Taksisti Beograda su ustali, pobunili se i traže od države da sprovede zakon i da ukine, poništi i zabrani kompaniji Kargo tehnolodžis (Cargo technologies) da se bavi taksi prevozom. Ljudi iz Kargoa odgovaraju da se oni ni ne bave taksi prevozom, da ne učestvuju u prevozu putnika i najavljuju do kraja ove godine još više vozila u svom sistemu i još više skupocenih limuzina.

Za to vreme stanovnici i posetioci Beograda su svakog radnog dana po nekoliko sati blokirani u centru grada gde stotine taksi vozila blokira saobraćajnice, dok se u isto vreme na TV stanicama mogu čuti „obračuni“ predstavnika taksi udruženja i predstavnika softverske kompanije Kargo i istoimene nevladine organizacije koji objašnjavaju ko to ima, a ko nema pravo da vozi ljude po Beogradu.

Pominjani su ministri iz SPS-a Aleksandar Antić i Branko Ružić, kao i brat predsednice Vlade Igor Brnabić (mada se sa tim brzo završilo), „prozivana“ je Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva i saobraćaja, pojavljivali su se različiti stručnjaci iz oblasti saobraćaja koji su objašnjavali kako Kargo nije firma koja se bavi prevozom putnika.

Podigla se ogromna prašina, pale su teške reči, a čini se da je malo kome jasno čemu sva ova galama i ko je tu u pravu.

Analiza onoga što je rečeno pokazuje da je reč, kao i u većini slučajeva, o podeli unosnog kolača i o nemogućnosti da jedna strana, koja ima monopol, prihvati mogućnost da se i neko drugi uključi u to tržište. Posebno što ta druga strana vidi potencijale tržišta u većoj meri nego oni koji su na ulicama, „za đevrekom“ (kako sami taksisti zovu svoj posao – „vrtim đevrek“) decenijama unazad.

Ni jedna ni druga strana nisu pričale „o parama“, odnosno o kolikoj je zaradi reč, nego o tome ko je veći lopov. Za to vreme oni koji bi trebalo da osiguraju primenu zakona – ministarstvo saobraćaja (po čijem tumačenju Kargo radi nelegalno), predstavnici institucija grada Beograda kao i predstavnici MUP-a, drže se po strani.

Dok se u Beogradu stvar zahuktala, proteste najavljuju i u Novom Sadu.

Da li će ti protesti promeniti nešto unutar odnosa na nivou ministarstvo – gradska uprava, što direktno znači i odnose unutar SNS-a, ili je ovo samo labudova pesma jedne profesije koju će tehnologija u dogledno vreme u potpunosti transformisati?

Ko su taksisti i šta hoće

Taksisti su kao i advokati na listi neomiljenih delatnosti u Srbiji, ali, iako ih „niko ne voli“, niko bez njih ne može. Advokati i taksiti su slični i po tome što uspevaju decenijama da se izbore za neku vrstu privilegovanog statusa koji im omogućava da „drže monopol“ u oblasti kojom se bave i da za to izbore zakonsko utemeljenje.

Upravo se to dogodilo prošle godine kada je posle štrajka taksista u maju 2018. Vlada Srbije odlučila da formira radnu grupu i pripremi izmene Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju. Radnu grupu je činilo preko 20 osoba iz različitih institucija i stručnjaka kao i predstavnika udruženja koja okupljaju prevoznike.

Osnova za izmene zakona bile su u potrebi da se na striktniji način definiše šta je taksi prevoz, ko ga i na koji način obavlja, koja su prava i obaveze, te na koji način se obavlja takozvani „limo-servis“ odnosno usluga iznajmljivanja luksuznih vozila za neke potrebe koje nisu „običan“ prevoz putnika u gradu na način na koji to rade taksisti.

Očigledno je da su taksisti naišli na razumevanje ministarstva i da je zakon njih prepoznao kao one koji mogu da obavljaju taksi prevoz. Zakon je detaljan kada opisuje ko može da obavlja tu uslugu, kako treba da izgleda vozilo, šta od dokumentacije mora da ima svako vozilo i ko je odgovoran za sprovođenje zakona – to su organi lokalne vlasti, odnosno komunalna policija (milicija) u Beogradu i tamo gde postoji.

Stvar je toliko formalizovana da je moguće da komunalni policajac, na primer, naruči vožnju od Kargoa preko njihove aplikacije i oduzme vozilo onome ko se bavi tom delatnošću.

Takvih slučajeva je od početka primene zakona krajem prošle godine bilo sedam, što je „nateralo“ taksiste da se pobune i traže od države da primeni zakon i zapravo isključi aplikaciju preko koje funkcioniše Kargo sistem. Oni su poslednjih meseci pokušavali da urgiraju kod gradonačelnika i drugih gradskih službi da se zakon primeni, da se oni koji voze pod etiketom Kargoa uklone sa ulica, ali to se nije dogodilo. Zato su odlučili da krenu sa štrajkom na kome traže da institucije deluju.

Ministarka Mihajlović je rekla da su njihovi zahtevi opravdani, premijerka Brnabić je kazala da je u redu da traže primenu zakona, ali da blokada grada nije način („Komunalna policija nije kriva, gradska uprava nije kriva…“), gradska uprava i predsednik Aleksandar Vučić diskretno ćute, što je zanimljivo jer nema teme i događaja o kome Vučić ne govori.

Oglasio se zamenik gradonačelnika Goran Vesić koji je rekao da je u redu tražiti primenu zakona i da grad radi na tome, da svako ima pravo da štrajkuje, ali da blokiranje saobraćaja nije najbolji način.

Zahtev štrajka je jednostavan: primenite zakon, oterajte sa ulica one koji rade nelegalno i ugasite tu aplikaciju!

Da li se Kargo maže na hleb

Pojava neobeleženih vozila kojima možete da se prevezete u Beogradu i da za tu uslugu platite karticom omogućila je kompanija Kargo tehnolodžis koja u Beogradu postoji od 2015. godine. Nju je osnovao Vuk Guberinić, po zanimanju menadžer, star 35 godina, svojevremeno registrovani preduzetnik u oblasti autoprevoza.

On je ovu kompaniju osnovao zajedno sa nekoliko osoba, a zanimljivo je da mu je partner bio izvesni preduzetnik i berzanski mešetar iz Indije Gautam Vora koji se posle 2013. godine našao u Crnoj Gori sa svojom majkom pošto je u Indiji bio osumnjičen da je pomagao u skrivanju trostrukog ubice iz Mumbaija.

Guberinić kaže da Indijac nije osuđen, da se pojavio kako investitor i da je brzo izašao iz kompanije. Njega je nasledila njegova majka Madhavi Umeš Vora.

Početni entuzijazam iz 2015. godine kod Guberinića je brzo utihnuo jer nije mogao da sprovede ideju o pravljenu lokalnog Ubera – internet taksi servisa koji je preplavio ceo svet, ali je i u mnogim sredinama imao zabranu – pa je brzo prodao svoj softver u Bangladešu.

Po Guberniću, on je i tada nudio svoj servis taksi udruženjima i taksistima, ali od toga nije bilo neke vajde jer oni to nisu hteli da prihvate. Izgledalo je da im je bolje sa motorolom, radio stanicom i da rade sa gotovinom.

Međutim, on nije odustajao od svoje ideje, usavršio je sa saradnicima softver i uz pomoć „tihog partnera“ Bojana Stamenkovića, poznatog beogradskog ugostitelja, doveo kompaniju do toga da danas imaju 2.000 aktivnih partnera/vozača koji rade kroz aplikaciju, a da je broj korisnika narastao na više od 600.000.

„Mi nemamo vozače, mi iznajmljujemo tehnologiju“, tako Guberinić opisuje odnos između njegove firme koja ima softversko rešenje i onih osoba koje imaju ugovor sa Kargoom.

Nerazumevanje je nastalo na nivou definicije onoga što rade Kargo kao firma i Kargo kao udruženje građana koje u javnosti predstavlja Aleksandar Vučić – što dodatno može da unese zabunu u čitavu debatu.

Vuk Guberinić je vlasnik preduzeća Kargo tehnolidžis, a Aleksandar Vučić je predsednik nevladine organizacije Kargo koje postoji na osnovu subvencija koje dobija od kompanije Kargo tehnolodžis. Njih dvojica se dugo poznaju i u poslu su od početka zajedno, mada, formalno, Vučić nije bio uključen u vlasništvo u kompaniji. Nevladina organizacije je osnovana u januaru 2019. godine kao pokušaj da se prilagode novom Zakonu: udruženje je osnovano i čine ga svi koji su koristili aplikaciju, dakle preko 600.000 ljudi, kako nam kažu Guberinić i Vučić.

Po njihovom tumačenju, koje izaziva različite komentare, oni ne pružaju taksi uslugu nego pružaju pomoć članovima udruženja: skinete aplikaciju, postanete član, ostavite svoje podatke sa kartice, drugi članovi udruženja vas voze po tarifi koja je nešto niža od one u taksiju – i to je to.

Članovi udruženja ne razmenjuju novac – plaćanje ide preko elektronskog sistema kompanije Kargo. Novac ide na račun kompanije Kargo, vlasnika Guberinića, koji u nastavku 70 odsto vrednosti te usluge uplaćuje članu društva koji obavlja uslugu vožnje.

„Kod nas je sve čisto, zna se gde ide svaki dinar, sve je elektronsti i može da se kontroliše“, objašnjava Guberinić.

Guberinić i Vučić kažu da je zakon i prošle godine ozakonio kartel, da je to urađeno u dogovoru ministarke i taksi udruženja i da je to protivno svim evropskim praksama zbog čega su oni podneli i krivičnu prijavu protiv ministarke Mihajlović.

„Nas nisu pozvali u radnu grupu kadu su prošle godine pisali zakon, niti je iko iz Vlade hteo da odgovori na naše pozive“, kaže Guberinić.

Po Guberniću, bukvalno svako ko zna da vozi može da „bude taksista“ i da su to pokazala brojna svetska iskustva sa različitim aplikacijama. On kaže da se tehnologija ne može zaustaviti i da će njegova kompanija u narednom periodu imati još više svojih vozila i da će samo da rastu u budućnosti. One koji „iznajmljuju tehnologiju“ od Kargoa regrutuje agencija Non stop SD, kao neka vrsta agencije za ljudske resurse.

Kandidat treba da bude neosuđivan, da ima lekarsko uverenje, a sama agencija proverava da li vozilo ispunjava estetske standarde.

Gubernić, koji je kao i Vučić više puta govorio da su taksisti neuredni, za vozila koja su u njihovom sistemu kaže da su prošla strog estetski pregled te agencije, ali kaže da ta agencija nema sertifikat za takvu vrstu usluge.

„Pogledaju da li je automobil čist, tako proveravaju“, kaže Guberinić.

Nije kvaka u čistoći

Međutim, zašto se stvarno „kolju“ oko ovoga i zašto, kako dani odmiču, sve oko ovog protesta taksista izgleda veoma čudno?

Vuk Guberinić je objasnio da njegova kompanija danas predstavlja jednog od najvećih prodavaca usluga na internetu sa preko 9.000 transakcija dnevno u proseku. To je devet hiljada vožnji kompanije za koju se kaže da radi nelegalno, a predsednica vlade kaže da su našli „rupu u zakonu“.

Kompanija je u 2018. godina prijavila profit od oko 30.000 evra ali „od tad smo narasli 150 puta“, kaže Guberinić.

Podaci o tržištu koje ima on i koje imaju drugi učesnici u ovoj industriji prevoza putnika govore da se u Beogradu dnevno ostvari između 50 i 60 hiljada vožnji – registrovano je oko 6.300 taksista, a Kargo ima 2.000 aktivnih članova koji, kako u kompaniji naglašavaju, ne taksiraju, nego pružaju uslugu drugim članovima nevladine organizacije Kargo.

Ako je prosečna cena vožnje u taksiju ili usluge u udruženju oko tri evra lako je izračunati razmere posla na dnevnom ili godišnjem nivou: preko 150.000 evra dnevno i preko 50 miliona evra na godišnjem nivou.

„Beograd ima potencijal za preko 100.000 vožnji po danu. Mogu da garantujem svakom taksisti platu od 150.000 dinara ako bude radio 60 sati nedeljno u našem sistemu“, poručuje Guberinić.

Neki su već krenuli da mu se javljaju. Možda i ministarka Mihajlović lično ovoga puta.

Tekst je objavljen u Nedeljniku Vreme – br. 1501, 10. oktobra 2019. godine.