Između ulica Vojvode Stepe i Kumodraške na beogradskom Voždovcu, smestila se ulica Nikole Đurkovića i u njoj dvospratna bela zgrada sa tri velika stana. Jedan od stanova koji se sastoji od prizemlja, prvog sprata i potkrovlja i ima 145 kvadrata, u vlasništvu je Sime Galavića, zamenika direktorka Gradskog zavoda za veštačenja.
Taj stan, Galavić je septembra prošle godine iznajmio firmi IPK koja je osnovana 2016. godine. I ništa tu ne bi bilo sporno da Gradski zavod za veštačenja i privatna firma IPK nisu partneri na tenderima na kojima zajedno, u konzorcijumu, zarađuju milione.
Saradnja Gradskog zavoda za veštačenja, čiji je osnivač Grad Beograd, i IPK počela je odmah nakon osnivanja ove privatne firme 2016, u trenutku kada je, prema podacima Agencije za privredne registre, imala samo jednog zaposlenog i nije imala nikakvog iskustva u poslu za koji je registrovana.
IPK se, naime, za svoj svoj prvi posao sa Gradskim zavodom za veštačenja, vredan 11,6 miliona dinara bez PDV-a, prijavio svega dva meseca nakon osnivanja. Ubrzo je zaključen i ugovor, a posle toga zajednički poslovi nastavili su da se nižu.
Prema podacima Uprave za javne nabavke, nakon pomenutog prvog tendera u godini osnivanja firme IPK, pa do kraja te 2016, ova privatna firma i Zavod za veštačenja prijavili su se na tendere za još tri zajednička posla.
Od osnivanja IPK u junu 2016. do danas, ovaj dvojac dobio je čak 35 zajedničkih poslova, od ukupno pedesetak koliko ih je u tom periodu na tenderima drugih javnih i državnih preduzeća i institucija pripalo Gradskom zavodu za veštačenja.
Rodbinske veze ili stručnost
Čime se to IPK te 2016. kao novoosnovana kompanija, bez iskustva, preporučila iskusnom Zavodu za veštačenja? Da li je ključ uspeha ove firme u bliskim vezama, u kojima su, prema saznanjima BIRN-a, osnivač IPK i Simo Galavić, zamenik direktora Gradskog zavoda za veštačenja, čiji je osnivač Grad Beograd?
Sudeći po odgovorima Sime Galavića na pitanja BIRN-a, sve je puka slučajnost. Ne vidi ništa sporno u činjenici da se sedište privatne firme, koja sa Gradskim zavodom za veštačenja već godinama ima zajedničke milionske poslove, nalazi u njegovom stanu. Firma se, kaže, javila na njegov oglas za izdavanje te nepokretnosti, baš kao i više drugih, a izbor je pao na IPK.
“Svoj stan sam adaptirao u poslovni prostor, koji sam oglasio i na oglas se javilo više ponuđača, među kojima je bio i sadašnji zakupac”, kaže Galavić.
Negira rodbinske veze sa članovima porodice Slaviše Nogoštića, osnivača firme IPK – bar kad je reč o bližem srodstvu. Tvrdi da je stručnost bila jedini kriterijum za partnerstvo sa tom firmom.
Galavić ne smatra da se zbog svega ovoga našao u sukobu interesa. Sličnog je mišljenja i Agencija za sprečavanje korupcije, iz koje tvrde da u konkretnom slučaju nije reč o javnom funkcioneru, zbog čega se na njega ne primenjuju odredbe zakona koje regulišu sukob interesa.
Po tumačenju Agencije za sprečavanje korupcije koje je dostavljeno BIRN-u, zamenik direktora Gradskog zavoda za veštačenja nije javna funkcija, za razliku od direktora, kao i članova Upravnog i Nadzornog odbora, što Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija ocenjuje kao propust.
“Problem je to što Zavod ima zamenika i što je aktom o sistematizaciji predviđeno da zamenik obavlja neke poslove iz nadležnosti direktora, a da istovremeno ne postoje ograničenja koja zakon predviđa za javne funkcionere”.
Sukob interesa u ovakvom slučaju nije moguće utvrditi ni Zakonom o javnim nabavkama, jer se taj zakon i ne bavi odnosom između samih ponuđača na tenderima, već samo odnosom između naručioca posla i ponuđača.
Da li je u ovakvim slučajevima reč o primerima skrivene korupcije, toliko skrivene da je promakla i zakonopiscima ili su, pak, ovakve situacije namerno izostavljene kako bi se mogle koristiti kao čuvene „rupe“ u zakonu, zahvaljujući kojima se legalno, za lične interese, može koristi privilegovan položaj koji na tržištu ima neko javno, državno preduzeće ili ustanova?
Nemanja Nenadić ocenjuje za BIRN da konkretan slučaj pokazuje da sukob interesa, i za javne službenike i za zaposlene u javnim službama, očigledno nije dovoljno uređen, jer nije predvideo sve situacije u kojima do njega može doći.
Milionski ugovori za firmu bez referenci
Gradski zavod za veštačenja iz Beograda osnovan je davne 1974. godine odlukom tadašnje Skupštine Beograda. Tokom više od četiri i po decenije, kao ustanova koja obavlja delatnost od opšteg interesa, Zavod je uradio brojna sudska veštačenja, procene svih vrsta imovine, nadzor nad izgradnjom objekata i druge važne poslove.
Prema podacima sa portala Uprave za javne nabavke, Zavod se na tendere prijavljivao često samostalno, ali neretko i u konzorcijumu sa nekom privatnom kompanijom.
Od 2016. počinju da se nižu zajedničke ponude Gradskog zavoda za veštačenja sa firmom IPK iz Beograda, koja je osnovana te iste godine.
IPK, koji je u privredni registar upisan 16. juna 2016, već 30. avgusta iste godine sa Gradskim zavodom za veštačenja podnosi zajedničku ponudu za posao „tehničke kontrole novosemaforizovanih raskrsnica“ koju je raspisao Gradski sekretarijat za saobraćaj Grada Beograda.
Tako je IPK, u tom trenutku firma bez referenci, potpisala svoj prvi ugovor u partnerstvu sa Gradskim zavodom za veštačenja, vredan 14 miliona dinara sa uračunatim PDV-om.
Nakon toga, ređaju se zajedničke pobede – do kraja te 2016, zajedno su se prijavili na još tri tendera javnih preduzeća, gde su radili poslove tehničkog pregleda Mosta na Adi, usluge veštačenja u postupku eksproprijacije i usluge tehničkog pregleda autoputnih deonica.
Podaci sa portala Uprave za javne nabavke pokazuju da je Gradski zavod za veštačenja na svega 15 tendera pobedio bez učešća sa IPK, od najmanje 50 koliko je ukupno dobio u periodu od polovine 2016, kada je osnovan IPK, do danas. Pritom, treba napomenuti da su ovde navedeni samo podaci koji se odnose na dobijene javne nabavke, a da je broj zaključenih ugovora u okviru tih tendera daleko veći.
Tako je, na primer, u okviru jedne nabavke nekog javnog preduzeća, potpisivano i više od 10 ugovora, pa je zajedničkih ugovorenih poslova Gradskog zavoda za veštačenja i IPK u ovom periodu, bilo čak 58, dok je svega 16 Zavod potpisao samostalno ili sa nekim drugim firmama.
Ukupna vrednost poslova koje je Zavod za veštačenja dobio u periodu od druge polovine 2016. do danas je oko 409,4 miliona dinara bez PDV-a, dok je ukupna vrednost nabavki u kojima je učestvovao sa IPK oko 326 miliona dinara bez PDV-a, što je skoro 80 odsto od ukupne vrednosti poslova koje je dobio Zavod u tom periodu.
IPK, s druge strane, prema dostupnim podacima, nijedan tender na kom je učestvovao od svog osnivanja, nije dobio samostalno ili sa nekim drugim javnim preduzećem ili ustanovom. Sve tendere je dobio kao član konzorcijuma sa Gradskim zavodom, a samo u tri je bio nosilac posla, dok je svim u ostalim to bio Zavod za veštačenja.
Izdavanje stana partnerskoj firmi
Simu Galavića pitali smo šta je firmu IPK preporučilo 2016. godine, samo mesec i po dana nakon njenog osnivanja, da bude partner Gradskom zavodu u vrednim državnim poslovima.
U pisanoj izjavi za BIRN on kaže da je uvidom u dokumentaciju preduzeća utvrdio da nije bio zadužen za realizaciju posla na prvom zajedničkom učešću na tenderu Sekretarijata za saobraćaj sa firmom IPK 2016. Kaže i da je utvrdio, takođe iz dokumentacije, da je IPK “za ovaj posao delegirala kadrove sa traženim licencama koje su Zavodu nedostajale, čime su dopunjeni i na taj način zajedno ispunjeni traženi uslovi za učešće na tenderu”.
“Ne postoje “veze” sa tadašnjim vlasnikom firme IPK. Ne postoji “partnerski odnos” između Gradskog zavoda za veštačenja i IPK. Postoje potrebe Zavoda za angažovanjem spoljnje saradnje, pod uslovima definisanim opštim aktima, a u cilju dobijanja poslova i izvršenja usluga i postoje poslovi, kao izraz realizacije navedene potrebe, na kojima je, pored ostalih, angažovana i firma IPK, sve u svrhu ostvarenja poslovnih planova firme”.
O boravku zaposlenih firme IPK u njegovom stanu, Galavić kaže da je to epilog tržišne utakmice.
“Svoj stan sam adaptirao u poslovni prostor, koji sam oglasio i na oglas se javilo više ponuđača, među kojima je bio i sadašnji zakupac. Cena zakupa je tržišna, još uvek postoji trag o objavljivanju mojih oglasa na internetu, a posedujem i ugovore sa agencijama za posredovanje nekretnina”.
Kaže i da je direktor zavoda blagovremeno upoznat sa zakupom njegovog poslovnog prostora.
“Istovremeno sam tražio mišljenje svojih pravnih savetnika, a sve nakon što sam saznao da je jedan od potencijalnih zakupaca privredno društvo sa kojim Zavod sarađuje duži period”.
Sličan odgovor smo dobili i od Zlatka Đukića, sadašnjeg vlasnika i direktora IPK.
“Tačno je da je jedan poslovni prostor u vlasništvu Sime Galavića, tu informaciju sam dobio nakon što su moji zaposleni stupili u kontakt sa njim. Nakon što je on u svom preduzeću proverio da li ima pravnih prepreka, i nakon dogovora o ceni zakupa, isti smo uzeli u zakup. Sa moje tačke gledišta, u tome ne vidim problem, čak mi je prijatnije što poznajem kroz posao zakupodavca lično”.
Đukić je dodao da IPK na istoj adresi zakupljuje još jedan poslovni prostor, koji pripada drugom vlasniku.
Vlado Sekulić, direktor Gradskog zavoda za veštačenja, u pisanoj izjavi za BIRN kaže da zna da je Galavić izdao u zakup svoj poslovni prostor firmi IPK i da ga je o tome obavestio pre nego što je taj ugovor zaključio.
Takođe, tvrdi i da sa firmom IPK ne postoji nikakvo partnerstvo i da Zavod trenutno ima ugovore sa još 17 kompanija.
„Nema odluke o partnerstvu sa bilo kojom firmom, pa ni sa IPK. Za svaki konkretni posao, radi obezbeđivanja nedostajućih stručnih kadrova sa odgovarajućim stručnim zvanjima, a koje mi nismo imali, dogovarali bismo spoljnu saradnju”, kaže Sekulić objašnjavajući da nedostajući stručni kadar nisu mogli da obezbede zbog Uredbe o zabrani zapošljavanja, ili ih nisu imali u potrebnom broju. Navodi da su angažovanjem firmi sa strane dobili mogućnost da ugovaraju i izvršavaju poslove koje samostalno ne bi mogli da dobiju i obave.
IPK – stručnost ili veze
Pet godina nakon osnivanja i prvog milionskog posla sa Gradskim zavodom za veštačenja, firma IPK se na svom sajtu hvali iskustvom i velikim brojem stručnjaka iz različitih oblasti.
Vlasnik Zlatko Đukić kaže da trenutno imaju 58 zaposlenih, dok su prema podacima Agencije za privredne registre u 2020. imali dvadesetdvoje. Na sajtu ističu i da su im poverenje do sada ukazale najveće nacionalne kompanije, a u referentnoj listi navode uglavnom firme sa kojima je IPK radio upravo zahvaljujući zajedničkim ponudama na tenderima sa Gradskim zavodom za veštačenja.
Firmu IPK je 16. juna 2016. godine osnovao danas tridesetdevetogodišnji Slaviša Nogoštić. Registrovana je za inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje. Firma se do danas selila nekoliko puta i promenila je dva vlasnika.
Prema podacima BIRN-a, Slaviša Nogoštić je preko svog brata Đorđa, odnosno njegove supruge Nede Galavić Nogoštić, u bliskim odnosima sa zamenikom direktora Zavoda Simom Galavićem, a prema nekim informacijama oni su u porodičnim odnosima, što Galavić negira.
Pitali smo Galavića da li je njegova bliskost sa osnivačem IPK imala ulogu prilikom odluke Zavoda o poslovnom partnerstvu sa tom firmom? On je odbio da na naša pitanja odgovori u neposrednom razgovoru, ali je u pisanom odgovoru prvo negirao rodbinske veze sa Nogoštićima, ali ne i da su bliski.
„Nije tačno da je brat Slaviše Nogoštića moj zet. Jedinac sam, nemam ćerku, moje sestre od tetke i ujaka nisu u bračnoj zajednici, moj otac nije imao brata, pa nemam sestru od strica, a samim tim ni po jednom osnovu ne mogu ni imati zeta”.
Međutim, kako je na Fejsbuku objavljena fotografija iz 2014. godine sa venčanja Đorđa Nogoštića i Nede Galavić Nogoštić, pored koje stoji i Simo Galavić, upitali smo ga u kom je svojstvu bio na tom venčanju.
Galavić je odgovorio da nije reč o venčanju i poučio nas običajima, a objašnjenje o srodstvu ovoga puta bilo je nešto drugačije.
“Fotografija nije sa venčanja nego sa `ispraćaja` mlade. Po običajima iz tog kraja, na isti dan, posebno veselje prave mladini, a posebno mladoženjini. Bio sam u svojstvu gosta njenog oca, po običajima tog kraja, a koji je bio domaćin pomenutog `ispraćaja` u njegovoj organizaciji na kome je bilo preko 350 zvanica i na koji su bili pozvani svi koji se prezivaju Galavić i Galović, a potiču iz tog kraja”, napisao nam je Simo Galavić.
Ponovio je da je jedinac, da njegov otac nije imao brata i da nema sestru od strica.
“Dalje: znam da je nema ni u drugom `kolenu`, a prilično sam siguran ni u trećem, a to je 6. stepen srodstva. Ne znam koji je stepen srodstva u daljim `kolenima`, ali je svakako nema u bližem srodstvu”.
Koji god da je stepen srodstva u pitanju, tek bliske veze Nogoštića i Galavića potvrđuju i neke druge činjenice i fotografije. Naime, Obrad Galavić (koji se nalazi i na fotografiji sa venčanja/ispraćaja) i Simo Galavić neki su od osnivača Udruženja Romanija, koje je osnovano u maju ove godine.
Istovremeno su i u Upravnom odboru tog udruženja, čiji je član i već pomenuti Đorđe Nogoštić. Duško Grajić, koji je jedno vreme bio direktor firme IPK, član je Nadzornog odbora Udruženja Romanija.
Fotografije postavljene u galeriji istog sajta otkrivaju nam i da je na Osnivačkoj skupštini Udruženja Romanija 16. maja 2021. u hotelu M u Beogradu govorio i Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda.
Goran Vesić, zamenik gradonačelnika grada Beograda, koji je osnivač Zavoda za veštačenja, nije odgovarao na naše pozive niti je odgovorio na pitanja, koja smo mu poslali u vezi sa odnosima te ustanove od javnog značaja i firme IPK.
Firma prodata za 1.000 dinara
Slaviša Nogoštić, koji je bio osnivač IPK, ostaje njegov vlasnik do avgusta prošle godine kada je 100 odsto udela svoje firme, koja je u tom trenutku već stekla poziciju na tržištu i vredne poslovne ugovore, preneo na Zlatka Đukića, koji je prethodnih godinu dana bio direktor preduzeća, za svega 1.000 dinara.
Činjenica je da je u 2020. IPK imao znatno manji neto dobitak nego u prethodnoj godini, ali se prema podacima iz godišnjeg izveštaja o poslovanju objavljenom na sajtu Agencije za privredne registre, može se zaključiti da nije poslovao loše.
Naime, iako je firma zabeležila manji neto dobitak, ukupni poslovni prihodi preduzeća su bili znatno uvećani, posebno oni od prodaje proizvoda i usluga, za više od 20 miliona dinara. Firma je, istovremeno, povećala i rashode u prošloj godini, naročito troškove zarada koji su uvećani za više od 100 odsto, a znatno je povećan i broj zaposlenih, što može biti razlog smanjene neto dobiti.
Da je IPK imao posla tokom prošle godine govori i podatak sa Portala javnih nabavki, prema kojima je ova firma sa Gradskim zavodom za veštačenja imala ugovorenih 16 poslova.
S druge strane, Zlatko Đukić, novi vlasnik IPK, u pisanoj izjavi za BIRN tvrdi da prodajna cena firme od 1.000 dinara odražava promene na tržištu nastale usled pandemije korone.
“Kupio sam udeo u preduzeću, odnosno preuzeo preduzeće sa svim pravima i obavezama koje je imalo u tom trenutku. Imajući u vidu da sam u prethodnom periodu bio direktor tog preduzeća, moja procena je bila drugačija od procene dotadašnjeg vlasnika preduzeća. Verovao sam da preduzeće ima mnogo veći potencijal. Praktično on (Nogoštić, prim.aut.) je meni prepustio preduzeće, koje da ja nisam kupio, on bi verovatno ugasio”.
Zaplenjena marihuana
Zlatku Đukiću ovo nije prvo preduzeće. Bio je vlasnik još jedne firme – Green Tyre Power, registrovane za ponovnu upotrebu razvrstanih materija. Prema izveštajima pojedinih medija, u prostorijama te firme je 2017. pronađena velika količina marihuane.
U Tužilaštvu za organizovani kriminal su za BIRN potvrdili ovu informaciju, ali su rekli i da istraga protiv vlasnika firme Green Tyre Power – Đorđa Glišića, Marka Đorđevića i Zlatka Đukića nije vođena, jer nije bilo dokaza da su na bilo koji način učestvovali u ovom krivičnom delu i da su tokom postupka saslušani u svojstvu svedoka.
Prema informacijama tužilaštva, 995,7 kilograma kanabisa pronađeno je u cisterni smeštenoj u hangaru firme Green Tyre Power u selu Obrovac kod Bačke Palanke. Specijalni sud je izrekao već dve prvostepene presude protiv četiri osobe osuđene na zatvorske kazne zbog neovlašćene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga i udruživanja radi vršenja krivičnih dela, a trenutno se čeka odluka Apelacionog suda, koji je takvu presudu već jednom ukinuo.
Organizator grupe, prvostepeno osuđen na čak 11 godina zatvora, je Dragan Glišić, koji je, kako saznajemo, rođak suvlasnika firme Green Tyre Power, Đorđa Glišića. U tužilaštvu, međutim, kažu da su okrivljeni samo iskoristili prostor te firme i da vlasnici nisu znali da je droga skrivena u prostoru njihovog preduzeća.
Sve navode, za BIRN je potvrdio i Zlatko Đukić.
“U tom postupku sam saslušan u svojstvu svedoka, ni u jednom trenutku od strane policije i tužilaštva nisam povezan sa izvršenjem krivičnog dela, odnosno da imam bilo kakve veze sa cisternom sa skankom. Postupak se ni u jednom trenutku nije vodio protiv mene, već protiv drugog lica, a ja sam i pored toga pretrpeo ogromnu štetu, jer je preduzeće Green Tyre Power, čiji sam bio suvlasnik, zbog tog postupka potpuno uništeno. Takođe, očigledno je da i danas neopravdano trpim štetu, što se pokazuje i kroz pitanje koje ste mi uputili”.
Preduzeće Green Tyre Power nastavilo je da radi pod novim imenom i dobilo je novog vlasnika. Već narednog meseca nakon pronalaska droge, u aprilu 2017. menjaju se vlasnici, a iz registra se briše i Zlatko Đukić. U oktobru firma menja adresu, a u novembru i naziv, pa se danas zove D.T.A. EVOLO. Registrovana je za istu delatnost.
Danas Zlatko Đukić poseduje samo preduzeće IPK.
Sukob interesa u „rupama“ zakona
Zakon o sprečavanju korupcije definiše sukob interesa kao situaciju u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice.
Iako konkretni slučaj u najmanju ruku „izgleda“ kao sukob interesa, on to nije jer, prema tumačenju Agencije za sprečavanje korupcije koje je dostavljeno BIRN-u, zamenik direktora Gradskog zavoda za veštačenja nije javna funkcija.
U tom tumačenju se navodi da su organi upravljanja Zavoda – direktor, Upravni i Nadzorni odbor.
„Imajući u vidu navedene odredbe, kao i činjenicu da zamenik direktora Zavoda nije organ Zavoda, zaključeno je da se ne radi o javnom funkcioneru… te Agencija nije nadležna da daje mišljenje u konkretnim situacijama“.
Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, kaže da u ovom slučaju kao problem vidi to što Zavod ima zamenika i što je aktom o sistematizaciji predviđeno da zamenik obavlja neke poslove iz nadležnosti direktora, a da istovremeno ne postoje ograničenja koja se odnose na javne funkcionere.
„To je problem samo po sebi, jer zamenik direktora ima tretman isti kao i drugi zaposleni u Zavodu. Mislim da je to problem sa stanovišta zakona“.
Ovu situaciju kao sukob interesa ne prepoznaje ni Zakon o javnim nabavkama, jer uređuje samo odnos između naručioca posla i ponuđača, a ne i potencijalni sukob interesa, koji može nastati unutar same grupe ponuđača, u kojoj je jedan od ponuđača državno ili javno preduzeće i ustanova.
Propust zakonodavca
Slično je i sa Zakonom o zaposlenima u javnim službama, jer on govori samo o raznim oblicima dodatnog rada kao o nečemu što može dovesti do sukoba interesa. To se može smatrati propustom zakonodavca, kaže Nenadić, jer nema sumnje da sukob interesa može da nastane i u nekim drugim situacijama, a ne samo u slučaju dodatnog rada za drugi privredni subjekt.
„To vidimo i u konkretnom slučaju u kom postoje neki drugi oblici povezanosti – rodbinske veze i činjenica da je sedište firme IPK u stanu zamenika direktora Zavoda za veštačenja. To su recimo neke situacije koje mogu stvoriti sukob interesa”, kaže Nenadić. On navodi da bi se taj sukob interesa mogao ogledati u situaciji kada Zavod odlučuje da li će u nekom postupku javne nabavke nastupati samostalno ili u nekim konzorcijumima i sa nekim podizvođačima.
“Ukoliko je zamenik direktora povezan sa nekom od tih firmi, može se desiti da on favorizuje nastupanje u takvom konzorcijumu, umesto da Zavod nastupi samostalno i pribavi veću dobit“.
Nenadić posebno napominje činjenicu da po aktu o sistematizaciji Gradskog zavoda za veštačenja, zamenik direktora u opisu svog posla ima i izrađivanje poslovnih ponuda i utvrđivanje elemenata za zaključivanje ugovora.
„Upravo taj element da tako nešto spada u njegov opis posla, ukazuje da je zamenik direktora verovatno učestvovao u dogovorima oko podnošenja zajedničkih ponuda sa IPK, da je to deo nekakvih njegovih radnih zadataka i da takva situacija, kakvu zakonodavac nije predvideo ni u Zakonu o zaposlenima u javnim službama, ni u Zakonu o javnim nabavkama, niti u Zakonu o sprečavanju korupcije, da bi u njoj do jednog takvog sukoba interesa moglo doći prilikom ostvarivanja te poslovne saradnje“.
Simo Galavić, međutim, odbacuje mogućnost da se našao u sukobu interesa, i poput direktora Vlade Sekulića, kaže da Zavod na tendere ne ide samo sa IPK, i da kao ponuđač učestvuje zajedno sa drugim preduzećima.
Direktor Vlado Sekulić kaže da je nastupanje na tenderima sa drugim pravnim i fizičkim licima praksa koja je postojala oduvek i da je dozvoljena Statutom zavoda.
Kada je u pitanju dobit preduzeća, njegov zamenik kaže da svaki zasebni ugovor zaključen sa IPK zavisi od obima učešća u izvršenju posla, ali da je ”uvek značajno na strani Zavoda”, a Sekulić to potvrđuje izdvajajući dva tendera.
„Po pitanju zarade, u tekućoj godini, uvidom u dva finansijski najznačajnija tendera na kojima nastupamo sa IPK, zaključno sa 31.07.2021. godine, iz podataka dobijenih iz Službe finansijskih i računovodstvenih poslova, utvrđeno je da zbirno, od ukupne zarade, deo zarade koji pripada Zavodu iznosi 82,25 odsto, a deo zarade koji pripada IPK iznosi 17,75 procenata“.
Sekulić kaže i da je 4. oktobra 2016. godine, kada je odlukom Skupštine grada Beograda, imenovan za v.d. direktora Gradskog zavoda za veštačenja, zatekao više različitih ugovora, sa više različitih kompanija, između ostalih i sa kompanijom IPK.
Kaže i da ga je njegov zamenik obavestio o tome da je dao u zakup svoj poslovni prostor firmi IPK, a o Galavićevim rodbinskim vezama sa osnivačem firme IPK, kaže, ne zna ništa.
„Nije mi poznato da postoje veze koje navodite“, kaže Sekulić.
Poznato mu je, međutim, da je Galavić u proleće ove godine osnovao sopstvenu firmu Romamont, ali tvrdi da Zavod i Galavićeva firma nisu konkurencija.
Romamont je registrovan 15. aprila ove godine za istu delatnost kao i IPK – inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje.
Galavića smo pitali da li će se njegova firma i baviti istim poslom kojim se bavi i IPK i da li namerava da sa svojom firmom uđe i u sličan poslovni odnos u kakvom je IPK sa Zavodom.
“Tačno je da sam osnovao firmu Romamont. Romamont je firma koja se ne bavi ni istom niti približno sličnom vrstom posla, kojim se bave Zavod i IPK. Firma po zakonu može da obavlja i druge poslove, osim delatnosti za koje je registrovana u APR-u. Nemam nameru da uđem u poslovni odnos sa Zavodom, niti postoji mogućnost ulaska u poslovni odnos sa Zavodom”, naveo je u svom odgovoru Galavić.
Popraviti zakone koji se bave sukobom interesa
Za razliku od Galavića i Sekulića koji u ovome ne vide sukob interesa, Nemanja Nenadić smatra da u skladu sa Zakonom o zaposlenima u javnim službama, postoji mogućnost nastanka sukoba interesa, jer je firma registrovana za poslove za kojima Zavod ima određene potrebe, kao što se može videti iz slučaja sa firmom IPK.
„Sa stanovišta pomenutog zakona mogla bi biti sporna činjenica da je on osnovao privredni subjekt koji se bavi takvim srodnim delatnostima“.
Nemanja Nenadić na kraju zaključuje da bi zakone koji uređuju problem sukoba interesa, trebalo popraviti.
„Ovo je očigledan primer da sukob interesa i za javne službenike i za zaposlene u javnim službama nije dovoljno uređen, da nije predvideo sve situacije, a kada je reč o zaposlenima u javnim preduzećima, stvar je još gora. Tu nema nekakvih posebnih pravila, taj deo je potpuno ispušten pri pisanju pravila o sukobu interesa. Taj deo javnog sektora nije uređen uopšte, a i ovde očigledno postoje nedostaci i plus, što je verovatno i najvažnije, ne postoji nikakav sistematski nadzor poštovanja tih pravila“.
Simo Galavić, „mladi kadar kakav treba Srbiji“
„Sjajna saradnja sa Zavodom sve preporuke. Simo Galavić je primer uspešnog mladog kadra kakav treba Srbiji“.
„Pa kada Zavod ima sposobno rukovodstvo, uspeh i ne treba da čudi. Simo Galavić je primer mladog, odvažnog i uspešnog lidera, koji svoje obrazovanje primenjuje za dobrobit našeg grada“.
Ovo su neki od komentara koji se mogu naći ispod teksta objavljenog novembra 2016. na sajtu Informera, u kom su prenete reči hvale koje je izrekao tadašnji gradski menadžer Goran Vesić tokom obilaska Gradskog zavoda za veštačenje, ne apostrofirajući posebno ni jedno ime iz rukovodećeg tima.
Vesić je pohvalio rukovodstvo, jer će tu 2016. završiti sa većim prihodom, a lepe reči uzvratio mu je v.d. direktora zavoda Vlado Sekulić rekavši da poslovanje sigurno ne bi bilo toliko uspešno da nije bilo pomoći Grada Beograda i gradskih struktura.
Ako izuzmemo lepe reči u komentarima na tekstove, o tridesetosmogodišnjem Simi Galaviću nema mnogo dostupnih informacija. Biografije rukovodstva ne mogu se naći ni na zvaničnom sajtu Gradskog zavoda za veštačenja.
Iz odluke o promeni osnivačkog akta Zavoda 2014, može se videti da je Galavić tada imenovan za člana Privremenog upravnog odbora, a na funkciji zamenika direktora bio je u i vreme mandata prethodnog direktora koji je sa funkcije otišao oktobra 2016, a na čije je mesto došao sadašnji, Vlado Sekulić.
Donator Crvene zvezde
Ali, ono čega nema na sajtu Zavoda, ima na internet-strani fudbalskog kluba Crvena zvezda, čija je Skupština nakon nedavnih izbora dobila nove članove, među kojima je Galavić. Navodi se da je on diplomirani inženjer šumarstva i diplomirani inženjer organizacionih nauka.
„Rođen sam 1983. godine u Sarajevu. Diplomirao sam na dva fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rukovodilac sam jedne poznate nacionalne kompanije za poslove procena vrednosti pokretne i nepokretne imovine za razne svrhe, procene imovine kapitala u svrhu podnošenja finansijskih izveštaja ili za potrebe UPPR-a, pri stečajnim postupcima ili postupcima prodaje i inženjerskih i konsultantskih poslova”, navodi se u biografiji objavljenoj na sajtu budideozvezde.rs uoči izbora za Skupštinu kluba.
On navodi i da poseduje sertifikat Nacionalnog udruženja procenitelja Srbije, licencu nacionalnog procenitelja i zvanje sudskog veštaka. “Oženjen sam i otac sam jednog zvezdaša koji je na dan rođenja postao junior član kluba sa posvetom Dragana Džajića, Mitra Mrkele i Vladana Milojevića“.
U biografiji Galavić navodi i da je član Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda drugi mandat zaredom.
„Od 2012. godine do danas sam učestvovao u nebrojeno različitih vrsta akcija vezanih za dobrobit klubova SD Crvena zvezda“.
Ova Galavićeva posvećenost Crvenoj zvezdi vidi se i kroz njegove donacije ovom klubu, koje su objavljene na sajtu Doniraj i dominiraj. Poslednja od četiri upisane donacije bila je 3. jula ove godine.
Nije, međutim, samo Galavić donator. Među Zvezdinim dobrotvorima je i nacionalna kompanija u kojoj je Galavić zaposlen. Naime, na sajtu KK Crvena zvezda, u rubrici „doniraj“, među 13 uglavnom privatnih kompanija, istaknut je i logo Gradskog zavoda za veštračenja.
Koliko je Gradski zavod za veštačenja donirao Zvezdi, da li je Galavić imao uticaj na odluku o donaciji i kakav je interes jedne ovakve institucije da donira sportski klub, pitali smo Galavića.
“Nije mi poznato da Zavod `donira` Crvenu zvezdu. Nije mi poznato da postoje bilo kakve odluke o donacijama Zavoda Crvenoj zvezdi. Poznato mi je da postoje određeni marketinški potezi i odluke u skladu sa strategijom firme, a u cilju promocije Zavoda na tržištu”, kaže Galavić.
On navodi da se takve odluke donose na višim nivoima rukovođenja od njegovog i da odluke donose direktor ili Upravni odbor. “Ne prisustvujem sednicama Upravnog odbora Zavoda, izuzev u retkim slučajevima kada se tačke dnevnog reda tiču mog opisa posla”.
Vlado Sekulić: Politika i menadžeraj
Previše informacija nema ni o Vladi Sekuliću, direktoru Gradskog zavoda za veštačenja, koji je već petu godinu na toj funkciji. Pre Zavoda, Sekulić je bio na poziciji zamenika generalnog direktora JKP Vodovod i kanalizacija.
Prema podacima Agencije za sprečavanje korupcije, uz direktorovanje zavodom za koje je 2017. primao platu od 130.000 dinara, on se bavi i „dopunskim radom“ u JP Kikinda za 50.000 dinara.
Od 2011. bio je član Veća opštine Voždovac ispred Srpske napredne stranke.
U sazivu Skupštine Srbije iz februara 2007. bio je poslanik Srpske radikalne stranke.
Budući da njegova biografija nije javno dostupna, zamolili smo Sekulića da nam je pošalje, ali je on to odbio.
„Podaci koje ste naveli o meni su tačni, ali mislim da nije potrebno ni neophodno da Vam dostavljam svoju biografiju. Napominjem da sam ponosan na sve što sam do sada radio, jer kao što vidite imam i uvek sam imao rezultate, koji su me izdvajali“.
Sekuliću uskoro ističe mandat, pa smo ga pitali i kada će biti objavljen konkurs za novog direktora i da li će se prijaviti za još jedan mandat.
„Konkurs je objavljen u jednom dnevnom listu, na osnovu odluke Upravnog odbora. Što se tiče dela pitanja koje se odnosi na nastavak moje profesionalne karijere, smatram da je to moja lična odluka i za sada to ne bih komentarisao“.
Dobronamerno upozorenje
Tokom rada na ovom tekstu, novinarka BIRN-a telefonom je pozvala i direktora Zavoda Vladu Sekulića i njegovog zamenika Simu Galavića, kao i vlasnika firme IPK Zlatka Đukića. Sva trojica su odbila da odgovaraju na pitanja usmeno, već su prihvatila da na pitanja odgovore pisanim putem.
Odgovori direktora Sekulića dostavljeni su sa uvodom koji prenosimo u celini:
„Poštovana,
pre nego što Vam odgovorim na pitanja, moram da Vam ukažem na nešto što bih voleo da ispravite u Vašem budućem radu. Kao što Vam je poznato, dugi niz godina sam obavljao značajne funkcije i nije mi prvi put da odgovaram na pitanja novinara. Moje mišljenje je da je posao novinara od izuzetne važnosti za svako društvo, posebno ako se obavlja u skladu sa Kodeksom novinara Srbije i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Većina Vaših pitanja u sebi sadrži odgovor i konstataciju, pa me na taj način navodite da Vam odgovorim onako kako bi Vama možda odgovaralo, da možete da postignete meni nepoznat cilj, zbog kojeg ste mi se obratili, a što nije interes javnosti. Vaša obaveza je da budete nepristrasni i objektivni, a iz Vaših pitanja se vidi da to u ovom trenutku niste.
Smatram da novinari ne bi smeli da se koriste u te svrhe i nadam se da ovo na šta sumnjam nije istina i da samo ne razumete funkcionisanje Zavoda i da ste poverovali u lažne konstrukcije onih čiji je interes da Zavod vrate u vreme kada nikome nije bio konkurentan i kada su radnici mesecima čekali svoje zarade.
Gore navedeno je krajnje dobronamerno i ne bih želeo da me shvatite pogrešno, jer ću Vam svakako odgovoriti na svako Vaše pitanje, posebno iz razloga što sam na svoj rad u Zavodu posebno ponosan. Nadam se da ne zamerate što sam iskreno ukazao na napred navedeno i ujedno Vas molim da čuvate ugled Zavoda, kao i moj ugled i ugled mojih zaposlenih“.