Glasovne poruke su prošaputane, ali strah se čuje jasno i glasno.
„Svaka žena u ovom zatvoru plače kao beba, svaki dan“, kaže Aiba* koja se od 2017. nalazi u izbegličkom kampu Roj u Siriji, zatočena kao supruga borca Islamske države, u glasovnoj poruci u koju je BIRN imao uvid.
U svetu u kome je pametni telefon maltene postao produžetak ruke, teško je shvatiti da je posedovanje istog razlog da budete pretučeni, da vam se preti i/ili da budete bačeni u samicu. Za žene zarobljene u kampu Roj, koji se nalazi u blizini sirijske granice sa Irakom, ta paranoja je sastavni deo njihovog svakodnevnog iskustva.
Mobilni telefon za Aibu je jedina prava veza sa spoljnim svetom, međutim, on je bio i razlog zbog čega su joj kurdski stražari, pred njeno dvoje dece, pretili elektrošokovima, a nakon čega je u zatvoru u kampu provela četiri meseca.
„Stavili su me u jednu malu sobu gde može da stane samo jedna mala spužva. Ne mozes da se krećeš, zagušljivo je, a ja imam i bronhitis. Bilo je hladno kao u ledari. Nisu mi dali ni ćebe da se pokrijem“, opisuje Aiba u glasovnoj poruci poslatoj prijateljici u Srbiji u aprilu 2021. godine.
„Kamera je bila unutra, snimala je sve. Kad bih ostala bez zraka, lupala bih i plakala i mahala na kameru da dođu da otvore vrata da uđe malo zraka. Jednom, kada sam imala problema sa srcem i disanjem, dala sam čuvarki srebrni prsten koji sam imala sa sobom kako bi me na kratko izvela napolje”, kaže Aiba u jednoj od niza govornih poruka.
„Ne mogu više da pričam. Bojim se da će me ponovo uhvatiti. Skinuli bi mi glavu ovaj put”, navodi Aiba u poslednjoj poruci iz aprilske prepiske sa prijateljicom, a u koju je BIRN imao uvid.
Prema podacima koje su prikupile nevladine organizacije, u izbegličkim kampovima u Siriji, pod kontrolom kurdskih Sirijskih demokratskih snaga (SDF), koje podržavaju SAD, nalazi se oko 26 žena iz Srbije, zajedno sa njihovom malom decom. Zavedene obećanjima svojih muževa ili momaka o boljem životu pod kalifatom Islamske države, ove žene zajedno sa decom, plaćaju cenu propasti ISIS-a 2019. godine.
Država Srbija ignoriše pozive brojnih međunarodnih organizacija, uključujući UN, da pomogne svojim državljankama i njihovoj maloletnoj deci, iako su slično već učinile pojedine balkanske države.
Etketa „ISIS supruga“ u očima mnogih ih čini nepodobnim i svojevrsnim saučesnicama u terorizmu. Stručnjaci smatraju da bi vlasti Srbije, u kojoj živi većinsko pravoslavno stanovništvo, možda učinile više da u pitanju nisu pripadnice bošnjačke manjine koja uglavnom živi u Sandžaku.
„Kada sam čula njihove priče nisam mogla da spavam. Taj osećaj nemoći i bespomoćnosti nisam mogla da podnesem, i pitala sam se kako je tek njima ako to ovako utiče na mene“, kaže Dženeta Agović, koja vodi nevladinu organizacu Impuls iz Tutina, grad u jugozapadnoj Srbiji, jednu od retkih organizacija koje pružaju podršku ovim ženama.
„I danas, nakon toliko godina, kada me pitaju ima li vesti iz državnih institucija, osećam se loše jer ih nema, jer nemam ništa novo da im saopštim, i to mi mnogo teško pada”, kaže Agović za BIRN.
Iz Vlade Srbije i nadležnih ministarstva, kao ni iz srpske ambasade koja pokriva Siriju, a koja se trenutno nalazi u susednom Libanu, nismo dobili odgovore u vezi sa njihovim slučajem.
„Te žene su državljanke Srbije koje se suočene sa užasnim uslovima u stranoj zemlji i država treba da učini sve da ih vrati“, ističe Agović za BIRN.
„Zamislite da je to vaše dete“
Samo što je napunila 18 godina Faizina ćerka je 2014. godine otišla u Siriju, pod uticajem muškarca kog je upoznala na internetu, a koji joj je poslao novac za putovanje. Takve situacije su uobičajene, a stručnjaci to nazivaju metodom indoktrinacije tzv. ‘ljubavnika’ (‘loverboy‘), u kojoj partner koji je verski fanatik nagovara mladu devojku da mu se pridruži u ‘obećanoj zemlji’ gde navodno mogu slobodno i u potpunosti praktikovati svoju religiju. Taj san se, u većini slučajeva, brzo pretvori u košmar.
„Njih jednostavno navuku na priču o boljem životu i čistijoj veri, ali čim je stigla, shvatila je da je sve prevara”, priča nam Faiza*.
Njena ćerka se već posle nekoliko meseci rastala sa suprugom koji ju je maltetirao, ali s obzirom na to da pod Islamskom državom ženama nije dozvoljeno da ostanu same, ubrzo se udala za drugog čoveka, takođe iz Sandžaka. Oni su 2017. dobili dečaka, a naredne godine i devojčicu. Međutim, 18 dana stara ćerkica poginula je kada su tri projektila pogodila kuću u kojoj su u to vreme živeli.
Nakon neuspelog pokušaja da pobegnu u Tursku, Faizina ćerka i unuk, koji sada ima četiri godine, odvedeni su u logor Roj. Sudbina njenog supruga nije poznata.
„Skoro četiri godine su u tom kampu gde nemaju ni hrane ni vode u dovoljnim količinama. Ona ima astmu, bolove u leđima i ne daju joj odgovarajuće lekove. Cene hrane i lekova vrtoglavo rastu i ponekad nismo u mogućnosti da joj ni preko posrednika dostavimo novac”, kaže Faiza za BIRN.
„Sa strahom legne, sa strahom se budi. Mogu da joj upadnu u šator svaki čas, iz čista mira, da preturaju stvari i traže telefone. Izgubila je dete od 18 dana. To je jako povredilo. Ima visok pritisak i rame joj je povređeno od tog bombardovanje“, objašnjava ona.
„Zamislite da je to vaše dete. Samo zamislite. Kako biste se osećali u mojoj koži?”, pita naša sagovornica.
Ovi pozivi za pomoć, iako učestali poslednjih godina, nisu doprli do srpskih institucija koje se radije prave da ovaj problem ne postoji. Jedina prava podrška dolazi od nevladinih organizacija poput Impulsa ili beogradske ASTRA-e, koja radi sa žrtvama trgovine ljudima.
„Proveli smo toliko vremena zajedno. Te žene dele svoje priče i svoju patnju sa mnom, i to su dugi i teški razgovori. Ono što ja mogu da uradim jeste neki vid rada na psihološkom osnaživanju tih žena da istraju u svojoj borbi“, kaže Agović za BIRN.
Predsednica organizacije Impuls smatra da zbog ISIS ‘etikete’ u dominantno pravoslavnoj zemlji, država ne čini sve što može kako bi ih vratila nazad.
Nadu joj vraća sastanak koji se održao 2. februara između porodica tih žena i Gordane Čomić, ministarke za ljudska i manjinska prava Srbije.
„Rekla nam je da će učiniti sve da pogura ovo pitanje kod države, ali i kod međunarodnih organizacija za ljudska prava“, objašnjava Agović za BIRN.
Iako deo javnosti ove žene doživljava kao kriminalce i teroristkinje, stručnjaci nevladine organizacije ASTRA tvrde da postoje jasni dokazi da su one žrtve „prinude na vršenje krivičnih dela tokom boravka u lancu trgovine ljudima“, i da – kao žrtve – ne bi trebalo krivično da odgovaraju, sem ako se dokaže suprotno.
‘Deca nisu ništa kriva’
„Da može da vrati vreme, nikad ne bi otišla. Stalno mi to ponavlja“, kaže Samira* za BIRN, opisujući retke razgovore sa svojom sestrom koja je takođe zatočena u kampu Roj.
Njena sestra otišla je 2017. u nekadašnje uporište Islamske države u sirijskom gradu Raka, a kako bi se pridružila suprugu koji je otišao godinu dana ranije. I ona se povela pričama o ‘istinskom šerijatskom životu’ posvećenom molitvama i duhovnosti.
Kao i Aiba, četiri meseca bila je u zatvoru, nakon što su je uhvatili da koristi mobilni telefon. Ali o uslovima u ćeliji nije htela da govori kako sestru ne bi dodatno uzrujavala.
„Tek sam od drugih žena saznala šta se dešava u zatvoru, priče su bile užasne. Ona nije želela meni da govori te detalje. Međutim, i bez toga situacija u kampu je već dovoljno loša. Nema osnovnih uslova za život. Moja sestra sada ima 50 kilograma”, kaže Samira za BIRN.
„Tamo je sada strašno hladno. Često ima i požara i može se desiti da tokom ovih zimskih perioda žene i deca izgore, jer ako se nekoliko šatora zapali nema šanse da se spasu“, kaže ona, i dodaje: „Možemo samo da zamišljamo šta su te žene tamo preživele. To je za nas ovde suštinski nezamislivo“.
Faiza, koja još uvek nije upoznala svog četvorogodišnjeg unuka, ističe da država mora da reaguje makar zbog dobrobiti dece, jer niko ne može da ospori da deca nisu kriva. Svaka godina koja prođe, kaže ona, izgubljena je godina u smislu njihovog obrazovanja i socijalizacije.
„Deca ne znaju ništa, trčkaraju po ulicama i po blatu bez uslova za školovanje”, naglašava ona. „Na neki način, oni ne znaju većinu stvari iz ‘spoljnog’ sveta“. Ne znaju ni ko su im deda ni baba, ni šta to uopšte znači…Postaju divlja. Zaista molim za pomoć da vratimo tu decu. Oni su potpuno nedužni“, ističe ona.
Mušku decu, kada napune 10 godina, odvajaju od njihovih majki, kažu sve sagovornice BIRN-a.
Agović takođe smatra da je izuzetno važno baviti se ovim pitanjem iz ugla vraćanja dece, a samim tim i njihovih primarnih staratelja.
„To je nešto što brojne međunarodne organizacije naglašavaju, i mislim da na sudbinu dece niko ne bi smeo da bude ravnodušan“, kaže ona.
U jednoj od govornih poruka do koje je BIRN došao, Aiba tvrdi da su joj čuvarke u kampu pretile da će joj odvesti decu ako ikada progovori o onome što je iskusila u zatvoru u kampu. To je nije pokolebalo.
„Ono što smo ovde doživele, to se ne može ni rečima opisati. I fizička i psihička tortura. Vreme je da izađemo iz ove ludnice, četiri godine su previše”, šapuće u slušalicu, sa željom da prenese poruku o svojim iskustvima, a sve to uprkos mogućnosti da joj ovaj poziv bude poslednji.
*sva imena žena zarobljenih u Siriji, i njihove rodbine, izmenjena su radi zaštite njihove bezbednosti