„U Srbiji je sve promenjivo osim konkursa na kojima se dodeljuje novac medijima i kulturnim projektima. To je uvek namešteno i tu nema popravke.“

Ovim rečima je jedan dugogodišnji član komisija za dodelu novca na javnim konkursima u razgovoru za BIRN objasnio trenutno stanje u Srbiji po ovom pitanju.

Sličan je i zaključak BIRN-ovog izveštaja, autora Borivoja Đorđevića, u kojem se pokazuje šta se događa kada mediji koji smatraju da su oštećeni na konkursima potraže pravdu na sudu.

Dužina postupka, mogući troškovi kojima se izlaže medij i činjenica da ishod presude nema uticaja na dodelu sredstava, obeshrabruju medije da traže sudsku zaštitu iako je Upravni sud u dve trećine postupaka presudio u korist tužioca, stoji u istraživanju.

Istovremeno, mere koje su izricane nisu uticale na učestalost kršenja zakona i propisa koji regulišu ovu oblast.

Analizom su bile obuhvaćene tužbe i presude koje su u periodu od 2015. do 2018. godine pokrenuli učesnici konkursa, a u kojima je pred Upravnim sudom osporavana zakonitost rešenja o dodeli sredstava na konkursima.

Ivana Petrović, suvlasnica i projekt menadžer niškog City radija ima dosta bolna iskustva u ovoj oblasti. Kaže da bi o tome „mogla da napiše ‘Rat i mir’, ali da bi to ipak više bio ‘Rat’“

„Kompletan proces je obesmišljen. I sami smo bili članovi komisija pa smo jasno mogli da vidimo da se umesto fer ocenjivanja kvaliteta pristiglih projekata, priča uglavnom svodila na gotove liste medija kojima treba dodeliti novac i na pritisak na članove komisija da nametnuta rešenja prihvataju“, kaže suvlasnica City radija.

Stefan Marković, novinar Južnih vesti, objašnjava da se uglavnom unapred zna koji će mediji dobiti novac.

„Takav je slučaj bio i prošle godine, kada je Niš, kao rekorder za sufinansiranje medijskih sadržaja (sa 54 miliona dinara), gotovo 38 miliona dinara dodelio medijima koje su u vlasništvu ili porodice Gašić, ili porodice Radomirović iz Niša“, dodaje Marković.

Privid zakonitosti

BIRN-ovo istraživanje sprovedeno je na uzorku od 69 postupaka – 68 upravnih sporova i jednom postupku za odlaganje izvršenja rešenja.

Cilj istraživanja bio je da se vidi kako su i da li sprovedene presude Upravnog suda kojima su uvažene tužbe učesnika konkursa  – ukupno 22 presude.

U periodu obuhvaćenom istraživanjem, broj tužbi bio je relativno mali (68 tužbenih zahteva za tri i po godine) a broj tužilaca i manji (samo jedan učesnik konkursa bio je tužilac u 37 od 68 ukupno pokrenutih postupaka).

Postupci su pokrenuti protiv 28 jedinica lokalne samouprave i u dva slučaja, Ministarstva kulture i informisanja. Broj tužbi podnet po godinama beleži drastičan pad – u 2015. godini je podneto 47, u 2016. godini 7, u 2017. godini 10 i u 2018. godini samo dve tužbe.

Kao najčešći razlog podnošenja tužbe navodi se nedostatak obrazloženja za odluku o dodeli sredstava. Učesnici konkursa su se žalili da nisu mogli da utvrde konkretno zbog čega njihov projekat nije izabran, kao i kojim kriterijumima se komisija vodila prilikom ocene predloga projekata i zbog čega je nekim učesnicima konkursa odobreno sufinansiranje.

Takođe, u većem broju tužbi navodi se da nisu poštovana pravila samog konkursa.

„Cela priča oko Upravnog suda se pokazala kao privid zakonitosti. To je obična farsa. Presude su donošene u našu korist, ali te presude suštinski nisu nikakva kazna za lokalne samouprave. One plaćaju sudske troškove što ih posebno ne uznemirava jer ta sredstva idu od novca građana“, kaže Ivana Petrović iz City radija.

Ona navodi da se zapravo ne može učiniti ništa da se spreči faktička raspodela novca onim medijima kojima su vlasti naumile da daju novac.

„Onog trenutka kada organ vlasti koji je raspisao konkurs potpiše Rešenje o raspodeli, to rešenje postaje konačno. Novac se po njemu isplati, a to da li će ili neće sutra pred Upravnim sudom biti oboreno više nema nikakvog uticaja“, objašnjava Petrović.

Advokat Jelena Ćirlić,  koordinator projekta „Samo vas posmatramo i tužakamo“ iz Niša, kaže da je Upravni sud u tom gradu donosio presude kojima su uvažavali tužbe i predmet vraćali na ponovno odlučivanje.

„Umesto da u ponovnom postupku donesu novo, na zakonu zasnovano rešenje, oni su sve ignorisali i samo dalje razrađivali svoje zloupotrebe istog i `ispumpavali` novac iz budžeta lokalnih samouprava“, kaže Ćirlić.

BIRN-ova analiza posebno se bavi troškovima upravnog spora, upravo onim što Ivana Petrović iz svog iskustva ocenjuje kao trošak na koji se tuženi mnogo ne obaziru.

Troškove čine izdaci nastali u toku ili povodom spora. To su sudske takse, izdaci stranaka, njihovih advokata i slično. U istraživanom uzorku troškovi su se kretali od 1.370 do 114.650 dinara.

Samo u jednom postupku troškove su platili tužioci jer su povukli tužbu, dok je u svim ostalim na nadoknadu troškova bio obavezan tuženi organ.

„Time su samo svojim sugrađanima natovarili sudske troškove. Onaj ko izgubi plaća troškove vođenja postupka“, pojašnjava Jelena Ćirlić.

Stefan Marković iz Južnih vesti navodi da su im iz gradske uprave priznali da su konkursi sporni, ali da se radi po modelu „mi znamo da je loše sprovedeno, ali šta sad – tako se radi“.

Pare potrošene, komisiji istekao mandat

U izveštaju se apostrofira jedan primer koji pokazuje da u određenim slučajevima nije dovoljna ni presuda suda da bi se nepravilnosti i nezakonitosti ispravile.

Nadležni iz opštine Bečej naveli su nisu postupili po odluci Upravnog suda jer su pare već potrošene, a komisiji koja je sredstva dodelila istekao mandat. Time je za opštinu Bečej na ovu priču uprkos presudi u korist tužioca stavljena tačka.

Hobotnica koju bi trebalo demontirati

U svojoj borbi da ospori sumnjivu dodelu novca medijima, City radio ne posustaje.

„Bukvalno smo upotrebili sve što se moglo. Od zahteva da se komisije biraju transparentno uz objavljivanje biografija svih kandidata, preko brojnih dopisa nadležnim organima, do zahteva da proces odlučivanja bude javan“.

Zajedno sa kolegama iz Južnih vesti organizovali su i protest jer su imali saznanja da su rezultati namešteni.

„Jedino što smo sasvim izvesno postigli je odmazda koju trpimo već dve godine na niškom konkursu. Drznuli smo se da objavimo biografije svih kandidata iz kojih se jasno videlo da njihova stručnost nije ni u kom slučaju razlog njihovog izbora, već da je u pitanju nešto drugo“, objašnjava Ivana Petrović.

Kaže da će nastaviti da se bori, iako smatra da je bitka unapred izgubljena.

„Glavni problem leži u izboru članova komisija koji su međusobno uglavnom interesno povezani preko raznih čudnih udruženja koja su preko noći nikla. Oni dolaze sa već unapred dogovorenim iznosima za određene medije bliske vlastima. Dok se ta hobotnica ne demontira iluzorno je i pomišljati da se išta može dovesti u red.“

Stefan Marković iz Južnih vesti takođe kao posebno veliki problem navodi to što komisije koje odlučuju nisu transparentne.

„Netransparentnost se, pre svega, ogleda u tome što, iako je bilo obećanja da će to biti učinjeno, nikada ne budu istaknute biografije članova, niti njihove kompetencije zbog čega su oni članovi jednog tako važnog tela“, kaže Marković.

U istraživanju se zaključuje da se mediji sve manje odlučuju da svoja prava potraže pred sudskim organima.

Uprkos povećanju broja nezakonitosti, broj tužbi Upravnom sudu je u posmatranom periodu drastično opao iako je u čak dve trećine postupaka tužba prihvaćena. Mediji jednostavno nisu imali motivaciju jer bez obzira kakva bila odluka suda, ona nema uticaj na raspodelu novca po konkursu.

Odbili pare

Južne vesti su, sa željom da ne učestvuju u konkursima gde je bilo mahinacija, odbile da prihvate 600.000 dinara na prošlogodišnjem konkursu.

„Te pare kasnije su raspodeljene za nekakav dokumentarac. Nisam siguran da je on ikada snimljen“, zaključuje Stefan Marković, novinar Južnih vesti.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Javni novac za javni interes“, koji sprovode BIRN, NUNS i SĆF, a finansiraju Evropska unija, Fondacija za otvoreno društvo i Ministarstvo kulture i informisanja RS. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU niti drugih donatora.