„Haradinaj je Kosovo”, pisalo je na jednom transparentu dok su hiljade građana Kosova, uglavnom ratnih veterana, marširale u petak 6. janura 2017. godine kroz centralne gradske ulice svog glavnog grada, Prištine, uprkos temperaturi od minus 10.
Građani su bili u protestu i zahtevali su oslobađanje bivšeg kosovskog premijera i svog ratnog heroja Ramuša Haradinaja iz pritvora u Francuskoj gde se trenutno nalazi nakon hapšenja na osnovu Interpolove poternice koju je izdala Srbija i koja ga tereti za ratne zločine.
Nekih 300 kilometara od Prištine, u Beogradu, Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji izdalo je saopštenje u kome se Francuska i Srbija pozivaju da nastave sa izručenjem i krivičnim gonjenjem Haradinaja, poručujući da je „zločinac u vašim rukama, budite pravedni i dajte pravdu žrtvama i njihovim porodicama”.
Srbija i Kosovo imaju u potpunosti suprotna viđenja sukoba na Kosovu devedesetih godina prošlog veka koji su izbili nakon što su srpske snage odgovorile ofanzivom na gerilske akcije Oslobodilačke vojske Kosova koja je zahtevala nezavisnost Kosova.
Za kosovske Albance rat je bio pravedan s obzirom na to da su Srbija i njen vođa Slobodan Milošević decenijama kršili njihova prava. S druge strane, Srbi takođe vide svoju borbu kao pravednu – oni tvrde da je teroristička grupa otela njihovu ‘srednjovekovnu otadžbinu’, dok je ostatak kosovskih Srba proteran.
Iako je od rata prošlo skoro 18 godina, malo toga je učinjeno da se ospore i promene vladajući stavovi i retorika u oba društva.
Međunarodna zajednica je uložila u delovanje pravosuđa obe zemlje, osnivajući nekoliko sudova sa zadatkom procesuiranja ratnih zločina, ali su postignuti slabi rezultati. Jedan međunarodni sud, dve međunarodne misije i lokalni sud uspeli su da okončaju tek nekih dvadesetak slučajeva vezano za sukobe na Kosovu.
Ono što takođe zabrinjava je i činjenica da je procesuiranje za ratne zločine počinjene na Kosovu drastično opalo u poslednjih nekoliko godina, da su obe strane koristile navode o ratnim zločinima isključivo u političke svrhe, političari su koristili zapaljivu retoriku kako bi još više produbili podele među etničkim grupama i samo se nekolicina optuženika našla na optuženičkoj klupi.
Skrivanje iza granica
Misija EU za vladavinu prava na Kosovu, Euleks, koja je bila nadležna za procesuiranje ratnih zločina, ograničila je prošle godine svoj mandat te prepustila ratne zločine domaćem tužilaštvu.
Evropska unija, međutim, nije uspela da ispregovara sklapanje sporazuma o ratnim zločinima između Kosova i Srbije koji bi omogućio tužiocima ove dve zemalje saradnju uprkos stalnim političkim tenzijama između vlada u Prištini i Beogradu.
S obzirom na to da ne postoji zvaničan sporazum dva tužilaštva, prištinski tužioci za ratne zločine imaju pristup isključivo kosovskim žrtvama i počiniocima ,a beogradski tužioci mogu samo da se bave ljudima u Srbiji, što znatno ograničava mogućnosti za pokretanje novih i ozbiljnijih postupaka.
Problem kod velikih slučajeva uglavnom je taj što se počinioci nalaze u jednoj zemlji, a žrtve u drugoj.
Srbija u većini slučajeva takođe odbija da obezbedi dokaze i da sarađuje, čak i kada se radi o zahtevima sa Kosova uz posredstvo Euleksa.
Kao posledica ovoga, kosovsko tužilaštvo ograničeno je na relativno male slučajeve i usredsređuje se na počinioce koji se nalaze na njihovoj teritoriji. Prošle godine, na primer, tužilaštvo u Prištini pokrenulo je postupak protiv bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova i aktuelnog političara Fatmira Limaja zbog toga što je propustio da spreči ubistvo dva kosovsko albanska civila u oktobru 1998. godine.
Ipak, pokretanjem postupka protiv poznate ličnosti poput Limaja, kosovsko tužilaštvo osporilo je predrasude međunarodne zajednice da nije sposobno da se uhvati u koštac sa počiniocima na visokom pozicijama i sa osetljivim slučajevima.
Političko mešanje u postupke bilo je jedan od glavnih razloga zbog koga je Zapad toliko dugo bio uključen u rad kosovskog pravosuđa – prvo sa misijom UN-a, UNMIK-om, a kasnije i sa Euleksom.
Kada je UNMIK 2008. godine prepustio Euleksu nadležnost nad istragama za ratne zločine, još uvek je bilo 1.187 incidenata vezano za sukob na Kosovu koji su identifikovani kao ratni zločini ali nisu bili krivično gonjeni, i još 50 slučajeva koji su čekali na podizanje optužnice.
Euleks je imao nešto bolji učinak od UNMIK-a. Prema podacima koje je Euleks dostavio BIRN-u, misija EU uspela je da istraži i pokrene postupke u otprilike 250 slučajeva, ali je samo nekolicina došla do faze suđenja.
Najveći slučajevi obuhvataju dva visokoprofilisana sudska procesa – suđenje pripadnicima Dreničke grupe OVK i suđenje lideru kosovskih Srba Oliveru Ivanoviću i njegovim saradnicima. Euleks je u provostepenom postupku uspeo da obezbedi osuđujuće presude u oba slučaja ali su predmeti sada u žalbenom postupku.
„Nije bilo pravde“
Žrtve su, međutim, veoma razočarane ovim brojkama. Kako kaže Nusrete Kumanova, koja je tokom ofanzive srpskih snaga u ratu 1990-tih izgubila supruga a koja danas vodi udruženje žrtava „Majke plaču“, još mnogo toga ima da se uradi.
„Nije bilo pravde. Primer je grad Đakovica odakle sam ja – nije bilo optužnica vezano za nestale osobe. Digli smo glas oko toga, ali pravosudni sistem po ovom pitanju nije funkcionisao kako bi trebalo“, izjavila je Kumanova za BIRN.
Ona kaže da je njena organizacija prikupila svedočenja porodica osoba koje su nestale tokom sukoba ali da su nadležni organi iskoristili samo mali broj ovih iskaza.
„S obzirom na to da imamo evidenciju, dovoljno informacija, i da znamo ko je uzeo naše najmilije, pravosuđe bi trebalo da pokuša da pribavi više svedočanstava od rodbine kako bi došlo do optužbi za ove zločine. A ne da se zločincima dozvoljava da ulaze na Kosovo kad god požele. Oni to čine zato što niko ne radi na optužbama protiv njih“, dodaje Kumanova.
Tužilaštvo Kosova je pokušalo da procesuira neke od slučajeva koji se odnose na ratne zločine počinjene u Đakovici kada su srpske snage skoro sravnile grad sa zemljom, proterale lokalno albansko stanovništvo i pogubile na stotine civila.
Kosovski tužioci su 2015. godine podigli optužnice protiv 17 bivših pripadnika srpskih snaga, uključujući i bivšeg srpskog poslanika i bezbednosnog zvaničnika Miomira Stojanovića, za navodne zločine počinjene u aprilu 1999. kada je oko 300 Albanaca ubijeno u selu Meja na području Đakovice.
Uprkos činjenici da su izdate Interpol poternice, jer se verovalo da je većina begunaca živela u Srbiji, vlasti u Beogradu odlučile su ga ih ignorišu.
Istovremeno, Beograd ima na desetine svojih poternica izdatih preko Interpola, uglavnom za borce Oslobodilačke vojske Kosova, koje drži skrivene od javnosti.
Za njih se sazna tek kada neka od traženih osoba bude uhapšena na prelasku jedne od evropskih granica, kao što je Ramuš Haradinaj prošle nedelje pritvoren na Bazel Miluz Frajburg aerodromu u Francuskoj.
Kako srpski zakon predviđa da Srbija ima univerzalnu nadležnost nad svim ratnim zločinima počinjenim u bivšoj Jugoslaviji, srpsko tužilaštvo traži od zemalja da pritvore i izruče kosovske gerilske komandante osumnjičene za takve zločine.
Većina ovih zahteva je odbijena jer su evropski sudovi presudili da su srpske poternice političke i da osumnjičeni u Beogradu ne bi imali pravična suđenja. Haradinajevi advokati veruju da će i francuski sud u četvrtak, 12. decembra, doneti sličnu odluku te osloboditi pritvorenog političara.
Međutim, iako često pokušava da krivično goni komandante iz drugih zemalja, beogradsko tužilaštvo do sada nije optužilo nijednog visokog srpskog zvaničnika za ratne zločine, tvrdi Milica Kostić, direktorka pravnog prgrama nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo.
„Na suđenjima za zločine na Kosovu postoji očigledna tendencija da se ne gone visoki zvaničnici i da se izbegne bilo kakva državna odgovornost za zločine počinjene na Kosovu a da se, istovremeno, zaštiti država“, izjavila je Kostić za BIRN.
Ona je dodala da srpsko tužilaštvo u poslednje tri godine nije optužilo nijedno lice za ratne zločine na Kosovu.
„U ovom trenutku naš pravosudni sistem nalazi se na vrhuncu nezainteresovanosti za kosovske zločine“, rekla je ona.
Osećaj izdaje
Od njegovog osnivanja 2003. godine Tužilaštvo za ratne zločine Srbije pokrenulo je osam slučajeva povezanih sa Kosovom, od kojih su dva još uvek u fazi suđenja – jedan za ubistva u selima u okolini Peći, a drugi za ubistva u selu Trnje.
Oba slučaja odlagana su bezbroj puta tokom proteklih godina. Žrtve su često morale da putuju i po 300 kilometara kako bi svedočile da bi onda saznale da je ročište odloženo. Neki svedoci su odbili da se ponovo pojave pred sudom, uz obrazloženje da su se osetili izdatim od strane srpskih sudova.
Nepoverenje između žrtava i sudova dodatno se produbilo 2015. godine kada su srpski sudovi zabranili kosovskim advokatima da zastupaju žrtve jer nisu članovi Advokatske komore Srbije. Zabrana je usledila nakon što je Euleks zabranio srpskim advokatima da zastupaju okrivljene na Kosovu.
Kako kaže Kostić, nedostatak zvanične saradnje između Beograda i Prištine katastrofalno se odrazio na procesuiranje ratnih zločina.
„U najboljem slučaju nesaradnja za posledicu ima ozbiljno odugovlačenje istraga, u nekim slučajevima čak i njihovu blokadu. Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine nema direktan kontakt sa kosovskim pravosuđem usled toga što Republika Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu zbog čega ne priznaje ni njegove institucije“, objašnjava Kostić.
„Srbija, stoga, prikuplja dokaze isključivo preko Euleksa“, dodaje ona.
Srbija je potpisala sporazum o saradnji sa Euleksom, ali Kostić smatra da ovo nije adekvatno rešenje jer istrage na Kosovu više nisu u Euleksovoj nadležnosti.
Sa ostalim zemljama u regionu, sa izuzetkom Kosova, srpsko tužilaštvo je potpisalo sporazume koji omogućavaju razmenu dokaznog materijala, što je dovelo do značajnog porasta broja optužnica u predmetima koji su prebačeni iz Hrvatske i BiH.
Bivši šef Euleksa Gabriel Meuči izjavio je u junu prošle godine za BIRN da su se tužioci iz Srbije i sa Kosova sastali kako bi razgovarali o saradnji, te da je urađen nacrt sporazuma za koji je rekao da će predstavljati „veliki korak napred“.
S obzirom na to da je Srbija godinu dana bez glavnog tužioca za ratne zločine, ne očekuje se da će ovaj problem biti rešen u skorijoj budućnosti. Jedino mesto na kome Beograd i Priština razgovaraju o bilo kakvim modelima saradnje je u okviru tekućeg dijaloga u Briselu, ali pitanja ratnih zločina i nestalih lica još uvek se nisu našla na dnevnom redu.
Gordana Đikanović, koja je na čelu srpskog Udruženja žrtava rata na Kosovu, kaže da su porodice žrtava lepo sarađivale sa udruženjima albanskih žrtava i pravosudnim institucijama na Srbiji i na Kosovu, ali da je rezultat razočaravajući.
„Niko nije adekvatno osuđen za zločine počinjene nad Srbima i drugim nealbancima. Bilo je nekoliko suđenja ali su kazne bile ili simbolične ili su ljudi oslobođeni“, Đikanović je rekla za BIRN.
„Imamo dobru saradnju sa Euleksom i UNMIK-om i sa porodicama žrtava sa Kosova, i uspeli smo da pokrenemo stvari sa mrtve tačke tako da je došlo do procesuiranja nekih slučajeva, ali to je veoma mali broj u poređenju sa razmerama zločina“, dodala je ona.
Novi sud, nove nade
I dok Kosovo vodi predmete protiv bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova jer su oni dostupni samo kosovskim pravosudnim organima, a Srbija drži ‘na nišanu’ bivše borce OVK na prelasku evropskih granica, obe zemlje bave se samo slučajevima za koje se predviđa da će biti u nadležnosti novih Specijalizovanih veća i Specijalizovanog tužilaštva Kosova sa sedištem u Hagu.
Veća, koja bi trebalo da otpočnu sa radom ove godine, biće sastavljena od međunarodnih tužilaca i sudija, ali će primenjivati kosovske zakone.
U njihovoj nadležnosti biće suđenje bivšim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova optuženim za ubistva, mučenja i druga kršenja ljudskih prava na Kosovu u periodu od 1998. do 2000. godine nad Srbima, Romima i Albancima za koje se verovalo da su saradnici režima u Beogradu i protivnici rukovodstva OVK.
Veća je formirala EU, uz podršku SAD, jer se verovalo da kosovsko pravosuđe nije kadro da procesuira visokoprofilisane slučajeve, niti da zaštiti svedoke.
I ovaj sud, kao i u slučajevima procesuiranja ratnih zločina pred lokalnim i međunarodnim sudovima, doveo je do podela u zajednici – jedna grupa ga vidi kao poslednju nadu za pravdu, dok ga druga smatra pristrasnom institucijom čiji je cilj da ospori pravednu borbu Kosova protiv srpskih snaga.
„Naša očekivanja od novoosnovanih Specijalizovanih veća su velika. Na neki način smo skeptični, ali nemamo drugog izbora nego da verujemo da će se nešto promeniti. Postoje dokazi, postoje svedoci, ali oni i umiru, jer je prošlo 18, 19 godina od masovnih zločina pa je sve manje i manje ljudi koji su bili očevici“, rekla je Đikanović.
Što se tiče Kosova, očekuje se da će novi sud dovesti do ozbiljnih previranja na kosovskoj političkoj sceni jer mnoge vodeće ličnosti OVK danas imaju visoke funkcije i veliki uticaj u mnogim segmentima, uključujući vladu i poslovnu zajednicu.
Ono što dodatno izaziva bes na Kosovu je činjenica da EU, koja je ključni igrač u administriranju bivše srpske pokrajine, dozvoljava Beogradu da se provuče sa lošim učinkom u procesuiranju ratnih zločina.
Mnogi posmatrači su mišljenja da EU prećutno smanjuje pritisak na Srbiju u nekim segmenitma kao što su ratni zločini u zamenu za spremnost Srbije da sedne za pregovarački sto sa Kosovom.
Kosovski pisac Škelzen Gaši sugeriše da bi obe strane trebalo da se vrate na početak i „potvrde navode o svim zločinima koji su se odigrali od januara 1998. do decembra 2000“.
„To bi bio početak. Zatim bi trebalo da usledi sudski proces koji bi za obe strane vodili međunarodni tužioci i sudije“, rekao je Gaši za BIRN.
„I obe strane trebalo bi da učine sve kako bi se povratili nestali – Srbija [da pronađe] oko 1.300 nestalih Albanaca, a Kosovo [da pronađe] 400 Srba“, rekao je on.
Realna politika, međutim, sugeriše da je malo verovatno da će se ovo desiti, i da će nedostatak saradnje između Beograda i Prištine ostaviti porodice ubijenih ili nestalih u kosovskom ratu da, možda uzalud, čekaju pravdu.