Jednog hladnog i kišnog popodneva u aprilu, Dan je hodao ulicama Bukurešta povijen ispod kišobrana.
Kao što pokazuje poneka seda u njegovoj kosi, uskoro će napuniti 40 godina.
Osim nekoliko sedih vlasi, na Danovom vitkom telu nema tragova zavisnoti koja traje već 20 godina. Oči iza naočara sa tankim okvirom nisu crvene, na rukama nema modrica i tragova uboda.
Zaputio se u kockarnicu u zabačenom i zapuštenom delu prestonice, nedaleko od mesta gde radi, uveren da je već izgubio gotovo sve što se može izgubiti.
„Ljudi veruju da se svi rađamo spremni da se izborimo za opstanak“, kaže Dan (što je izmišljeno ime kojim je zaštićen njegov pravi identitet). „Ali priroda nije takva“.
Kockarnice su preplavile Rumuniju nakon otvaranja prve kladionice na glavnoj železničkoj stanici u Bukureštu u proleće 1990, samo nekoliko meseci pošto je u narodnom ustanku srušen komunistički režim, a diktator Nikolaje Čaušesku na Božić izveden pred streljački vod.
U pokušaju da zauzda njihovo dalje umnožavanje, rumunski parlament je u maju 2015. usvojio zakon o igrama na sreću koji je između ostalog uključivao mere koje treba da reše problem zavisnosti od kocke.
Ali istraživanje obavljeno u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu baca sumnju na spremnost rumunskih vlasti i industrije igara na sreću da se zaista uhvate ukoštac sa tim problemom.
Odgovornost za rešavanje problema zavisnosti zakonom je preneta na organizatore igara na sreću koji od njih profitiraju, a psiholozi koji su angažovani da pomažu ljudima kao što je Dan i sami imaju ekonomski interes u ovoj industriji. Do danas nije zabeležen napredak u sprovođenju mera za suzbijanje zavisnosti.
„Interes zaštite zdravlja podređen je interesima privatnih kompanija“, izjavio je Eugen Hrisku, psihijatar i osnivač nevladine organizacije Aliat koja se bavi različitim oblicima zavisnosti.
„Za rumunsku državu problem zavisnosti kao da ne postoji“, izjavio je on. „U toj oblasti vlada haos, od čega koristi imaju samo dileri“.
Insajderi
Prema podacima Evropske federacije za igre na sreću i zabavu, od 2004. do 2013. godine broj slot mašina u Rumuniji se učetvorostručio i dostigao brojku od 62.000.
Od izdavanja licenci i dozvola za igre na sreću država je 2014. godine inkasirala 147 miliona evra, objavila je Nacionalna uprava za igre na sreću, ONJN, državno telo koje kontroliše ovu industriju. Oko 87 odsto tog iznosa potiče od vlasnika slot mašina, koje siromašni i zavisnici najradije koriste. Prihod države je 2015. godine porastao na 266 miliona evra.
Eksperti upozoravaju da ti podaci govore o širenju zavisnosti u drugoj najsiromašnijoj zemlji Evropske unije, kao i o neadkevatnoj regulativi, ne samo u Rumuniji, već u svim zemljama Balkana. Siromašne balkanske države vide kocku kao bezazlen i koristan izvor prihoda.
U istraživanju koje su 2016. godine sprovele dve glavne organizacije za igre na sreću u Rumuniji – Romslot i Udruženje rumunskih kladioničara – broj ljudi koje industrija opisuje kao „problematične igrače“ procenjen je na oko 98.000. Ukupan broj stanovnika Rumunije je nešto manji od 20 miliona.
Hrisku tvrdi da je broj zavisnika sigurno veći i da se meri stotinama hiljada. Sorin Konstantinesku, direktor rumunskog udruženja vlasnika kazina izjavio je za BIRN: „Problem zavisnosti od kocke pogoršao se u nekoliko poslednjih godina. Kao organizatori igara primećujemo da zavisnika ima više nego ranije“.
Konstantinesku kaže da i sami organizatori osećaju potrebu da „naglase da igre na sreću treba da budu pre svega zabava, a ne način da se uništi porodica“.
„Želimo da zaradimo novac, naravno, ali ne po cenu uništavanja ljudskih života“, kaže on.
„Matematika igara na sreću je jednostavna. Novac nam se se na kraju uvek vrati, ali trudimo se da naše metode budu prihvatljive i fer onoliko koliko je to moguće, da ne guramo ljude u zavisnost“.
Ali kritičari industrije igara na sreću ne misle tako.
Zakon usvojen u maju 2015. nalaže osnivanje „fondacije za zaštitu javnog interesa“ koja će bita nadležna za sprovođenje programa za sprečavanje i tretiranje zavisnosti od kocke. U njenom upravnom odboru nalaze se najveća rumunska udruženja organizatora igara na sreću.
Zakon takođe predviđa osnivanje fonda za borbu protiv zavisnosti kojim bi upravljala ONJN. Svaka kompanija bi trebalo da ulaže u fond 1.000 evra godišnje, dok bio za onlajn operatere i Nacionalnu lutriju doprinos iznosio 5.000 evra. U pitanju je industrija za koju neki eksperti procenjuju da ostvaruje godišnji dohodak od jedne milijarde evra.
Međutim, ni fondacija ni fond do danas nisu osnovani.
Ukoliko budu ustanovljeni, ONJN i jedan od velikih organizatora igara izjavili su da će se oslanjati na iskustva iz sopstvenog programa za suzbijanje zavisnosti koji je razvijan unutar industrije pod imenom Odgovorno kockanje. To je jedini program tog tipa u zemlji, a vode ga dve psihološkinje – Lelijana Parvulesku i Stelijana Rizeanu.
Među klijentima psihološke konsultantske firme Zivac koju vodi Lelijana Parvulesku nalazi se kompanija Game World koja je u vlasništvu bukureštanske kompanije Game City SRL i Udruženja rumunskih kladioničara.
Lelijana Parvulesku je za BIRN izjavila da je njen konsultantski angažman za kompaniju Game World, fokusiran na „komunikaciju i individualni razvoj“, okončan pre nego što je ušla u program Odgovorno kockanje 2012. godine, te da je njen rad za Udruženje rumunskih kladioničara orgraničen na pružanje saveta za suzbijanje zavisnosti.
Izjavila je da ona u tome ne vidi nikakav sukob interesa.
„Industrija želi da u kockarnicama bude što više ljudi koji se dobro zabavljaju. Mi, psiholozi iz programa Odgovorno kockanje, imamo isti interes – što više igrača koji se zabavljaju, baš kao da su otišli u bioskop ili pozorište“.
Pedetsesedmogodišnja Stelijana Rizeanu takođe je imala direktan interes u industriji čije zavisnike sada treba da leči.
Prema podacima iz rumunskog registra kompanija, Stelijana Rizeanu i njen suprug Radu osnovali su 1994. godine kompaniju po imenu Rino Trading, registrovanu za organizaciju igara na sreću i klađenja. Kompanija je registrovana na istoj adresi kao psihološka klinika Aquamarin koju ona vodi, a u koju se upućuju zavisnici u okviru programa Odgovorno kockanje.
Rizeanu je za BIRN izjavila da je kompanija Rino Trading obustavila poslovanje 2009, jednu godinu pre nego što je angažovana da radi na programu Odgovorno kockanje. Kompanija se i dalje nalazi u registru kompanija, ali nije u aktivnom statusu.
Stelijana Rizeanu takođe smatra da u njenom slučaju nema sukoba interesa.
„Prvo, zato što čitav program Odgovorno kockanje ionako sponzoriše inudstrija igara na sreću. Zašto? Zato što ni njima ne trebaju zasvisnici od kocke. Zavisnik je, pre svega, neko ko nema novca, to je igrač koji pravi probleme u igraonicama i kazinima, kako zaposlenima tako i drugim igračima, kao pijanac u luksuznom restoranu“.
U udruženju organizatora igara na sreću Romslot, koje je važan učesnik u programu Odgovorno kockanje, rekli su da im nije bilo poznato da je Stelijana Rizeanu i sama imala kompaniju koja se bavila organizacijom igara na sreću, ali smatraju da to nije problem, „pod uslovom da dobro obavlja posao u okviru programa“.
„Iskreno govoreći, nismo na to obraćali pažnju kada smo razmatrali njene kvalifikacije“, izjavila je za BIRN direktroka Romslota Violeta Radoj. „Interesovalo nas je samo njeno profesionalno iskustvo. Ona obučava druge instruktore. Predaje na univerzitetu, objavila je nekoliko knjiga“.
Proćerdana mladost
Nekoliko mladića u farmerkama i majicama trčali su za loptom na terenu ispred zgrade obasjane letnjim suncem. Da nije rešetki na prozorima zgrade, izgledali bi kao srednjoškolci na odmoru.
„Najviše što sam uspeo da izdržim da ne priđem slot mašini bilo je sedam meseci koje sam proveo u zatvoru“, rekao je Аleksandru, osamnaestogodišnjak iz Bukurešta.
Kao i mnogi drugi prestupnici u zatvorskoj jedinici za mlade u Buzijašu na zapadu Rumunije, Aleksandru je zavisnik od kocke. Počeo je kad je imao 15 godina, bežao je iz škole, radio povremene poslove. Kad nije bilo posla, krao je da bi došao do novca za kockanje.
BIRN je dobio dozvolu za pristup jedinici od Državne uprave za zatvore. Intervjuisani su samo oni prestupnici koji imaju 18 ili više godina i pristali su na razgovor.
Rumunska uprava za igre na sreću, ONJN, i kompanije koje ih igre organizuju često naglašavaju koliko je važno da se maloletnici zaštite od kockanja.
Zakon zabranjuje kockanje mlađima od 18 godina. Organizatori imaju pravo da traže dokaz o starosti, ali mladići zatvoreni u Buzijašu kažu da se to pravilo lako zaobilazi.
Organizatori igara na sreću ne traže od igrača da se registruju, pa pristup igrama ne podrazumeva korišćenje identifikacione kartice kao u nekim evropskim zemljama.
Mladi prestupnici su u razgovoru objašnjavali da su dobili pristup mašinama zato što su (a) ‘poznavali zaposlene’, (b) ‘zaposleni su bili dobri, pa su ih pustili unutra’, (c) ‘tražili su identifikacioni dokument, ali ga nisu pogledali’, (d) ‘ulazili su u grupi sa starijim igračima’ i (e) ‘govorili su nam da se sakrijemo u toalet ako naiđe policija’.
Psihijatar Eugen Hrisku iz nevladine organizacije Aliat izjavio je da su mnogi zavisnici od kocke koje je imao prilike da sretne počeli da se kockaju kada su imali 14 ili 15 godina. Mnogi od zavisnika sa kojima je BIRN razgovarao potvrdili su da su počeli kao mlađi tinejdžeri.
Bogati ili siromašni?
Nataša Dou Šul, kulturni antropolog na Univerzitetu u Njujorku i autorka knjige Ugrađena zavisnost, smatra da je industrija igara na sreću uložila mnogo truda u stvaranje „mita“ da većina ljudi ume da se „kocka samo zabave radi i da to nikome ne nanosi štetu, kao da smo fizički imuni na zavisnost. S tim što postoji jedna manja grupa ljudi koji zaista imaju problem“.
Međutim, istraživanja u Australiji, Kanadi, na Novom Zelandu i u Sjedinjenim Državama pokazuju da 40-50 odsto prihoda industrije potiče upravo od ljudi koji imaju problema sa kockom, što izaziva ozbiljne sumnje u pogledu motivisanosti industrije da im pomogne.
Prema anketi koju su 2012. godine naručili organizatori igara na sreću u Rumuniji, a čiji rezultati su objavljeni na internetu, prosečan dohodak prosečnog rumunskog korisnika slot mašina iznosio je 290 evra. Prosečna mesečna zarada u Rumuniji te godine iznosila je 342 evra.
Urpkos tome, Stelijana Rizeanu opisuje prosečne rumunske kockare kao bogate ljude.
„Igraonice i kazina najčešće posećuju ljudi koji imaju novca, oni koji mogu da se kockaju u veće iznose“, trvdi ona. „Organizatorima ne trebaju taksisti koji u igraonici potroše sve što imaju, pa im posle na vrata dolaze njihove uplakane supruge“.
Prema istraživanju vlade Australije iz 2010, rizik razvijanja zavisnosti se uvećava sa blizinom i dostupnošću igraonica.
Ali stručnjaci iz programa Odgovorno kockanje to negiraju. “Kod nas je drugačije”, tvrdi Lelijana Parvulesku. “Ako [Rumun] želi da se kocka, on će pronaći igraonicu. Ako ne želi, neće je ni tražiti.”
Na pitanje koje eksperte su konsultovali u vezi sa problemom zavisnosti od kocke, iz ONJN su nam odgovorili da sarađuju sa programom Odgovorno kockanje. Ipak, oni i dalje ne smatraju da je zavisnost od kocke urgentan problem.
„Ako znate da takav problem postoji, dajte nam brojke. Mi kao institucija ne raspolažemo ni nadležnostima ni statistikama na osnovu kojih bismo došli do takvog podatka“, izjavila je za BIRN Odeta Nestor, direktorka ONJN u svojoj kancelariji u Bukureštu, u kojoj smo pronašli primerak lokalnog časopisa posvećenog industriji igara na sreću sa njenom slikom na naslovnoj strani.
Pre nego što se priključila ovoj organzaciji osnovanoj 2013, četrdesetogodišnja Odeta Nestor je radila kao finansijska direktorka u više kazna u Rumuniji.
„Mediji trube samo o samoubistvima (povezanim sa kockom)“, kaže ona, „a znate li koliko ljudi izvrši samoubistvo zbog ljubavi ili dugovanja banci“.
Rumunija nije jedini primer evropske zemlje koja je borbu protiv zavisnosti poverila upravo organizatorima igara na sreću. Ipak, kritičari tvrde da je opasnost u slučaju Rumunije veća zato što su propisi ovde labaviji, a država ne konsultuje i ne angažuje nezavisne stručnjake koji nisu direktno povezani sa organizatorima.
Hrisku iz nevladine organizacije Aliat je izjavio da je „nivo regulacije veoma nizak. Zbog odsustva odgovarajućih propisa, na kraju su uvek dileri na dobitku“.
Kristijan Pasku, jedan od osnivača Rumunskog udruženja organizatora i proizvođača igara na sreću, priznaje da „tu postoji izvestan sukob interesa“.
Ipak, on tvrdi: „Mi smo najkvalifikovaniji za pružanje pomoći jer poznajemo sve tajne ovog posla. Možemo obrazovati potrošače i pomoči im da to shvate kao zabavu, da shvate da u kockarnicu odlaze da se provedu i zabave, a ne da se obogate. Kockajte se odgovorno. Nažalost, to nije u prirodi igrača u Rumuniji“.
Slot mašine, kaže on, podstiču „mazohističku crtu kod igrača. Zadovoljstvo, bol, zadovoljstvo, bol, smenjivanje dobitaka i gubitaka doprinosi lučenju dopamina i serotonina“.
Besplatna hrana i piće
Situacija u Rumuniji je donekle slična situaciji u drugim zemljama istočne Evrope, gde su velike zapadne kompanije koje se bave igrama na sreću otkrile novo tržište devedesetih godina, posle pada komunizma. Propisi ovde nikada nisu uhvatili korak sa stvarnošću.
U Rumunji je prošlo samo nekoliko meseci između pogubljenja Čaušeskua i njegove supruge Elene i otvaranja prve velike igraonice na bukureštanskoj železničkoj stanici Gara de Nord. Igraonicu je otvorila podružnica austrijskog giganta Novomatic u saradnji sa rumunskim fudbalskim klubom Rapid.
U igraonici je bilo 80 slot mašina u drvenim kućištima.
„Mnoštvo ljudi je čekalo ispred igraonice, gurali su vrata da im što pre otvorim“, seća se Kristijan Pasku koji je karijeru počeo kao inženjer u igraonici i vremenom dogurao do suvlasnika. „Toliko su bili željni pokera posle revolucije“.
Dan je počeo da se kocka polovinom devedesetih, kao dvadesetogodišnji student sa veoma malo novca. Kaže da je počeo da odlazi u kazina sa prijateljima zbog besplatne hrane i pića kojima su mamili mušterije.
„Besplatna hrana i piće su naizgled čist gubitak za kazino, a to je zapravo investicija u nove generacije zavisnika“, kaže Dan. Dok je trajala surova istočnoevropska tranzicija u kapitalizam devedesetih godina, „kazino je nudio nadu“, kaže on.
ONJN procenjuje da Rumunija danas ima 70.000 slot mašina.
Stručnjaci kažu da njihov visok potencijal za stvaranje zavisnosti proističe iz brzine kojom se isplaćuju dobici.
Takve mašine su 2007. zabranjene u Norveškoj, gde je industrija igara na sreću pod kontrolom države.
„Broj poziva na otvorenoj liniji za pomoć opao je za 50 odsto u odnosu na saobraćaj pre zabrane mašina“, izjavio je za BIRN Rune Timberlid, viši savetnik u norveškoj upravi za igre na sreću.
„Kazino je nudio nadu“ – zavisnik od kocke Dan o inudstriji igara na sreću posle Čaušeskua.
U Finskoj, gde su igre na sreću nacionalizovane kao i u Norveškoj, veliki deo prihoda se usmerava na društveno korisne svrhe, uključujući tretman zavisnika.
Mada ih kao i u Rumuniji finansira sama industrija igara na sreću, nadležni za borbu protiv zavisnosti u Finskoj nastupaju veoma oštro u svojoj borbi za zavisnike.
Mari Pajula, šefica organizacije Peluuri, finskog ekvivalenta programa Odgovorno kockanje, izjavila je da njena organizacija nastoji da održi zdravu distanci u odnosu na industriju igara na sreću.
„Kritikujemo način na koji kompanije reklamiraju svoje proizvode. Kritikujemo politike distribucije, činjenicu da se slot mašine nalaze u svakoj prodavnici“, izjavila je Mari Pajula za BIRN.
„To je ono što je dobro u finskom sistemu – možemo da ih kritikujemo, iako nas oni finansiraju“.
Korin Bjorkenhajm, koja vodi kliniku za zavisnike od kockanja u Helsinkiju, koja je krovna organizacija za tretman zavisnika, izjavila je: „Idealno bi bilo da su industrija igara na sreću i programi tretmana zavisnika potpuno razdvojeni“.
Fer igra
Koledž Goldsmits Univerziteta u Londonu objavio je 2013. godine izveštaj pod naslovom Fer igra: kako se istražuje problem kockanja.
Posle istraživanja obavljenih u Ujedinjenom Kraljevstvu, Evropi, Australiji, Severnoj Americi, Hong Kongu i Makauu, glavni nalazi su bili sledeći:
* Ideja ‘problematičnog kockanja’ je politički korisna. Tako se pažnja usmerava na pojedince, umesto na odnose između industrije, države, proizvoda i politika
* Istraživanje kockanja u velikoj meri zavisi od podrške industrije igara na sreću
* Programi finansiranja kao prioritet nameću banalna pitanja: istraživači nemaju slobidu da razviju kritičke alternative, ukoliko žele da im finansiranje ne bude uskraćeno
* Uticaj industrije na istraživanja nije dovoljno transparentan i ne postoji kodeks ponašanja kojim se regulišu ova pitanja
* Industrija igara na sreću raspolaže najpreciznijim i najkompletnijim podacima, ali retko ih stavlja na raspolaganje istraživačima
Zakonska pometnja
Nestor iz ONJN u Rumuniji kaže da je kašnjenje u osnivanju fondacije i fonda za borbu protiv zavisnosti posledica nejasno definisanog odnosa između tih institucija.
Doru Georgiu, izvršni direktor Udruženja rumunskih kladioničara, jedne od organzacija koje finansiraju program Odgovorno kockanje, takođe je izjavio da zakon nije jasno definisao kako će se fondacija osnovati.
A onda je dodao: „Mogu vam garantovati da u 90 odsto slučajeva osoba u pitanju zapravo nema problem s kockom. U pitanju su neki drugi problemi“.
BIRN je postavio pitanje Ministarstvu zdravlja, Institutu za javno zdravlje i Nacionalnom centru za mentalno zdravlje i borbu protiv droga da li su konsultovani o tome kako bi trebalo organizovati borbu protiv zavisnosti od kockanja.
Sve tri institucije su odgovorile da nisu konsultovane i da nemaju nikakve programe za borbu protiv zavisnosti od kocke.
Hrisku iz nevladine organizacije Aliat smatra da je izostajanje organizovane akcije opasno.
„Razgovarao sam sa mladim ljudima u malim rumunskim gradovima. Igraonica je danas jedino javno mesto na kom se okupljaju i gde provode vreme, to je centar njihovog društvenog života
Još je sipila kiša kada je Dan ušao u igraonicu i seo za elektronski rulet. Ovde nema dilera, nema čipova, pred njim je samo ekran.
Dan se vratio kocki. Više ne živi sa suprugom i detetom. Ponovo je u roditeljskom stanu i ponovo provodi noći kockajući se, kao u mladosti. Upoznao je novu generaciju zavisnika, mladića koji preko dana rade u supermarketima ili voze taksi, a onda noću troše zaradu u igraonici.
U junu je na svoju Fejsbuk stranicu postavio video snimak švajcarske dugoprugašice Gabrijele Andersen-Šis iz završnice maratona na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984, kada su je noge zamalo izdale dok se s krajnjim naporom teturala prema završnoj liniji. Gabrijela je postala simbol ljudske izdržljivosti.
„Takav je i život zavisnika“, izjavio je Dan. „Oni koji uspeju da prežive plaćaju visoku cenu“, rekao je. „Svaki korak i svaka sekunda su ispunjeni bolom i patnjom“.
Diana Mesesan je novinarka iz Bukurešta. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.