Šta znači naći se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu osetilo je nekoliko hiljada žitelja lozničkog kraja tokom nedavnog vanrednog stanja, uvedenog zbog pandemije virusa korona.
Oni su zbog samo nekoliko minuta provedenih na levoj strani Drine, u susednoj Bosni i Hercegovini, morali da ostanu u kućnoj samoizolaciji koja je najpre trajala četrnaest dana, da bi onda bila duplirana na dvadeset i osam.
Lozničani godinama prelaze most na Šepku, odnosno granični prelaz „Trbušnica” kako glasi zvaničan naziv, da bi na tamošnjim benzinskim pumpama – a ima ih više čim se pređe granica – po povoljnijim cenama punili rezervoare svojih četvorotočkaša.
Oni koji su sredinom marta prešli most nisu ni slutili da će zbog nekih petnaest, dvadeset minuta provedenih u komšiluku morati gotovo mesec dana da čame u svojim stanovima i kućama, ukoliko ne žele da rizikuju da završe u zatvoru.
O koliko velikom problemu se radilo možda najbolje pokazuje podatak sa kraja marta kada je prema zvaničnim podacima u Srbiji u kućnoj samoizolaciji bilo oko 50.500 osoba. Najviše ih je imao Beograd (oko 8.700), dok je Loznica bila odmah iza prestonice sa 2.238 „zatvorenih” u četiri zida.
Disciplina na nivou
Lozničani su tokom vanrednog stanja, koje je trajalo od 15. marta do 6. maja, bili veoma disciplinovani. Prema podacima lozničkog Osnovnog javnog tužilaštva, bilo je ukupno 14 krivičnih prijava za „krivično delo nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije”, što nije podrazumevalo samo samoizolaciju. Takvi su najpre bili poslati u pritvor u Vršcu i Požarevcu, a onda su dobili kaznu zatvora u kućnim uslovima od po nekoliko meseci.
Zoran Vučetić iz Lozničkog Polja je bio jedan od 2.238 „zatočenih” Lozničana. On je, kako kaže, bukvalno bio na pumpi udaljenoj pedesetak metara od mosta i zadržao se koliko da sipa gorivo i okrene automobil za povratak.
„Nisam imao pojma šta se zbiva, a da sam u samoizolaciji obavešten sam dan pre nego što je prošlo četrnaest dana od mog prelaska granice. Znači, trinaestog dana me zvala neka ženska osoba i rekla mi je da mi je sutra četrnaesti dan samoizolacije i da još toliko dana treba da se pridržavam te mere”, kaže Vučetić.
Navodi da su ga posle toga još nekoliko puta pozivali na fiksni broj, posle na mobilni, ali da niko nije dolazio kod njega kući da proveri da li poštuje meru samoizolacije.
„Pozovu, pitaju da li poštujem, kažem da poštujem, a šta bih drugo. Bio sam sam u kući, nikoga nisam imao da mi ode do prodavnice, nešto kupi, niko nije pozvao da pita imam li šta da pojedem, kako ću da zaradim neki dinar i platim račune ako budem mesec dana sedeo u kući. Inače, tih prvih trinaest dana živeo sam normalno jer nisam imao pojma da ne treba nikuda da idem”, priča on.
Njegov sugrađanin, taksista, prošao je isto, ali pošto on i dalje često prelazi Drinu odlazeći po gorivo, nije rad da mu se pominje ime. Na sam dan uvođenja vanrednog stanja otišao je po benzin i odmah se vratio nazad. Da treba da sedi kod kuće saznao je dva dana uoči isteka prvih četrnaest dana.
„Pozvan sam na mobilni i rečeno mi je da treba da budem u samozolaciji. Ta dva dana i još narednih četrnaest. Možda su me zvali telefonom još jednom, ili dva puta i to je sve. Hvala Bogu pa sam bio zdrav, inače, ko zna šta bi bilo da nisam pošto sam sve te prve dane normalno taksirao i ko zna koliko ljudi je prošlo kroz moje vozilo”, navodi naš sagovonik.
Kada je obavešten o neophodnoj samoizolaciji, javio se u firmu i do isteka 28. dana nije radio. Sedeo je sam u kući i čekao da prođe vreme.
„Posle sam čuo da su mnogi o toj samoizolaciji obavešteni nekoliko dana pred istek prvih četrnaest dana, valjda je bilo mnogo prelazaka mosta tih dana i dok su prikupljeni podaci i kontakti svih tih ljudi trebalo je vremena”, priča taksista.
Bilo je i nelogičnih slučajeva, kaže on, da su ljudi iz Bosne dolazili uoči početka vanrednog stanja vozeći porodice, ali bi samo vozač bio obavešten o samoizolaciji, a ostali ne.
„Znam čoveka koji je bio na Palama i u Banju Koviljaču je dovezao ćerku, zeta i njihovo dvoje dece. Njega su deset dana kasnije obavestili da treba da bude u kućnoj samoizolaciji, a ostale nisu. Tako je on sedeo u kući, a ćerka i zet se kretali normalno. Srećom, niko nije imao koronu”, tvrdi taksista.
Mnogi Lozničani imaju imanja sa druge strane Drine pa su neki pred zatvaranje granice išli da obave neodložne poslove zbog čega su posle obaveštavani da ne izlaze iz svojih domova. Zbog te mere nisu mogli da odlaze ni na redovan posao, a to „zatvaranje” najteže je palo samcima koji su morali da se dovijaju kako da nabave kućne potrepštine.
Čim je vanredno stanje ukinuto, loznički vozači su odmah iskoristili otvaranje granice za novo sipanje bosanskog goriva. Ovoga puta bez posledica.
I migranti pogođeni
Vanredno stanje dovelo je i do ograničenog kretanja ilegalnih migranata kojima se Loznica nalazi na ruti ka Bosni preko koje idu dalje na zapad. Više ih nije bilo u lozničkim parkovima, ulicama i travnjaku ispred autobuske stanice i starog magacina železničke stanice gde su se obično okupljali. Sve do nekoliko dana po ukidanju vanrednog stanja kada su ponovo preplavili ovaj kraj.
