Šesnaest mjeseci nakon što je otišao u ISIS-ov kalifat u Siriji – verujući u idealan život u potpunom verskom okruženju – Hilmi, Bošnjak, pobjegao je nazad na Balkan, razočaran onime što je tamo video.
,,Tamo nije bilo ničega, nema struje, nemaš knjigu, nemaš internet, ništa“, Hilmi je rekao za BIRN.
,,Imao sam kod sebe 400 eura koji su brzo potrošeni na hranu i osnovne potrepštine. Prijavio sam se u mekteb [ured] za bolesne gdje sam dobijao 50 dolara mjesečno. Moja supruga je pomagala starijim ženama pa su joj one nekad davale skromnu nadoknadu. A ja sam ludio sve vrijeme i gledao kako da spasim porodicu i pobjegnem odatle“, seća se Hilmi.
,,Evo vidi“, nastavlja, otvarajući svoj laptop i pokazujući video snimak.
,,Tu nema prirode, nema trave, sve uvelo, napušteno; vidi ove tobože ovce kako su mršave…sve što smo mogli raditi je prošetati malo okolo“, kaže Hilmi, a onda pokazuje i fotografije svoje porodice i prijatelja.
Neki od njih nisu nikada uspjeli pobjeći iz Sirije.
Sa druge strane tvrdi da neki koji su propagirali i strogo implementirali rigidna vjerska pravila su sebe izuzeli od istih i uživali u svim dozvoljenim i nedozvoljenim ovozemaljskim blagodetima.
Hilmi, koji ima i bosansko i crnogorsko državljanstvo, samo je jedan od 250 ljudi koji su se vratili na Balkan nakon što su neko vreme proveli u ratnim zonama Sirije i Iraka. Poput Hilmija, mnogi su riješili da napuste Bliski Istok, jer su se razočarali ISIS-om.
Iako mnogi povratnici tvrde da u Siriju nisu odlazili da bi ratovali, države na Balkanu ih tretiraju kao teroriste i to na osnovu niza zakona koji su usvojeni 2015. godine i koji kažnjavaju učesnike u stranim konfliktima.
Neki od povratnika su čak i završili na sudu po povratku na Balkan. I pored toga, oni su počeli da ubeđuju ostale muslimane da ne prave njihove greške odlazeći na bliskoistočna ratišta.
Život u kalifatu
Kada je Hilmi, koji je vernik čitav svoj život, čuo da je Islamska država proglasila kalifat, bio je riješen da ode i vidi da li je život tamo zaista u skladu sa šerijatskim principima idealnog islamskog društva.
Hilmijeva destinacija je bila provincija Alepo gdje se već nalazio njegov prijatelj iz Podgorice. On ga je ubedio da u kalifatu ništa ne nedostaje, da su borbe daleko od mjesta gdje oni žive i da Hilmi i njegova porodica tamo mogu da ostanu kao njegovi gosti. Takođe ga je ubijedio da se ne traži od njega da priđe mudžahedinima, što kako tvrdi, nikako nije ni želio ni mogao zbog svojih ubjeđenja i lošeg zdravstvenog stanja.
,,Moj plan je bio da odem i provjerim, i ako je to sve tako, ja bih se poslije nekoliko sedmica vratio u zemlju, prodao kuću i stalno se preselio u Siriju“, kaže Hilmi.
Ali kada je stigao u Siriju u februaru 2015. godine, sačekale su ga loše vesti: njegov prijatelj je poginuo u borbama kod Kobanija.
Kako su se borbe oko Kobanija intenzivirale i ISIS-ove snage počele gubiti bitku, Islamska država je uvela vanredno stanje, oduzela pasoše svim novopridošlim strancima i obavijestila ih da ne mogu napustiti kalifat, jer su ,,već stigli u savršeno društvo“.
Jedan Bošnjak koji je takođe živeo u kalifatu je garantovao za Hilmija i njegovu porodicu, pa su prebačeni u kuću zajedno sa još nekim arapskim izbjeglicama iz Kobanija. Nekoliko meseci kasnije Hilmi je dobio ruinirano imanje na periferiji grada na turskoj granici, gde su on i njegova porodica živeli više od godinu dana.
Hilmi kaže da je u Siriji sreo mnogo ljudi sa Balkana.
„Došlo je puno naših ljudi, Bosanaca najviše, bilo ih je iz Srbije, iz Crne Gore. Ali bilo je svakakvih. Bilo je pravih vjernika i dobrih ljudi, ali i kriminalaca koji su bježali od zakona. Gledao sam neke kako snimaju video klipove, poziraju sa oružjem, pricčaju svašta, a nisu bili u ratu niti jedan sekund“, kaže Hilmi.
Kako su se napadi režima Bašara el Asada i njegovih ruskih prijatelja intenzivirali, tako se i situacija u gradu brzo promijenila. Mjesto je postalo neprepoznatljivo – ulice su bile prazne, zgrade uništene, a mnogo ljudi je poginulo.
,,Jednostavno si bespomoćan, odeš u podrum ili ispod stepenica, zagrliš dijete i moliš Boga da te spasi“, kaže Hilmi.
Shvativši odmah po dolasku da kalifat Islamske države nije to što je on mislio, počeo je tražiti opcije za bjekstvo da spasi porodicu. Jednom je uspio da stigne noću do granice sa Turskom, ali su ih turske granične trupe vratile natrag pucajući im iznad glava. Kasnije je uspio pronaći Sirijca koji se ponudio da mu pomogne da pobegne u Tursku za 1,500 dolara.
,,Uspio sam se čuti sa mojima kući i rekao im da prodaju sve što imam u stanu, tepih, bojler, sto… i da mi šalju novac“, seća se Hilmi.
Kako bi pobjegao sa teritorije koju je kontrolisao ISIS, Hilmi se morao iskrasti i prijeći preko minskog polja i ograde sa bodljikavom žicom. Uspeo je da preživi zahvaljujući lokalnom vodiču.
Međutim, kada je ušao u Tursku, bio je uhapšen i proveo je dva i po meseca u pritvoru za izbeglice iz Sirije i Iraka.
„Iz jednoga zatvora sam prešao u drugi, i samo mi je jedna misao tad bila u glavi- šta napravih svom djetetu“, seća se Hilmi.
Turske vlasti su ponudile ili da ga pošalju nazad u njegovu zemlju ili da ode u neku od država koja je voljna da ga primi. Hilmi je odlučio da se vrati kući gdje je ubrzo bio uhapšen zbog optužbi za terorizam.
Najamnici ubijaju za ISIS
Međutim, za razliku od Hilmija, koji tvrdi da je u Siriju otišao da bi ispovjedao svoju vjeru i živio u pravednom za sve kalifatu, mnogi ljudi sa Balkana su na Bliski Istok otišli zbog novca.
Sa bogatim iskustvom stečenim u ratovima devedesetih godina, postali su vredno oruđe u redovima islamističkih snaga.
,,Neka oni pričaju o Bogu i hurijama [device sa kojima pravednici uživaju u raju] drugima. Ja znam da meni Bog nikada neće reći da ubijem drugo živo biće zbog njega“, Fisnik, borac rodom iz Makedonije, rekao je za BIRN.
,,Da se ne lažemo- mene zanima novac. Bio sam u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, radio sam oružane pljačke po Zapadu, bio sam u zatvorima“, dodaje Fisnik.
Živeo je u Srbiji, Makedoniji, Crnog Gori, Turskoj i Nemačkoj, što mu je pomoglo da stupi u kontakt sa onima koji šalju ljude na bliskoistočna ratišta.
,,Naši ljudi po džamijama u Evropi se lako povežu i znaju ko je kakav i za šta može poslužiti“, kaže Fisnik.
U leto 2014. godine Fisnik se pridružio Al Nusri zajedno sa prijateljima sa Balkana i Kavkaza koji su živeli u Nemačkoj i Austriji.
Tvrdi da mu je obećano 2,000 dolara mesečno plus ono što mu dopuste da uzme na terenu nakon borbi.
„Bašarova vojska je bila lošeg morala i slabe motivacije tako da smo par puta imali znatne uspjehe oko Alepa u uništavanju utvrđenja i čulo se za nas“, seća se Fisnik.
Dodaje da je brutalnost koju je viđao u Siriji daleko ekstremnija od svega što je video tokom ratova na Balkanu.
,,Gledao sam poslije druge bitke kako [Asadovim zarobljenim] vojnicima kidaju glave. Bilo je grozno u početku jer to nisam gledao ni u Jugoslaviji. Poslije se navikneš i na to“, kaže Fisnik.
Posle dva meseca u Al Nusri, Fisniku je njegov lokalni komandant rekao da će se on i njegova jedinica pridružiti ISIS-u.
,,Nas nije bilo briga za zakletvu dok god nas taj plaća“, kaže Fisnik.
,,U međuvremenu jedinica se obnavlja novim plaćenicima među kojima ima čak i hrišćana kojima je stalo do adrenalina i brze zarade“.
,,Čak i nakon povratka sa linije stalno se išlo u nekakve racije i pretrese, obični ljudi su sumnjičeni da su ili špijuni, ili da piju alkohol, da su narkomani. To je bio odličan izgovor nekima da iz zabave muče ljude, pljačkaju, pale, siluju“, objašnjava Fisnik.
On kaže da je najviše para zaradio kada je transportovao umetnine do turske granice. ,,To su bile statue i razne te stvari koje su oni navodno uništavali pred kamerama, jer su te stvari smatrali za idolopoklonstvo“.
Posle skoro tri meseca ratovanja pod zastavom Islamske države, Fisnikov komandant je nestao – jedinica nikada nije saznala da li je ubijen ili ne. Fisnikovi novi nadređeni su od njega zahtevali da vrši egzekucije civila, na šta on nije bio spreman.
,,Makar znam da ako sam došao zbog para da nisam došao da koljem nevine ljude“, tvrdi Fisnik.
Ipak, kako bi uopšte mogao da napusti Islamsku državu i vrati se kući, Fisnik i četvoro drugih boraca su morali ubiti petoro ,,špijuna“ među kojima su bile i dvije žene.
,,Alternativa je bila da naše glave završe na trgu umjesto njihovih“.
Bivši borac u borbi protiv ekstremizma
Razočaranje u Islamsku državu navelo je Alberta Berišu da po povratku iz Sirije osnuje nevladinu organizaciju koja pomaže bivšim borcima da se ponovo uključe u društvo i da se otrgnu od radikalne ideologije koja ih je odvela na strana ratišta.
,,Država nikad nije shvatila da nama nije bio cilj da budemo teroristi“, Beriša je rekao za BIRN, aludirajući na oko 300 Kosovara za koje se veruje da su poslednjih godina učestvovali u ratovima na Bliskom Istoku.
,,Svako je imao svoju sopstvenu istoriju i ciljeve. Ali jedna važna stvar o onima koji su se vratili jeste da njihov povratak znači da su razočarani onime što su videli“, kaže Beriša.
Beriša nije tipičan džihadista. Završio je političke nauke na Univerzitetu u Prištini i master studije na Univerzitetu u Tirani.
On kaže da je u Siriji bio od 6. do 20. oktobra 2013. godine kako bi pomogao sirijskoj opoziciji u borbi protiv Asadovih snaga – ali tvrdi da on sam nikada nije ratovao.
Beriša kaže da je razlog zbog koga je otišao to što je bio razočaran u društvo na Kosovu i što je hteo da pomogne svojoj muslimanskoj braći u borbi protiv diktatora.
Po dolasku u Siriju, Beriša je tražio da se pridruži grupama u kojima se govorio albanski jezik ,,da bi izbegao jezičke barijere“. Onda su ga odveli kod Lavdrima Mudžaherija, komandanta Islamske države koji je komandovao albanskim borcima.
,,Kunem se bogom da nikada pre toga nisam čuo za njega i da ga nikada pre toga nisam video“, Beriša je rekao na suđenju u Prištini.
Tvrdio je da je pretraživao Internet, pokušavajući da shvati gde se nalazi i da je tada je i naišao na snimak na kome se nalazi Mudžaheri.
Pošto je od ISIS-a bilo gotovo nemoguće pobeći, Beriša kaže da je pomoću Fejsbuka kontaktirao prijatelja sa Kosova kako bi mu pomogao da se vrati kući.
,,Onda mi je poslao SMS u kome kaže da je jedan moj rođak bolestan i da moram da se vratim kući, a ja sam to iskoristio kao opravdanje da se vratim na Kosovo“, Beriša je rekao na sudu.
Sud na Kosovu ga je zbog terorizma osudio na tri i po godine. Njegov slučaj je trenutno na apelaciji, a Beriša odluku čeka na slobodi.
,,Za mene su najteže stvari bile društvene predrasude, sumnje i konstantani pritisci od svih [državnih] institucija – njihova tendencija da ispune svoje političke ili institucionalne agende kroz nas“, kaže Beriša.
,,Još teže mi je palo to vreme kad sam pušten iz pritvora. Do tada, mi [džihadisti povratnici] smo već postali poznati javnosti na Kosovu i ljudi su počeli da nas stigmatizuju još više“, dodaje Beriša.
,,Veoma je teško za ljude koji se nalaze između dve vatre, kada više ne znaš gde pripadaš“, kaže Beriša.
Njegova NVO, INSTID, bori se protiv verskog ekstremizma na Kosovu i ima za cilj da deradikalizuje ljude koji se se vratili sa bliskoistočnih ratišta.
,,Pošto znam da su većina njih žrtve, mislio sam da njihovo dalje viktimiziranje nije rešenje, i da bi ih to još više radikalizovalo“, objašnjava Beriša.
,,I tako sam odlučio da osnujem instituciju koja će se baviti samo ovime, kako bi ovakvi ljudi ponovo postali korisni u društvu i kako im njihova sloboda ne bi bila oduzeta, jer to stvara mogućnost za veću radikalizaciju i čak i za radikalizaciju drugih u zatvoru“, kaže Beriša.