U pitanju je misterija stara 30 godina.
Da li su stranci plaćali da iz snajperskih pušaka pucaju na Sarajlije tokom 1.445 dana opsade glavnog grada Bosne u poslednjoj deceniji 20. veka?
Prema rečima Ezija Gavazenija, upravo je to učinilo više od 400 stranaca, uključujući oko 230 Italijana. U februaru je o tome objavio knjigu pod naslovom I cecchini del weekend, odnosno „Vikend snajperisti“.
Gavazenijeve tvrdnje preneli su mediji širom sveta, kao još jedan jezivi detalj rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. Međutim, osim navodnog broja učesnika, priča o takozvanom „Sarajevskom safariju“ daleko je od nove.
Zapravo, prvi medijski izveštaj u kojem se navodi da su stranci plaćali pristup položajima bosanskih Srba u brdima oko Sarajeva kako bi pucali na stanovnike grada datira od 30. marta 1995. godine, kada je glavni grad Bosne i Hercegovine još uvek bio pod opsadom. Objavljen je u listu Corriere della Sera, a dva dana kasnije preneo ga je sarajevski dnevni list Oslobođenje. Nakon toga… ništa.
Premotajmo do 2022. godine, kada je slovenački filmski reditelj Miran Zupanič ponovo oživeo ovu priču svojim dokumentarnim filmom Sarajevo Safari.
Nakon objavljivanja Gavazenijeve knjige, BIRN se vratio nekim od ključnih izvora koji stoje iza ove priče, ponovo sagledao utvrđene činjenice i analizirao sudske spise.
Ono što se provlači kao nit kroz sve dosadašnje izveštaje jeste nedostatak čvrstih dokaza, kao i protivrečnosti u iskazima jedina dva imenovana izvora u Gavazenijevoj knjizi koja tvrde da imaju direktna saznanja o prvobitnim ratnim obaveštajnim informacijama koje ukazuju na postojanje takve prakse.
Drugi izvori u knjizi opisuju život pod opsadom i navode da su čuli priče o ljudima koji su plaćali da pucaju na Sarajlije, ali čak ni dva imenovana izvora nemaju neposredna saznanja o tome šta se događalo. U intervjuima za BIRN izrazili su skepticizam prema nekim tvrdnjama koje je izneo Gavazeni.
Prvi izveštaji 1995. godine
Više od 11.000 civila poginulo je tokom opsade Sarajeva, najduže opsade u modernom ratovanju.
Ali da li su bosanski Srbi takođe ustupali svoje snajperske položaje i puške strancima koji su za to plaćali?
To je bila tvrdnja koju su iznele dve izbeglice iz Sarajeva, među brojnim svedocima pred Stalnim narodnim tribunalom (Permanent People’s Tribunal, PPT), organizacijom za ljudska prava osnovanom u Italiji, koja je u februaru 1995. godine održala zasedanje u Bernu, u Švajcarskoj, dok su ratovi u Hrvatskoj i Bosni još uvek trajali.
Generalni sekretar PPT-a Đani Tonjoni preneo je njihove navode listu Corriere della Sera, a italijanske novine objavile su priču pod naslovom: „Odmori u Bosni, uključeno i pucanje na ljude“. Tvrdnja se nije našla u konačnom izveštaju PPT-a zbog nedostatka dokaza.
Tri decenije kasnije, Tonjoni je za BIRN rekao da je nakon zasedanja tribunala razgovarao s nekim od svedoka.
„Dvojica od njih su mi rekla da su snajperisti dolazili iz cele Evrope i spomenuli su da su dolazili i iz Italije“, kazao je.
„Naravno, detaljno smo razgovarali o tim tvrdnjama, jer su to bile ozbiljne optužbe. Ali sprovođenje posebne istrage u tom trenutku za nas je bilo nemoguće, pa smo odlučili da ne ugrozimo kredibilitet Tribunala tako što bismo napisali: ‘priča se da’.“
Godine 2022. Zupaničev film ponudio je novi izvor: Edina Subašića, vojnog obaveštajnog analitičara Armije Bosne i Hercegovine tokom rata, koji je kasnije postao ključni izvor za Gavazenijevu knjigu.
Subašić se prisetio da je pročitao izveštaj sa saslušanja srpskog dobrovoljca iz Paraćina.
Fenomen „vikend ratnika“ dobro je poznat: za dnevnu naknadu, Srbi su prelazili u Bosnu iz Srbije ili Crne Gore i pridruživali se ubijanju i pljačkanju, a zatim se vraćali s plenom.
Dobrovoljca iz Paraćina zarobile su snage Armije Bosne i Hercegovine i ispitale ga. Subašić je rekao da je izveštaj sa saslušanja pročitao krajem 1993. godine. U njemu je muškarac tvrdio da je pet stranaca, uključujući tri Italijana, bilo s njim u autobusu koji je išao prema položajima bosanskih Srba oko Sarajeva. Pitao ih je koliko su plaćeni.
„Koliko sam ja shvatio, razgovor se odvijao na prilično lošem engleskom jeziku, tokom kojeg su izneli ključnu izjavu“, rekao je Subašić za BIRN. Italijani, od kojih je jedan rekao da je iz Milana, navodno su muškarcu kazali: „Mi plaćamo da dođemo ovde.“
Prema Subašićevim rečima, tadašnji šef vojne obaveštajne službe Bosne i Hercegovine Mustafa Hajrulahović lično je prosledio informaciju jednom oficiru italijanske obaveštajne službe SISMI, za kojeg je Subašić rekao da je bio raspoređen pri UNPROFOR-u.
Treniran u Italiji i tečno govoreći italijanski jezik, Hajrulahović je bio poznat pod nadimkom „Talijan“. Više nije živ.
„Imali smo informacije koje su se odnosile na Italiju i tražili smo od njih da provere ono što smo im dostavili“, rekao je Subašić. „Ako je bilo tačno, tražili smo da nam kažu o čemu se radi. Ako nije bilo tačno, tražili smo da nam i to kažu.“
„Mogli smo im dati vreme kada se to dogodilo, da su bili iz Milana, i ostalo. U tom trenutku, priča je s naše strane praktično završila.“
Italijanski odgovor stigao je krajem marta ili početkom aprila 1994. godine, rekao je Subašić, prisećajući se da je stigao nakon sporazuma kojim su zaustavljene borbe između Armije BiH i hrvatskih snaga. Italijani su tvrdili da su pitanje rešili u začetku.
Međutim, upravo ovde nastaju neslaganja.
Problemi s pamćenjem?
Mikael Đifoni kaže da je za razmenu informacija između bosanske obaveštajne službe i SISMI-ja čuo ubrzo nakon svog dolaska u Sarajevo 25. oktobra 1994. godine, kada je kao 29-godišnjak bio zamenik šefa italijanske specijalne diplomatske delegacije.
Agenti SISMI-ja, rekao je, zvanično su bili registrovani kao službenici za bezbednost delegacije, a ne kao deo UNPROFOR-a.
Đifoni je naveo da su mu agenti ispričali o tvrdnjama srpskog dobrovoljca iz Paraćina, koje im je prosledila bosanska obaveštajna služba. Međutim, Đifoni tvrdi da se razmena informacija dogodila nakon što je italijanska specijalna diplomatska delegacija uspostavljena u aprilu 1994. godine, mnogo kasnije nego što je Subašić tvrdio, te da nije imala nikakve veze s UNPROFOR-om.
„Bilo je civila, zvaničnika“, rekao je Đifoni. „Ali niko od njih nije bio povezan sa SISMI-jem. To mogu isključiti“, kazao je za BIRN. „To je nešto što treba ispraviti, jer nije tačno.“
Đifoni se u Gavazenijevoj knjizi citira na osnovu drugih izvora, ali ga autor nikada nije lično intervjuisao.
Andrea Anjeli, službenik UN-a za odnose s javnošću u Sarajevu tokom 1993. i 1994. godine, rekao je da UNPROFOR nije imao nijednog italijanskog policajca ili vojnog predstavnika, što je italijanska vlada takođe potvrdila u to vreme.
„Ako je gospodin Subašić želeo da razgovara sa SISMI-jem, mogao je to da uradi direktno“, rekao je. „Ne razumem zašto je spominjao misiju UN-a.“ Anjeli je rekao da je do 1994. godine on sam bio jedini Italijan u UNPROFOR-u i da lično nikada nije bio u kontaktu ni sa Subašićem ni sa Hajrulahovićem.
Gavazenijeva knjiga se u velikoj meri oslanja na neimenovane izvore. Među onima koji pružaju bilo kakve značajne informacije u vezi s navodnim fenomenom „safarija“, samo Subašić i Đifoni citirani su pod punim imenom. Od njih dvojice, samo je Subašića Gavazeni zaista intervjuisao. Njihovi iskazi čine veliki deo temelja njegove knjige. Gavazeni piše da je Đifoni bio prisutan na sastanku tokom kojeg su Bosanci predali obaveštajne informacije, sastanku za koji je autor rekao BIRN-u da se dogodio „krajem ‘93.“ godine.
Đifoni je to osporio, rekavši za BIRN: „Godine ‘93. bavio sam se Bosnom, ali iz Rima; u Sarajevo sam stigao u oktobru ‘94.“ O obaveštajnim informacijama čuo je samo od agenata SISMI-ja.
Upitan o neslaganjima u njihovim iskazima, Gavazeni je rekao da je moguće da je Subašić bio zbunjen oko uloge UNPROFOR-a, možda zamenivši Đifonija za osobu povezanu s mirovnim snagama. „Vrlo je verovatno da je Mikael Đifoni spavao, jeo i boravio u tim prostorijama [UNPROFOR-a]“, rekao je Gavazeni za BIRN.
Osim što je negirao da je prisustvovao sastanku, Đifoni je takođe rekao za BIRN da je prostorije UNPROFOR-a posećivao samo radi sastanaka i konferencija za medije.
U kasnijem razgovoru s BIRN-om, Gavazeni je priznao da Đifoni nije mogao biti prisutan na sastanku, ali je ponudio drugo objašnjenje: da su službenici SISMI-ja koje je kontaktirala vojna obaveštajna služba Bosne i Hercegovine već bili na terenu pre nego što je Italija otvorila svoju Specijalnu diplomatsku delegaciju. Protivrečnosti u iskazima Đifonija i Subašića su „pitanja povezana s pamćenjem“, rekao je Gavazeni za BIRN, iako je priznao da nije proverio Subašićev iskaz u odnosu na onaj koji je Đifoni dao drugim medijima i koji je spomenut u njegovoj knjizi.
Noć pre objavljivanja ovog članka, Gavazeni je BIRN-u poslao linkove ka četiri PDF dokumenta ukupne dužine od 1.257 stranica, tvrdeći da oni sadrže dokaze da je „SISMI bio prisutan u Sarajevu od 1993. godine, smešten u UNPROFOR-u“. Subašić je iste dokumente BIRN-u poslao nekoliko sati ranije. Međutim, pretraga dokumenata za akronim „SISMI“ nije dala nijedan rezultat. „UNPROFOR“ se pojavljuje nekoliko puta, ali ne u vezi s aktivnostima SISMI-ja.
Da li su agenti SISMI-ja bili prisutni u Sarajevu 1993. godine, zvanično ili nezvanično, nije se moglo definitivno utvrditi. Međutim, neslaganje oko ovog pitanja ukazuje na razlike između ključnih svedočenja o onome što se dogodilo – sećanja koja su poslužila kao osnova za knjigu koja je pokrenula međunarodnu medijsku buru o „snajperskim safarijima“.
Đifoni tvrdi da je, kada je SISMI zaista dobio informacije o stranim snajperistima od bosanske obaveštajne službe, odgovor italijanske agencije bio kratak: „Izveštaj je uzet u razmatranje, istraga je provedena i saobraćaj je blokiran.“
Kaže da su mu to 1994. godine prenela dvojica agenata SISMI-ja stacionirana u Specijalnoj diplomatskoj delegaciji Italije. Godine 1995, nakon što je Oslobođenje prenelo originalnu priču Corriere della Sera, Đifoni kaže da je direktno pitao Hajrulahovića. Hajrulahović je, prema njegovim rečima, potvrdio da je prosledio informacije SISMI-ju i rekao da mu je preneseno kako je „saobraćaj zaustavljen“.
Šta je tačno značilo „saobraćaj“ ostaje nejasno: kretanje stranaca koji su plaćali za pucanje, plaćenih vikend ratnika, ili nešto sasvim drugo?
Prema Đifoniju, čak ni agenti SISMI-ja u Sarajevu nisu znali koje su mere poduzete u Italiji, iako je on i dalje uveren da su italijanske vlasti na neki način reagovale. Đifoni je rekao da je sve što je saznao poteklo iz razgovora koje je vodio; ništa od toga nije video zapisano na papiru. Đifoni je ostao u italijanskoj diplomatskoj službi do 2014. godine, kada je optužen, a kasnije oslobođen optužbi za kriminalno udruživanje i pomaganje ilegalne imigracije, koje su proizašle iz navoda o izdavanju lažnih viza u italijanskoj ambasadi na Kosovu u vreme kada je bio ambasador. Nikada se nije vratio u diplomatsku službu.
Gavazeni je rekao BIRN-u da ima dva nova izvora koji su, prema njegovim rečima, u junu ove godine svedočili pred italijanskim tužilaštvom. Ti izvori, kako je rekao, tvrde da su u proleće ili leto 1994. godine dobili dokumente koja su sadržala imena pet Italijana osumnjičenih da su plaćali da pucaju na Sarajevo. Nije rekao BIRN-u nikakve dodatne informacije o izvorima.
Sporni brojevi
Đifoni, koji je svedočio pred tužiocima u Milanu, ne osporava da su stranci plaćali priliku da pucaju na nedužne civile u Sarajevu, ali dovodi u pitanje obim prikazan u Gavazenijevoj knjizi, s obzirom na poteškoće pristupa takvim položajima oko Sarajeva.
„Brojevi su potpuno ludi“, rekao je. „Mislim da je ta stvar postojala […] ali govorimo o najviše desetak ljudi.“
I Subašić sumnja da ih je bilo onoliko koliko Gavazeni tvrdi.
„Čini mi se donekle preteranim da je postojao takav nivo kretanja“, rekao je za BIRN.
„Da je bilo toliko kretanja, bilo bi više svedoka njihovih dolazaka i odlazaka. To mi takođe sugeriše da ih nije bilo mnogo.“
Ipak, Subašić je priznao da bi takav fenomen bio „dobro zaštićen kontraobaveštajnim merama“. On je takođe je izrazio skepsu prema nekim od morbidnijih detalja u Gavazenijevoj knjizi.
„Navodno je postojao cenovnik za safari“, rekao je. „Drugačija cena za dete, ženu, trudnicu, odraslu osobu, stariju osobu, civila ili vojnika u uniformi viđenog u gradu – kao da je svako od njih imao vlastitu tarifu.“
„Takav morbidni i bizarni detalj, bez obzira na to koliko je novca u pitanju, i dalje je užasan.“
Đifoni je takođe izrazio sumnju u postojanje „cenovnika“.
„Iskreno, ideja da su napravili poseban i detaljan cenovnik o tome ko bi trebale biti žrtve čini mi se teško verovatnom, ako ne i potpuno neverovatnom, takođe zato što su [strelci] imali ograničeno vreme, odnosno [oni] su pucali na svakoga ko bi prošao“, rekao je.
Suočen sa sumnjama koje su izrazila dva ključna izvora iz njegove knjige, Gavazeni je za BIRN rekao: „Ja samo govorim ono što mi moji izvori kažu.“
„Izvore su proverili drugi izvori, to mogu reći, ali ne mogu se zakleti Biblijom da je 230 tačan broj Italijana i da je sličan broj došao iz drugih zapadnih zemalja. To su samo svedočenja mojih izvora.“
Rekao je da je 70 posto izvora citiranih u njegovoj knjizi takođe svedočilo pred italijanskim tužiocima.
Upitan kako čitaoci mogu verovati u verodostojnost brojnih anonimnih izvora citiranih u njegovoj knjizi, s obzirom na to da nije uspeo pomiriti razlike u iskazima Đifonija i Subašića, Gavazeni je rekao: „Uradili smo sve što je bilo moguće, uveravam vas.“
Nema materijalnih dokaza
Zupaničev dokumentarni film navodi još jedan izvor, prikrivenog agenta „strane službe“ koji se, prema filmu, infiltrirao na položaje bosanskih Srba iznad Sarajeva predstavljajući se kao novinar.
BIRN je uspeo da identifikuje izvor. On je odgovorio putem produkcijske kuće koja stoji iza Zupaničevog filma, Arsmedia, i pristao da razgovara pod uslovom anonimnosti.
Razgovor je obavljen telefonom iz Slovenije. Predstavio se kao bivši jugoslavenski obaveštajni oficir koji je koristio kodno ime „Piškotek“, što na slovenačkom znači „kolačić“. Četiri druga izvora potvrdila su njegov identitet.
Piškotek se prisetio prisustvovanja konferenciji za novinare na Palama, „nakon koje me je jedan od vojnika pitao mogu li ostati preko noći da vidim nešto zanimljivo“.
Rekao je da su ga snage bosanskih Srba odvele na položaj iznad Sarajeva, gde je video čoveka koji je u prednjem džepu imao strani pasoš i razgovarao s vojnicima na engleskom jeziku.
„Znao sam da je stranac i oni su mu pripremali snajperske puške da puca“, rekao je Piškotek. Tvrdio je da je ukupno video devet stranaca kako pucaju, svi obučeni u lovačku opremu i naoružani.
Nakon emitovanja filma Sarajevo Safari, tadašnja gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić podnela je prijavu Tužilaštvu Bosne i Hercegovine. Istraga do sada nije dala rezultate.
Istrage su u toku u Milanu – na osnovu prijave koju je Gavazeni podno pre objavljivanja svoje knjige – kao i u Austriji i Belgiji. U istrazi u Milanu, barem za sada, ne postoje materijalni dokazi koji bi potkrepili tvrdnje.
Marko Lugonja, koji je rukovodio Odsekom za bezbednost Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske, kategorički je odbacio navode, rekavši da bi znao da se to događalo.
„To nema nikakvu činjeničnu osnovu“, rekao je Lugonja za BIRN. „Ali kada se nešto tako plasira kroz medije, potrebno je mnogo vremena da čovek očisti svoje ime.“
„Bilo je nekoliko dobrovoljaca iz Ukrajine i Rusije“, rekao je. „Ali da se nešto ovakvo dogodilo – nema šanse.“
„Niko nije kompetentniji od mene da zna da li je nešto ovakvo postojalo.“
Sefer Halilović, bivši načelnik Generalštaba Armije Bosne i Hercegovine, negirao je da je ikada dobio bilo kakve obaveštajne informacije o takvom fenomenu.
„Nisam imao nikakve informacije od Vojne sigurnosne službe ili obaveštajne službe“, rekao je. „Ono o čemu oni pričaju, uglavnom izmišljaju. Ništa nisu znali. Lažu.“
Bivši službenik CIA Daglas H. Vajs, koji je obavljao funkciju zamenika direktora američke Agencije za odbrambenu obaveštajnu službu od 2014. do 2016. godine i koji je tokom rata bio raspoređen u Sarajevu, rekao je da nikada nije čuo ni za jedan slučaj da su stranci plaćali da pucaju na Sarajevo.
Deklasifikovani dokumenti CIA o ratu takođe ne spominju ništa slično.
„Razmotrite logistiku: dovesti bogatog zapadnjaka na udaljenost od 200 metara od Snajperske aleje znači obezbediti transport, bezbednost i ćutanje svih na srpskoj strani, kao i svih ljudi iz pratnje posetioca“, napisao je Vajs u odgovoru BIRN-u.
„To nije zavera koja može opstati kada se suoči s operativnom stvarnošću. Mnogo je verovatnije nešto prizemnije – politički povezani Srbin ili posetilac na prvoj liniji kojem je, iz razmetanja, omogućeno da pogleda kroz nišan. Čak je i to nategnuto. A ako se to dogodilo, srpski aparat za dezinformacije imao bi svaki interes da upre prstom u bogate zapadnjake, a ne u vlastite ljude.“
„Teško zamislivo“
U arhivama sedam predmeta koji se odnose na opsadu Sarajeva, vođenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Hagu, postoje samo dva spominjanja nečega nalik „safariju“ – tokom suđenja Dragomiru Miloševiću, komandantu Sarajevsko-romanijskog korpusa vojske bosanskih Srba, i bivšem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću.
U ovom drugom slučaju, zaštićeni svedok C-017 spomenuo je Nikolasa Ribića, kanadskog državljanina srpskog porekla koji je u Kanadi osuđen zbog uzimanja talaca u drugoj zemlji, i rekao da je u Bosnu došao na „safari, da lovi ljude“.
Tokom suđenja Dragomiru Miloševiću, bivši američki marinac Džon Džordan, koji je kao dobrovoljac radio kao vatrogasac u opkoljenom Sarajevu, prisetio se da je na položajima bosanskih Srba video ljude koji „nisu izgledali kao obična vojska“.
Džordan je rekao da su bili više obučeni u lovačku odeću nego u vojne uniforme i da je pretpostavio da su stranci. Nosili su ono što je izgledalo kao lovačke puške, ali nikada nije video nijednog od njih da puca.
Nakon što je pogledala Sarajevo Safari, Jovana Kolarić, istraživačica u beogradskom Centru za humanitarno pravo koja se detaljno bavila učešćem stranih boraca, takođe je pretražila arhive Tribunala.
„Nisam pronašla ništa osim svedočenja Džona Džordana i ovog Kanađanina, Nikolasa Ribića. Ali on nije turista“, rekla je Kolarić za BIRN, misleći na to da je Ribić bio strani dobrovoljac, a ne neko ko je plaćao da učestvuje.
Anjeli, bivši službenik UN-a za odnose s javnošću, rekao je da ima još jedan razlog za sumnju u priču o „Sarajevskom safariju“. U to vreme Sarajevo je bilo domaćin nekim od najupornijih novinara svog vremena, ali nijedan od njih nije objavio tu priču niti ju je dalje istraživao nakon teksta u Corriere della Sera iz marta 1995. godine.
„Imajte na umu da su najugledniji svetski novinari bili neprestano stacionirani u Sarajevu“, rekao je.
„Teško je zamisliti da bi tako ozbiljna vest promakla njihovoj pažnji, a još manje da je ne bi pravilno istražili kada su se prvi navodi pojavili u medijima tokom završne faze rata, u proleće 1995. godine.“
Gavazeni je rekao da su ga kritikovali neki od tih novinara koji su tokom rata bili stacionirani u Sarajevu ili su kroz njega prolazili.
„Vidite, ovo je logika: ‘Ja to nisam znao i pošto ja to nisam znao, to se nikada nije dogodilo’“, rekao je za BIRN. „Ali meni se to zaista čini kao preterivanje. Zapravo, čini mi se kao zavist, oprostite na direktnosti, ali mnogo je ljudi koji su ogorčeni zbog ovoga.“
Prema rečima Kolarić, deo problema predstavlja opšta konfuzija između pitanja dobrovoljnih boraca, uglavnom Srba van Bosne i Hercegovine, kao i nekih Rusa i drugih plaćenika, i stranaca koji su navodno plaćali zbog navodnog uzbuđenja ubijanja.
„U bivšoj Jugoslaviji bilo je mnogo stranih boraca u svakoj vojsci koja je učestvovala u sukobu“, rekla je. „Ti ljudi nisu ti safari turisti. Postoji mnogo konfuzije i mnogo buke bez stvarnih činjenica.“
Ono što je posebno razočaravajuće, dodala je, jeste da nijedan snajperista bosanskih Srba nikada nije procesuiran zbog terorisanja Sarajeva.
„Imamo dokumente, imamo direktna naređenja vojske bosanskih Srba da svaka jedinica mora imati određeni broj snajperista“, rekla je Kolarić za BIRN.
Umesto toga, rekla je, „imamo celu moralnu paniku oko ove priče, ali [mi] ne govorimo o žrtvama, ne govorimo o odgovornosti“.
„Govorimo o nekoliko incidenata koje još uvek ne možemo potvrditi.“