Jedanaest apartmana, restoran, bazen, info centar, pristanište, plaža… Sve to je po prvobitnom planu trebalo da bude izgrađeno u Lepenskom Viru, u okviru Nacionalnog parka Đerdap, delom i na prostoru koji je pod prvim stepenom zaštite i gde je gradnja zakonom strogo zabranjena.
Nakon što su mediji, ekološke organizacije i predstavnici Nacionalnog parka Đerdap počeli da ukazuju na ovaj problem, plan je promenjen – u neposrednoj blizini jednog od najstarijih arheoloških nalazišta u Evropi umesto 11 gradiće se dva smeštajna objekta, info centar i restoran, kao i naučno-istraživačka stanica. One koji dolaze brodovima, trebalo bi da sačeka pristanište. Od bazena se odustalo.
Moglo bi se reći da je ovo još jedan od uspeha civilnog sektora i medija u preventivnom sprečavanju ekološke katastrofe. Ali, da li je prerano slaviti?
Naime, iako planovi za gradnju, kao i novi propisi koji bi dozvoliti nastanak ovog projekta, još nisu stupili na snagu, sredstva za izgradnju već su predviđena budžetom Republike Srbije za 2022. godinu. Ministarstvu građevine, saobraćaja i infrastrukture namenjeno je 180 miliona dinara, odnosno milion i po evra, za izgradnju međunarodnog putnog pristaništa Lepenski vir.
Veljko Kovačević, vršilac dužnosti pomoćnika ministra za vodni saobraćaj u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, rekao je za BIRN da se “sredstva planiraju i da će biti u budžetu za 2022. godine ukoliko se ispune zakonske pretpostavke”.
“Ukoliko to ne bude slučaj, izgradnja tog pristaništa se neće naći u budžetu i sredstva će biti prebačena na druge projekte”, rekao je Kovačević.
Novi ministar Tomislav Momirović nije odgovorio na mnogobrojne upite BIRN-a, a na naša pitanja nisu odgovorili ni iz Ministarstva za zaštitu životne sredine.
U razgovoru sa ljudima na terenu, provlačilo se jedno pitanje na koje nije bilo moguće naći odgovor – za koga je ovaj projekat bio pripreman.
“Ovakvom izgradnjom zarad dubiozne zarade i upitne dobiti od zamišljenog povećanja budućih poseta nepovratno bi se uništila jedinstvena ambijentalna celina oko arheološkog lokaliteta “Lepenski Vir”, kaže za BIRN arheolog Dušan Borić, naučni istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.
Govoreći o prvobitnom planu sa bazenom i 11 apartmana, on je kazao da “nikome ne treba još jedan novokomponovani i improvizovani Diznilend na Dunavu u izvedbi sadašnjih pohlepnih i neodgovornih političkih elita i nosilaca vlasti”.
On kaže da je ovaj projekat “samo još jedan u nizu agresivnih i neprikladnih nasrtaja na kulturno i prirodno nasleđe Srbije od strane sadašnje vlasti”.
Mediji su juna prošle godine objavili da se projekat pristaništa u Lepenskom Viru našao i na predizbornim plakatima SNS u Majdanpeku uoči parlamentanih izbora 2020. godine.
Vladimir Nojković, direktor Turističkog prostora Lepenski Vir, kaže za BIRN da mu nije poznato da su neka sredstva odobrena za projekat niti zna ko su potencijalni investitori.
“Kako da imate investitora ako nemate ni projekat”, kaže Nojković dodajući da takav projekat može da iznese samo država – ni opština ni turistički prostor.
Prostorom na kome je planirana gradnja zajedno upravljaju Turistički prostor Lepenski Vir i Javno preduzeće Nacionalni park Đerdap. I dok iz Turističkog prostora Lepenski Vir podržavaju gradnju, iz uprave Nacionalnog parka Đerdap smatraju da priroda mora da se sačuva i da ne može biti u službi razvoja.
“Mi sve radimo sa idejom da zaštitimo ovaj Nacionalni park i da se on sačuva za naredne generacije, što je uostalom i definicija nacionalnog parka”, kaže za BIRN izvršni direktor Nacionalnog parka Đerdap Nenad Radaković. Primedbe, koje je Nacionalni park izneo tokom javne rasprave u septembru 2020. kao i komentari nevladinih organizacija bili su ključni da se spreči gradnja u zabranjenim zonama.
S druge strane, iz uprave Turističkog prostora Lepenskog Vira smatraju da je razvoj neophodan i da postoji potreba za određenom infrastrukturom.
“Sve ovo je neugledno, mora da se sredi”, objašnjava direktor Turističkog prostora Lepenski Vir Vladimir Nojković.
U susednom Donjem Milanovcu smatraju da je gradnja pristaništa i turističkih objekata u Lepenskom Viru nepotrebna i štetna i po prirodu, ali i po turizam tog kraja, jer će izgradnja novog pristaništa “odvući” turiste kojima je do sada taj grad bio odskočna daska za obilazak arheološkog nalazišta i nacionalnog parka.
Mirko Popović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) napominje da je pitanje gradnje u Lepenskom Viru deo šireg problema gde se prilikom gradnje jako malo uvažava zaštita prirode.
“Postoji tražnja te nove globalizovane elite da uživaju u nečemu što je na neki način nedostupno. Postoji potreba da se od prirode uzme nešto što je zabranjeno”, kaže Popović navodeći da su zaštićena područja “na tepetu” i da postoji bojazan da nas tek čeka ekspanzija divlje i nezakonite gradnje u zaštićenim područjima.
BIRN je proteklih godina pisao o gradnji u Nacionalnom parku Kopaonik, i parku prirode Golija, a ilegalna gradnja zabeležena je i na drugim mestima – Tari, Staroj Planini, Vlasini,…
U međuvremenu su ekološke teme počele da mobilišu građane, jer su problemi toliki da ih je nemoguće ignorisati.
Aleksandar Jovanović Ćuta, aktivista udruženja “Odbranimo reke Stare planine”, kaže za BIRN da je ekologija postala tema broj jedan, jer ljudi više ne mogu da ćute i gledaju kako se sve uništava.
“Zato su sada na sve strane pobune, jer su ljudi primorani da brane svoju zemlju, vodu, vazduh”, kaže Jovanović.
Šiblje, beton i kamp kućice
Arheološko nalazište Lepenski Vir otkriveno je 1960. godine i u narednih deset godina na tom prostoru pronađeno je ribarsko lovačko naselje iz srednjeg i mlađeg kamenog doba.
Obala je bila zaklonjena prirodnim preprekama, zbog čega su se osim razvoja ljudskog naselja, u toj oblasti razvile i specifične biljne i životinjske vrste.
Prvobitno naselje nalazilo se na samoj obali Dunava i kada je doneta odluka o gradnji hidroelektrane Đerdap, odlučeno je i da se arheološko nalazište prenese na novu lokaciju kako ne bi bilo potopljeno.
Sve do 2006. godine arheološko nalazište na novoj lokaciji bilo je prekriveno privremenom drvenom žaštitom, da bi od 2007. do 2011. bila izgrađena savremena zaštitna konstrukcija, delo Siniše Temerinskog i Marije Jovin iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Predstavljajući projekat zaštite arheološkog nalazišta Lepenski Vir 2016. godine arhitekta Siniša Temerinski je kazao da “iako su doneta sva rešenja i odluke kojima se štiti lokalitet i njegovo okruženje, načinjena je i šteta usled izgradnje đerdapskog magistralnog puta 1974. godine, koji je prošao kroz strogi rezervat prirode i zaštićenu zonu nalazišta Lepenski Vir.”
“U zaštićenom prostoru je bilo izgrađeno i naselje graditelja puta, kao i betonska baza”, rekao je tada Temerinski.
Rezultat tog nemara vidljiv je i danas – kada se parkirate iznad Lepenskog Vira i krenete ka arheološkom nalazištu, brzo ćete naići na šiblje, ilegalno postavljene kamp kućice i ostatke betonskih ploča.
“Ovde su bile barake za radnike, koji su gradili put i ostale su betonske ploče, tako da nije to baš netaknuta priroda”, objašnjava Nojković na putu do reke.
Ideja da se prostor u okolini arheološkog nalazišta sredi nije novijeg datuma. Plan detaljne regulacije donet je pre 14 godina. Godine 2019. opština Majdanpek, kojoj pripada oblast oko Lepenskog Vira, napravila je idejno rešenje međunarodnog putničkog pristaništa neposredno ispod arheološkog nalazišta.
Po prvom planu trebalo je da se izgradi 11 smeštajnih objekata, koji bi bili građeni po principu starih kućica, koji pripadaju tradicionalnoj seoskoj arhitekturi, kaže Vladimir Nojković, direktor Turističkog prostora Lepenski Vir.
Čini se da je najviše pažnje izazvala informacija da se planira gradnja bazena.
“Zapanujuća je činjenica da je plan predviđao i pravljenje bazena tik uz obalu Dunava, što je još jedan dokaz novokompanovanog ukusa onih koji su ovaj posao zamislili”, kaže arheolog Dušan Borić.
Autori idejnog rešenja, kojim se predviđala izgradnja apartmana, bazena i naučno-istraživačke stanice su arhitekte iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kultura Siniša Temerinski i Marija Jovin.
Temerinski je u razgovoru za BIRN potvrdio da je on odgovorni urbanista plana detaljne regulacije za taj prostor iz 2007. godine i da je to sve urađeno u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture.
„Od jeseni 2019. godine bilo je potrebno ažurirati plansku i tehničku dokumentaciju zbog usklađivanja sa novim Zakonom o planiranju i izgradnji, ali je Republički zavod odbio da učestvuje u tome, stoga ni ja u tom poslu nisam mogao da učestvujem“, izjavio je Temerinski u razgovoru za BIRN.
Temerinski dodaje da se time „Republički zavod za zaštitu spomenika kulture povukao iz najvećeg projektantskog posla u svojoj istoriji“. Na pitanje BIRN-a zašto je to tako, izjavio je da nema objašnjenje.
Lokacija na kojoj je bila planirana izgradnja ovih kuća bila je problematična, jer je jedna parcela u međuvremenu novim Zakonom o nacionalnim parkovima predviđena da bude pod prvim stepenom zaštite, u kom je gradnja zabranjena.
“Jedan deo gde je bila planirana gradnja se nalazi u prvom stepenu zaštite, što je najzaštićeniji deo Nacionalnog parka, a drugi deo je u tampon zoni, gde je drugi stepen zaštite i gde se aktivnosti moraju odvijati u skladu sa zakonom”, kaže izvršni direktor Nacionalnog parka Đerdap Nenad Radaković navodeći da su svoje primedbe dostavili opštini Majdanpek.
U opštini kažu da su sve primedbe razmatrane i da su one neosnovane “jer ni u čemu nisu prekršeni propisi”.
Radaković kaže da njihove primedbe ne treba gledati kao na protivljenje razvoja ovog kraja.
“Naravno da podržavam razvoj ovde, mi živimo ovde, ali kao odgovorni ljudi, koji rade u Nacionalnom parku Đerdap, reagujemo na ono što piše u dokumentima i dužni smo da poštujemo zakone”, smatra Nenad Radaković.
On navodi da su uspeli da zaštite prirodu i da više nije ugrožena, ali da je ostao još jedan nerazrešen problem – gradnja pristaništa kod Lepenskog Vira.
(Ne)potrebno pristanište
Pristanište već postoji u Donjem Milanovcu, koji je petnaestak kilometara udaljen od Lepenskog Vira.
“U Prostornom planu područja posebne namene Nacionalnog parka Đerdap iz 2013. godine, kakav god da je, a koji je prepun grešaka, zbog čega se u ovom periodu radi novi, nigde se ne navodi plan izgradnje pristaništa već pristana. Pristan je mnogo manji objekat i različit pojam od pristaništa, jer je pristan, između ostalog, deo pristaništa”, objašnjava Radaković.
Zbog nedostatka prostora, planom je predviđeno da se za gradnju pristaništa, koristi deo postojeće vodene površine. Izgradila bi se obaloutvrda i plato gde je planirana izradnja zgrade uprave. Bio bi izgrađen i ponton sa pristupnim mostom.
Radaković navodi da bi Donji Milanovac izgradnjom pristaništa u Lepenskom Viru dosta izgubio, jer turisti ne bi imali potrebu da pristaju u oba mesta, koja su tako blizu jedna drugog.
Mirko Popović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu smatra da izgradnja pristaništa ne bi imala ekonomsku opravdanost budući da je nedavno rekonstruisano pristanište u Golupcu.
“Ovaj kompleks bi bio direktna konkurencija Donjem Milanovcu u kom postoji pristanište i smeštaj. Nema šanse da će jedan brod stati na tri mesta”, kaže Popović.
Vladimir Nojković, direktor Turističkog prostora Lepenski Vir, pak, smatra da bi izgradnjom pristaništa u Lepenskom Viru bilo olakšano kretanje turista, jer trenutno oni brodom pristanu u Donjem Milanovcu, a zatim ih lokalni autobusi i taksisti voze do Lepenskog Vira.
“Kada bi se to promenilo, oni bi dolazili kruzerom i na Lepenski Vir i kod Golubačke tvrđave i u Donjem Milanovcu. Idealno je i sa stanovišta zaštite životne sredine, da nam što više ljudi dođe sa vode, a ne kolima, autobusima…”, napominje Nojković.
On smatra da će se na ovaj način povećati, a ne smanjiti turistička ponuda Donjeg Milanovca, jer će turisti tamo ići da jedu i spavaju.
“Mi ovde planiramo da izgradimo restoran u kome se ne bi pravile proslave, nego da može da se popije kafa, piće, da se pojede kolač”, kaže on.
Veljko Kovačević iz Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture objašnjava da je izgradnja pristaništa predviđena i postojećim zakonima, ali da je postojala neusaglašenost između prostornih planova i da taj problem nema veze sa životnom sredinom.
“Vodni transport je najzelenija grana transporta koju treba promovisati”, rekao je Kovačević. On je dodao da je njegovo ministarstvo pripremilo odgovor na brojne upite BIRN-a proteklih meseci i da će dopisz “stići u toku dana”. Nije stigao.
A šta je sa zakonima?
Da bi se omogućila ova gradnja, u toku su izmene propisa – odnosno usvajanje novog Plana detaljne regulacije za ovaj prostor, kao i izmena Prostornog plana. Još nije poznato ko će da raspiše tender za izgradnju ovih objekata, a na to pitanje odgovore nismo dobilii ni iz Ministarstva građevinarstva niti iz opštine Majdanpek.
Pravni savetnik Zoran Sretić, stručnjak za pravo životne sredine, kaže da “ukoliko imamo projekat koji je unutar zaštićenog prirodnog područja, ono što bi moralo biti starije je zakon o zaštiti prirode, a ne zakon o planiranju i izgradnji”.
Sretić objašnjava da postoji neusaglašenost naših propisa sa propisima Evropske unije, gde se pojedinačno analizira vrednost projekta i uticaj gradnje na čovekovu okolinu.
“Kod nas umesto da se radi individualna procena uticaja, radi se zoniranje i unapred definiše šta može da se radi, a šta ne u određenoj zoni”, kaže on.
Arheolog Dušan Borić objašnjava da je “akt o Nacionalnom parku pravno iznad bilo kog drugog pravnog akta o regulaciji i ne može biti ovako proizvoljno menjan radi nečijih ličnih interesa”.
On navodi da je zalaganjem ljudi iz Nacionalnog parka Đerdap, srpska strana Dunava, za razliku od rumunske, decenijama odolevala pokušajima da se “predivni i netaknuti prostor Đerdapske klisure pretvori u gradilište, gde bi se zarad ličnih interesa pojedinaca nepovratno uništili ovi dragoceni resursi našeg zajedničkog nasleđa.”
Mirko Popović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) smatra da “država nema snagu da obezbedi poštovanje propisa”.
“Mi smo još od devedesetih u tranziciji, razmišlja se u stilu – hajde da prodamo sve što se može prodati. Sad nije ostalo ništa da se proda sem prirode i života ljudi i upravo se to i dešava”, kaže Popović navodeći da je ovaj projekat paradigma svega što se dešava.
Sa njim je saglasan i Aleksandar Jovanović Ćuta, aktivista udruženja “Odbranimo reke Stare planine”, koji kaže da zaštićena područja ne mogu da istrpe masovni napad urbanizacije.
“Ne postoji nikakvo razumevanje od strane vlasti. Najbolji primer je novi prostorni plan za koji je dat minimalni rok od mesec dana za javni uvid, a predviđena je izgradnja šest novih termoelektrana i 30 rudnika”, priča Jovanović.
Arheolog Dušan Borić sa Kolumbija univerzitetu u Njujorku kaže da je od neprocenjive važnosti da se uz minimalne intervencije sačuvaju zone oko lokaliteta Lepenski Vir i netaknuti predeli Nacionalnog parka Đerdap i dunavske klisure u obliku u koma se nalaze danas. On smatra da bi na ovaj način moguće svrstavanje Lepenskog Vira i celog njegovog okruženja na UNESKO-vu listu bilo bi zauvek onemogućeno.
“Moramo da očuvamo ovo izuzetno nasleđe, jer će samo takva netaknuta ambijentalna celina biti privlačna za buduće turiste”, zaključio je Borić.
Članak je objavljen u okviru projekta Zaštićena područja za prirodu i ljude koju sprovodi WWF Adria uz podršku Vlade Švedske. Informacije i stavovi u tekstu su isključiva odgovornost BIRN-a.
Kraća verzija teksta objavljena je u nedeljniku Vreme od 6. maja 2021.
