infobiro.

Pored osnovne cene ugovora, Agencija za privatizaciju je u određenom periodu bila u obavezi da pokrije i sve putne troškove u slučaju putovanja u inostranstvo, što podrazumeva troškove izdavanja viza, prevoz, noćenje i putne dnevnice za snimatelja i montažera.

U Agenciji za privatizaciju niko nije želeo da govori na ovu temu sa obrazloženjem da motive i razloge za ovakav vid saradnje znaju isključivo bivši čelnici Agencije, koji su smenjeni u novembru prošle godine.

Skupština grada Beograda je u periodu od 2008. do 2013. godine platila više od 42 miliona dinara za snimanje gradskih zvaničnika i događaja, za uslugu izrade video materijala i TV produkciju, kao i za dva TV serijala Beogradski detektiv i Beograd.rs.

Prema dokumentaciji koju je BIRN prikupio, u periodu od 2008. do 2012. godine i komunalna gradska preduzeća Ada Ciganlija, Gradske pijace i Parking servis sklopili su ugovore sa Infobiroom ukupne vrednosti od skoro 19 miliona dinara.

I Ministarstvo kulture i informisanja, čiji je budžet za kulturu i medije iz godine u godinu sve manji, godinama ima ugovore sa Frejmom i Videonetom.

Ovo ministarstvo na čelu sa Nebojšom Bradićem, je u 2011. mesečno izdvajalo 350 hiljada dinara za usluge Frejma, jer je imalo potrebu za TV produkcijom „u cilju promocije aktivnosti koje (ministarstvo) obavlja u svakodnevnom radu“, kako stoji u pisanom odgovoru BIRN-u. Frejm je te godine proizveo mesečno u proseku 16 priloga (izjava/pokrivalica).

Već sledeće godine isto ministarstvo, sa novim ministrom Predragom Markovićem, plaća Videonetu skoro duplo više, 600 hiljada dinara mesečno, za oko prosečno 19 priloga. Saradnja se nastavila i u 2013. godini, pod ministrom Bratislavom Petkovićem, uz promenu ugovorne obaveze tako da je „izvršenje sukcesivno, u skladu sa potrebama Korisnika“.

Posle izbora, poslovanje sa Videonetom i Infobiroom nastavlja i Skupština Srbije.

Prvi put je 2007. godine Infobiro dostavio ponudu Skupštini Srbije navodeći da time „Klijent dobija sopstvenu TV produkciju koja prati i promoviše sve njegove aktivnosti. (…) Istovremeno, na ovaj način Klijentu se otvara mogućnost kontrole informacija za javnost, i plasiranje odgovarajuće informacije, kako u pogledu sadržine, tako i u pogledu vremena objavljivanja’’.

Već sledeće godine, na javnom konkursu posao dobija upravo Infobiro.

Saradnja je prekinuta 2009, da bi se nastavila krajem 2012. godine.

Danas, Skupština plaća Infobirou 190 hiljada dinara mesečno za produkciju TV programa i postavljanje priloga na vebsajt Infobiroa o „aktivnostima od značaja za Narodnu Skupštinu“, kako stoji u ugovoru.

Skupština Srbije, ali bez sprovedene javne nabavke, u 2013. angažuje za 826.000 dinara mesečno Videonet za produkciju televizijskog programa i internet prenos skupštinskih zasedanja, koja građani već mogu da prate preko TV ekrana, što omogućava RTS. Produkcija Videoneta postavlja se na sajt parlamenta, a to uključuje i uživo prenos rada skupštinskih odbora.

Zamenik generalnog sekretara skupštine Radoslav Vujević smatra da je pored televizijskih prenosa plenarnih zasedanja možda i važnije da građane informišu o radu odbora i drugih radnih tela i da to mogu da pogledaju u bilo kom trenutku, jer se arhiviraju.

Saradnju su posle izbora nastavili i AP Vojvodina, neke državne agencije, pojedine beogradske opštine, kao i one iz unutrašnjosti. Samo u prvih šest meseci prethodne godine, za poslove Videoneta državne institucije su izdvojile oko 20 miliona dinara, a Infobirou su platile oko 14 miliona, pokazuju podaci iz Trezora.

Dokumentacija BIRN-a, zaključno sa junom 2013. pokazuje da su ugovore imali i Ministarstvo prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, Ministarstvo poljoprivrede, Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave.

Neka su i prekinula ugovore. U Ministarstvu privrede kažu da je ugovor sa agencijom Videonet raskinut sa dolaskom novog ministra, Saše Radulovića, jer je mesečna cena te usluge od 480 hiljada dinara predstavljala iracionalan trošak, kao i da je balans tog troška i benefita disproporcionalan.

„Smatrali smo da je ta usluga nepotrebna, jer ministarstvo ima svoju službu za odnose sa medijima i dobru komunikaciju i sa medijima i sa novinskim agencijama Tanjug, Beta i Fonet, koji rade taj posao i naplaćuju ga medijima“, kažu za BIRN u Ministarstvu privrede.

Državni favoriti i vladino “spinovanje”

Ponekad je teško povući jasnu crtu između rada medijskih kuća i produkcije koju po ugovoru državi isporučuju pomenute privatne firme. Prilikom ključnih događanja, država daje prioritet upravo tim firmama.

Bez Infobiroa se ne može, kaže jedan od njegovih vlasnika Ljubiša Paunović, a kao dokaz navodi činjenicu da su radili sa svim vladama od 2007. godine do danas, te da se „Infobiro angažuje kada su u pitanju neki vrlo važni državni poslovi“.

„Kada je uhapšen Ratko Mladić, premijer Mirko Cvetković je nas pozvao zbog velikog pritiska svih svetskih kuća koje su tražile izjavu o tome. Samo smo mi bili pozvani zbog toga što su sve te kuće mogle od nas da preuzmu materijal u najkraćem roku u punom kvalitetu“, objašnjava Sanja Ignjatović i dodaje da u tom trenutku premijer nije bio njihov klijent.

Vlasnici Infobiroa su ponosni na broj preuzetih snimaka, koji su obišli svet.

„Od našeg postojanja, sve najveće događaje u ovoj zemlji smo bili pozvani samo mi da ispratimo, zbog kvaliteta i znanja posla kojim se bavimo, kao što su (…) sahrana patrijarha Pavla, skup Nesvrstanih, poseta Bajdena… Niko od njih nam nije bio klijent…“, dodaje Ignjatović.

Paunović takođe navodi primer kada ih je Vlada pre nekoliko godina angažovala da isprate međunarodni sastanak brojnih država jugoistočne Evrope u Novom Sadu.

„Nije postojala medijska kuća u Evropi koja je mogla da isprati zvaničan događaj i sve njihove bilateralne sastanke“.

Infobiro pokriva i događaje širom Srbije, od otvaranja fabrika, puteva, kada političari posećuju sela i rukuju se sa meštanima.

Pitanja koja će se zvaničnicima postaviti tom prilikom, ponekad sugerišu portparoli državnih službi, ali se podrazumeva da će biti snimljeno ono što političar ima nameru da saopšti, bez dodatnih pitanja, što se od ovih agencija i ne očekuje.

Dok Infobiro ispunjava ugovorom zadate obaveze, nema mnogo medijskih kuća u Srbiji koje imaju kapacitet da na sve događaje pošalju svog novinara koji bi postavio provokativna pitanja.

Kada je Peđa Blagojević, bivši šef kancelarije Infobiroa u Nišu, a sada urednik informativnog portala Južne vesti, prvi put u 2008. godini krenuo na teren, zadatak mu je bio da snimi izjavu proizvođača duvana povodom uvođenja novih taksi na cigarete.

Pitao je nadređene koja pitanja treba da postavi.

„Rekli su mi – Ništa ti ne moraš da pitaš, treba samo da odeš tamo, on zna šta će da priča. Zaista, taj čovek, zemljoradnik, je sam počeo da hvali državu kako je uvođenjem promena zapravo počela da rešave probleme“, seća se Peđa Blagojević.

Prilog se našao na sajtu Infobiroa, uz optimističnu izjavu tadašnjeg ministra poljoprivrede Saše Dragina, takođe klijenta Infobiroa.

„Mediji su od te dve izjave napravili priču, ali nije bilo nigde mišljenja predstavnika duvanskih industrija, kojima ta regulativa nije pogodavala. Njih niko nije pitao, da li zbog lenjosti medija, ili uređivačke politike, ne znam“, dodaje Blagojević. „Tada sam shvatio da je to bilo čisto vladino „spinovanje“ da bi se podržala odluka ministarstva“.

Ljiljana Smajlović veruje da se radi o jednoj vrsti obmane javnosti i problem vidi u tome što mediji, pritisnuti uslovima pod kojim rade, svesno učestvuju u toj obmani.

„Kada bi video materijal tih agencija na elektronskim medijima bio jasno označen kao materijal koji su mediji “ovlašćeni da objave”, to bi makar teralo javnost na izvestan oprez prema toj propagandi“, kaže Smajlović.

Urednici informativnog programa u elektronskim medijima koji su želeli da govore za BIRN kažu da video materijal sa servisa Infobiroa uglavnom koriste kada nemaju resurse da pokriju sve događaje u toku dana.

Dežurni urednik u desku RTS-a Marija Mitrović navodi da im materijal koji preuzimaju sa njihovog servisa služi kao prva pomoć, jer je za pravi prilog potrebno imati svog novinara.

Ona je dodala da je zadovoljna saradnjom koja je obostrana, jer se dešava da se i Infobirou pokvari kamera ili da nisu imali novinara da pošalju na teren, pa im RTS da svoj materijal.

Urednik informativnog programa televizije Pink Slaviša Jovanović kaže da je to vrlo upotrebljiv materijal i da može solidan tv prilog od toga da se napravi.

Šta javnost dobija, a šta gubi

Nema sumnje da je za široku javnost od značaja da sazna kakve korake preduzimaju državni zvaničnici. Nisu usamljene ni države koje su za ove poslove značajno razvile sopstvene skupe interne agencije.

U slučaju Srbije, problem nije u kvalitetu i prirodi usluge koju privatne kompanije pružaju, već u racionalnom pristupu države prema trošenju novca građana, na čijem su teretu već Tanjug i RTS. Privatne novinske agencije, vide ovaj trošak države kao nelojalnu konkurenciju.

Direktorka privatne novinske agencije Beta, Ljubica Marković, ističe da je reč o situaciji koja je postavljena naopačke, kao „izvrnuta čarapa“.

„Ovakve agencije ne zavise od prodaje svog sadržaja, dok novinske agencije žive od pretplate. Zašto bi je mediji plaćali, kada mogu da besplatno preuzimaju sadržaj“, navodi Marković.

Ipak, Ljiljana Smajlović nije za to da se rad takvih kompanija ograničava ili zabranjuje, jer državne i druge ustanove imaju pravo da besplatno stavljaju na uvid podatke o svojim aktivnostima.

„Bitno je, međutim, da to bude transparentno, javno i jasno, i da javnost tačno zna šta time dobija, a šta gubi“, zaključuje Smajlović.

Odricanje od odgovornosti: Ovo istraživanje je nastalo uz finasijsku podršku projekta South East European Media Observatory koga je podržala Evropska Unija. Sadržaj ovog istraživanja predstavlja odgovornost BIRN Srbija i ni na koji način se ne može pripisati stavovima Evropske Unije.