Na Zvezdari, tik do prostora koji je srpski biznismen Miroslav Mišković prodao nemačkom trgovinskom lancu Lidl, nalazi se pet hektara sa skoro 40.000 kvadrata poslovnog prostora nekada uspešne Industrije precizne mehanike, IPM.

Vrednost ovog kompleksa u Ulici Vojislava Ilića procenjuje se na oko 10 miliona evra. Deo se iznajmljuje različitim kompanijama, teretani i ketering servisu, a u drugom stoje mašine i hale. Proizvodnja je skoro ugašena, a radnici nisu primili plate za više meseci. U julu 2014. godine isplaćena im je januarska plata.

Poznati srpski privrednik Toplica Spasojević i njegov poslovni partner Siniša Raković došli su u posed ovog poslovnog prostora, pošto su 2007. godine preko svoje firme ITM Industrokomerc, privatizovali fabriku u kojoj je radilo više od 600 radnika.

Trenutno fabrika IPM zaposljava 294 radnika, a jedan deo njih je od marta često na prinudnom odmoru. U pogonu fabrike izmeštenom u industrijski deo u Grockoj radi svega 34 radnika.

IPM danas ima 39 hipoteka u vrednosti od tri miliona evra koje duguje bankama, saznali smo to uvidom u beogradski Katastar. Za deo kredita je garant bila neka od firmi povezana sa Miroslavom Miškovićem, kome se trenutno sudi za mahinacije u privatizaciji putarskih preduzeća.

Dokumenta do kojih je došao CINS pokazuju da je Agencija za privatizaciju, koja je morala da osigura da kupac ulaže u proizvodnju, ili da u protivnom sa njim raskine ugovor, propustila to da učini tokom tri i po godine koliko je trajao proces privatizacije.

Od 2008. do 2011. Agencija je, protivno praksi, 21 put produžila rokove za ulaganje u proizvodnju i dostavljanje revizorskih izveštaja i najzad okončala privatizacioni proces u korist kupca, iako su postojale brojne sumnje da obećano nije i ispunjeno.

CINS je takođe došao do dokumenta koji pokazuje da je Spasojević sa svojim partnerom Rakovićem, i pre nego što je privatizacioni proces okončan, pokušao da proda ceo kompleks preko Miroslava Miškovića, sa kojim ima dugogodišnje poslovne veze, belgijskom trgovinskom lancu Deleze-u. Ova transakcija se nije realizovala.

Radnici su se više puta žalili Agenciji za privatizaciju, a polovinom prošle godine su podneli krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, tvrdeći da kupac nije sproveo obećanu investiciju. Godinu dana je prošlo, a odgovora još nema.

Milorad Macut, poverenik sindikata radnika IPM-a, kaže: “Verujem da je Toplica Spasojević od početka hteo da na mestu naše fabrike nešto drugo izgradi, kao sto je i Miškovic susednu fabričku zgradu Metal srušio i plac prodao Lidlu. Ali je počela da pada cena nekretnina, nije bilo investitora, zato u tome Spasojević nije uspeo. “

Toplica Spasojević negira da je kupio IPM samo da se domogne nekretnine.

U razgovoru sa CINS-ovim novinarima on kaže da je želeo da nastavi proizvodnju, ali su ga ekonomska kriza, gubitak nekih tržišta i insistiranje Agencije za privatizaciju da ulaže u mašine, dok je fabrici trebao živ novac, sprečili u tome.

“Nikada se nisam bavio nekretninama, niti je to bila moja namera, već smo videli u firmi potencijal, nadali se…tada je bilo drugo vreme, velike investicije svuda u Evropi i zemlji, što se posle promenilo”, kaže Spasojević.

Uprkos pokušajima, CINS nije uspeo da dođe do Spasojevićevog partnera, Siniše Rakovića i čuje njegovo objašnjenje privatizacionog procesa.

Preseljenje kojeg nema

ITM Industrokomerc je 2007. kupio državni udeo u visini od 70 posto IPM-a, za nešto više od šest miliona evra, a do danas je taj udeo porastao na 79 posto.

Novi vlasnici su se obavezali da će uložiti skoro četiri milona evra u osnovna i obrtna sredstva u prve tri godine, kako su novinari CINS-a videli u privatizacionom ugovoru.

Uprkos upozorenjima radnika i brojnim nalazima kontrolora Agencije koji su posećivali firmu više puta godišnje, ITM Industrokomerc za tri godine nije uložio obećanu sumu u samu proizvodnju.

Samo za ulaganje koje se očekivalo u prvoj godini, Agencija za privatizaciju je kupcu ostavila 11 rokova.

Do marta 2009. godine radnici su se u više navrata žalili Agenciji, dok su sami kontrolori Agencije predlagali čak da se Spasojeviću i partneru raskine ugovor i vrati firma nazad, ali je Agencija dalje nastavila da daje dodatne rokove.

U pisanom odgovoru CINS-u Agencija objašnjava svoje poteze: “Kupac je u naknadnim rokovima dostavljao dokaze o jasnoj nameri i preduzimanju koraka ka potpunom ispunjenju obaveze investiranja, pa je Agencija donosila odluke o novim naknadnim rokovima”.

Umesto ulaganja u proizvodnju, investitori su uložili u drugi fabrički prostor u Grockoj, da bi se tu izmestila proizvodnja, a Agencija za privatizaciju je prihvatila kao validno objašnjenje da se fabrika izmešta “zbog ekoloških i ekonomskih razloga”.

U dopisu Agenciji od 14. juna 2011, predstavnici sindikata i mali akcionari navode da “kupac nije izvršio investicionu obavezu…da je osnovni cilj kupca da preseljenjem mašina i zaposlenih iz sedišta subjekta u objekte u Grockoj dođe do atraktivne lokacije u sedištu subjekta”.

Mesec dana kasnije, Agencija ipak zaključuje da je ITM Industrokomerc formalno ispunio sve uslove privatizacije, čime i zvanično većinski vlasnici dobijaju zeleno svetlo da upravljaju vrednom nekretninom po svom nahođenju.

Nova fabrika u Grockoj kupljena je 2010, ali samo neke mašine su preseljene, a proizvodnja nije zaživela.

Milorad Macut kaže da Agencija nije smela da prihvati kao investiciju kupovinu novog prostora. To je fabrika za proizvodnju padobrana i nije prilagođena nama. Podovi ne odgovaraju, naše mašine traže više prostora….nije dovedena industrijska struja. Tu radi desetak ljudi koji farbaju i pakuju, ostali radnici IPM-a su na prinudnom odmoru.”

On insistira da je Agencija zavarana tako što je kontrolorima iz Agencije prikazano 2011. godine da radnici tamo rade.

“Tog dana je dovedeno 30 radnika, obučenih u mantile, da samo tamo stoje i statiraju, na šta smo mi upozorili kontrolore Agencije.”

Na pitanje zašto su doneli pozitivnu odluku o Spasojevićevoj investiciji, Agencija se u pisanom odgovoru rekla da je njihova kontrola utvrdila da je veći deo osposobljen i da tamo radi oko 50 radnika.

Toplica Spasojević insistira da nije doneo odluku da kupi novi objekat u Grockoj i izmesti fabriku da bi otvorio mogućnost prodaje vredne nekretnine, već da je odluka o izmeštanju bila logična zbog eventualnog zagađenja i buke koju fabrika pravi u naselju.

“Jedan deo proizvodnje smo prebacili a sa drugim ne žurimo, jer preseljenje nije lako. Koštaće nekoliko stotina hiljada evra”, objašnjava Spasojević.

On kaže da proizvodnju i dalje održava, sa nekoliko desetina radnika u fabrici u ulici Vojislava Ilića. U martu je država blokirala račun IPM-a, što je dovelo do masovnog slanja radnika na prinudne odmore.

Spasojević kaže da se radnici sada žale sa razlogom, ali da to nije njegova krivica. „Državne firme ne plaćaju godinama doprinose i struju, a mi privatnici moramo odmah i sve”, ljuti se Spasojević na državu.

Drugarska pomoć Miroslava Miškovića

Od tri miliona evra, koliko je IPM dugovao bankama do sada, oko dva miliona se duguje Miroslavu Miškoviću koji je u više navrata davao jemstvo za kredite tokom privatizacije IPM-a.

Ugovor iz marta 2011. godine između Miškovićeve firme Hitomi Fajnenšnal Limited i Delez Grupe, o preuzimanju Delta Maxi-ja pokazuje da je Mišković posredno polagao pravo na ovu lokaciju, i to četiri meseca pre nego što je privatizacija IPM-a okončana.

Iako nije dozvoljeno otuđiti imovinu dok se proces ne okonča, Delezu se ugovorom nudilo i pravo preče kupovine zemlje koja je u posedu IPM-a.

Na pitanje Toplici Spasojeviću, kako je došlo do toga da Mišković nudi i lokaciju IPM-a, on odgovara:

“Taj ugovor nisam video, niti me interesuje (…). Oni imaju lokaciju pored nas, to jest mislim da su to prodali (…). Oni su nekad imali ideju da nešto razgovaramo na tu temu, ali su prodali tu lokaciju i nikakvih daljih razgovora nije bilo. To je bilo pre tri godine, ništa se nije desilo (….) Ali, ako on [Mišković] dođe i pita – da li ste spremni da prodate onda mi –  ako bi bila dobra cena [kažemo] – što da ne?”

Delez je odbio da komentariše detalje ugovora pozivajući se na odredbu o strogoj poverljivosti, a pojašnjenje Miškovićevog Delta Holdinga nije stiglo do dana objavljivanja ovog teksta.

Dugovanja IPM-a prema Miškoviću su ozbiljna, jer je od 2009. godine rukovodstvo IPM dobijalo  u više navrata kredite kod raznih banaka, ali najviše od Univerzal banke,  čiji su neki od  akcionara bile firme koje je Miroslav Mišković kontrolisao.

U januaru ove godine odlukom Narodne banke Srbije Univerzal banka je izgubila dozvolu za rad zbog potkapitalizovanosti i ugroženog kontinuiteta rada.

Vlasnici IPM-a

ITM Industrokomerc je pre kupovine IPM-a, poslovao u sastavu ITM grupe koja posluje u Srbiji i regionu. ITM grupa je u vlasništvu kiparske firme Dagenam trejd, u kojoj su vlasnici sa jednakim udelima Toplica Spasojević i Siniša Raković, dugogodišnji prijatelji i saradnici.

ITM Industrokomerc izlazi iz ITM grupe u decembru 2005. godine i vlasnik postaje direktno Dagenam trejd.

Krajem 2011, nakon što su Spasojević i Raković oslobodjeni obaveza prema Agenciji, Industrokomerc prelazi u vlasništvo druge kiparske firme Depromo holding limited. 

Dagenam prenosi stoprocentno vlasništvo Industrokomerca (samim tim i IPM-a) na Depromo bez nadoknade i bez ikakvih ograničenja. U ugovoru o prodaji se vidi da su obe firme registrovane na istoj adresi. Vlasnik firme Depromo je Lazar Poetar.

Ipak, Spasojević tvrdi da je on sa svojim partnerom Rakovićem i dalje pravi vlasnik IPM-a.

“Poetar je naš finansijski direktor, mi formalno nismo vlasnici, ali de jure kontrolišemo situaciju. Uradili smo to da bi lakše dobijali kredite”, objašnjava Spasojević svoju novu ulogu.

Naime, zaduženi IPM je postao opterećenje za Spasojevićeve druge povezane firme, u okviru ITM grupe.

CINS nije uspeo da kontaktira Lazara Poetara, uprkos brojnim pokušajima.

U dokumentaciji Agencije za privatizaciju se takođe vidi da je Mišković preko firme Delta Maxi dao u 2009. godini jemstvo IPM-u za podizanje kredita. Sledeće godine jemstvo je dala druga Miškovićeva firma – Delta Real Estate. Oba jemstva su služila kod podizanja kredita kako kod Univerzal banke tako i kod Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza.

Za Toplicu Spasojevića činjenica da IPM duguje Miškoviću dva miliona evra ne znači da Mišković ima pravo nad tom parcelom.

“To sto su Miškovićeve firme garantovale kredit, to je bila drugarska usluga. Pomagao je u toj početnoj fazi”, kaže on. “Nije to baš tako velika suma, mi možemo da ga isplatimo, ako bi do toga došlo.”

Gubitnici  i gubitnici

Učesnici u privatizacionom procesu ne mogu da se slože ko je kriv za propast IPM-a.

Radnici krive investitore i Agenciju za privatizaciju, Agencija tadašnju Vladu koja im je preporučila da blagonaklono gledaju na investitore tokom svetske krize, a sami investitori državu, propalu mašinsku industriju i oslabljeno tržište nekretnina.

Sindikat radnika IPM-a je u julu prošle godine podneo krivičnu prijavu protiv Toplice Spasojevića, Dragana Milojevića, direktora IPM-a, i čelnih ljudi Agencije za privatizaciju: Vladislava Cvetkovića, direktora u vreme okončanja procesa privatizacije, Julijane Vučković i Nenada Vulića, iz Centra za kontrolu u Agenciji.

Još se čeka da Uprava kriminalističke policije pošalje izveštaj koji je tražilo Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu.

U Savetu za borbu protiv korupcije smatraju da je ponašanje Agencije bilo nedopustivo.

Jelisaveta Vasilić, član Saveta za borbu protiv korupcije kaže: “U redu je da se kupcu da naknadni rok, ali ukoliko kupac tada ne ispuni obavezu, ugovor se smatra raskinutim. Međutim, Agencija je taj član protumačila tako da može da da 10 naknadnih rokova… taj član je pogrešno protumačen… Deset rokova su vreme za koje se fabrika ruinira, dolazi do stečaja, prekida poslovanja i ostalo.“ 

Agencija se, međutim, poziva na zaključke Vlade Srbije od 29. januara 2009. kada je preporučeno da se olakša investitorima zbog svetske ekonomske krize koja je promenila privredni ambijent.  Pravilnik koji reguliše pitanje ostavljanja naknadnih rokova usvojen je tek u aprilu ove godine.

Ni Toplica Spasojević ne vidi sebe kao dobitnika. On kaže da je ušao u investiciju u nadi da će država uspeti da privatizuje dva velika sistema, IMT i IMR, što bi osiguralo plasman mašinskih delova, koje je prozvodio IPM. Ali se to nije dogodilo, oba sistema su još u restruktuiranju i još očekuju pomoć države.

Onda je tržište nekretnina, nastavlja Spasojević, toliko oslabilo da je oborilo cenu samog kompleksa, koji je samo pre nekoliko godina procenjen na 13 miliona evra, dok bi danas cena bila za nekoliko miliona manja.

“Mi da prodamo sada to po ceni od 10 miliona, mi smo tu na gubitku. Za sedam godina samo su kamate izašle preko šest miliona, a ništa nismo dobili za uzvrat. Prodaćemo, ako dobijemo dobru cenu. Prebacićemo poizvodnju u Grocku…Videćemo šta kaže tržište, šta kaže dan i šta kaže noć.”

Ovaj tekst deo je zajedničkog projekta BIRN-a i CINS-a, u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU.