Dobrosav Gavrić provodi svoje dane iza rešetaka u Južnoj Africi, daleko od domovine, čekajući pravosnažnu presudu da li će biti poslat nazad u Srbiju da odsluži zatvorsku kaznu za ubistvo najozloglašenijeg paravojnog vođe iz ratova devedesetih – Željka Ražnatovića Arkana.

Gavrić je osuđen za ubistvo ratnog zapovednika Arkana 2000. godine u Beogradu, ali je pobegao u Južnu Afriku da bi izbegao služenje kazne. Njemu sada preti izručenje nakon što je Ustavni sud Južne Afrike krajem septembra odlučio da može da bude poslat nazad u Srbiju, iako on tvrdi da mu se time život dovodi u opasnost.

Uprkos svojim nedaćama, Gavrić može da se smatra srećnim – nekoliko drugih Srba koji su osuđeni za umešanost u Arkanovo ubistvo ili koji su se preselili u Južnu Afriku da bi nastavili sa kriminalnim aktivnostima su ubijeni ove godine. Troje je ubijeno u Južnoj Africi, i još jedan u Beogradu.

Neki od njih su pobegli iz Srbije da bi izbegli zatvor, ali zemlja u kojoj su se nadali da će naći utočište od zakona postala je mesto gde su ih snašle nasilne smrti. Samo je Gavrić preživeo, ali sada ga navodno čeka srpski zatvor – što pokazuje da snovi gangstera o slobodnom operisanju po inostranstvu mogu da donesu istu sudbinu koju su pokušali da izbegnu kod kuće.

Odbegli kriminalac nalazi utočište u Africi

Sredinom oktobra 2006. godine, sud u srpskoj prestonici je osudio Gavrića na 35 godina zatvora za ubistvo Arkana u holu beogradskog Hotela Interkontinental. Dva saučesnika su dobila po 30 godina.

Tokom suđenja, nije ustanovljeno ko je naredio i organizovao njegovo ubistvo. Neki veruju da je Arkan upucan zbog sukoba oko novca sa Zoranom Uskokovićem Skoletom. Drugi veruju da je ubijen jer je počeo da sarađuje sa UN tužiocima u Hagu.

Sudski procesi su ponovo pokretani nekoliko puta, sve to vreme Gavrić je redovno prisustvovao postupku – sve dok nije došao dan za izricanje kazne kada se nije pojavio.

Gavrić je pobegao iz Srbije, nije se za njega čulo skoro pet godina, kada je otkriveno da živi u Južnoj Africi. Do tog vremena, on je radio kao vozač i telohranitelj šefa podzemlja Sirila Bike u Kejptaunu. Ponovo je došao u žižu javnosti marta 2011. godine kada je upucan južnoafrički gangster.

Mendi Viner, južnoafrička istraživačka novinarka, je rekla BIRN-u da su nakon ubistva Bike, lokalni mediji izveštavali da je u trenutku smrti bio u pratnji svog telohranitelja Saše Kovačevića, srpskog državljanina koji je već nekoliko godina u Južnoj Africi i koji je dosta dobro poznat u pokeraškim krugovima Johanesburga.

Kovačević je bio suvlasnik nekoliko firmi u gradu, prema rečima Vinerove, i upoznao se i sa šefom kriminalaca češkog porekla, Radovanom Krejčerom, i njegovim krugom istočnoevropskih saradnika.

„Neverovatna istina o Kovačevićevom pravom identitetu je isplivala tek nakon pucnjave [na Biku], iako je južnoafrička policija imala ta saznanja oko šest meseci,“ Viner se priseća u svojoj knjizi „Ministarstvo kriminala“.

„Kovačević je bio, zapravo, Dobrosav Gavrić, srpski begunac.“

Nakon ubistva Bike, Gavrić je uhapšen i optužen za nedozvoljeno posedovanje 9.524 grama kokaina i lažnih dokumenata – vozačke dozvole, pasoša i dozvole za vatreno oružje na ime Saše Kovačevića.

Ispostavilo se da je Gavrić nabavio pasoš iz Bosne i Hercegovine pod imenom Saša Kovačević i da je pobegao iz Srbije preko Hrvatske, Italije i Kube, u Ekvador. Godine 2007. on dolazi u Južnu Afriku gde je nastavio da koristi alijas Kovačević.

Došao je sa tromesečnom turističkom vizom, zatim je doveo ženu i dvoje dece i kupio luksuzan stan sa  pogledom na more u Kejptaunu.

Dobio je radnu vizu pod ženinim imenom, koja mu je omogućila da otvori restoran u Johanesburgu. Takođe je pokrenuo firmu za uvoz i izvoz i počeo je da uspostavlja veze sa lokalnim podzemnim bosom Bikom i njegovom mrežom.

„Tako da je preko tri godine, visoko traženi međunarodni begunac živeo pod lažnim imenom u Južnoj Africi bez da je bilo ko išta znao. On je čak uspeo i da obezbedi dozvolu za posao, vozačku i dozvolu za oružje, korišćenjem lažnog pasoša. Pred kraj 2010. godine, njegov identitet je postao poznat agentima bezbednosnih službi i neki čak sugerišu da je on možda radio za državu i pružao informacije,“ Viner je napisala u svojoj knjizi.

Izvor blizak Biki je rekao za novine Mejl i Gardian: „Gavriću je po dolasku u južnoafričko podzemlje ponuđena saradnja sa Sirilom Bikeom, ali je zauzvrat davao informacije o Istočnoj Evropi, bandama, narkoticima, itd. Dogovor je bio da će dobiti zaštitu identiteta od ’južnoafričkih državnih službi’ i zauzvrat on je obećao informacije o svim organizacijama u Istočnoj Evropi i Srbiji.”

Na dan ubistva, Bika je ćaskao sa Gavrićem, prisećao se mladosti. Počinilac je otvorio vatru kada su se zaustavili na semaforu.

„Vozio sam automobil, a Siril je sedeo na suvozačevom mestu, video sam da se nešto zaustavlja, ali samo krajičkom oka,“ rekao je Gavrić u izjavi policiji nakon pucnjave.

„Sledeće čega se sećam je da sam čuo dva glasna pucnja, pogođen sam u desnu ruku kao i u levu i  primetio sam da je Siril pogođen u grudi. Zvučalo je kao sačmara. Bilo je dima i stakla i bio sam zbunjen,“ dodao je.

Gavrić se branio otvaranjem vatre na napadače, Viner piše u svojoj knjizi. On je ubacio kola u rikverc, zatim vijao motociklistu, ispalivši nekoliko hitaca na ubicu, uprkos tome što je i sam zadobio nekoliko metaka.

„Sledeće čega se sećam je da je moje vozilo poletelo sa zemlje i izgubio sam kontrolu,“ kaže on u izjavi policiji. Bika je ostao na mestu mrtav, a Gavrić je odvezen helikopterom u bolnicu u kritičnom stanju.

Gavrićeva trenutna lokacija je nepoznata. Neki izvori su rekli BIRN-u da je bio u pritvoru u Kazneno popravnoj ustanovi Gudvud blizu Kejptauna od decembra 2011. godine, dok drugi tvrde da je na tajnoj lokaciji u državnom programu zaštite.

Bikin ubica nikada nije uhvaćen, ali Viner kaže da ona misli da Gavrić verovatno nije bio meta u Južnoj Africi: „Ne znam da li iko ovde traži Gavrića. Možda neko iz Srbije, ali mislim da ne i sa južnoafričke strane. Osim ako je video ko je ubio Sirila Biku kada je vozio kola i ako bi mogao da svedoči protiv njih.“

Srpski kriminalci strah i trepet

Milan Miki Đuričić i Dragan Gagi Nikolić osuđeni su 2006. godine kao saučesnici u Arkanovom ubistvu.

Đuričić je takođe pobegao i nije bilo informacija o njegovoj lokaciji dugi niz godina – sve do 25. aprila 2018. kada je ubijen u Johanesburgu, u Južnoj Africi.

Vozio je džip kada su ga tri muškarca napala i ubila. Imao je lažni belgijski pasoš kod sebe.

Izvor BIRN-a u Južnoj Africi kaže da je Đuričić živeo u Johanesburgu prethodne tri godine i imao malu firmu vezanu za hotelijerstvo, ali se uglavnom bavio trgovinom ljudima i narkoticima. Izvor kaže da je on bio „sitna riba“ u poređenju sa Gavrićem.

Mile Novakovic, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije u Srbiji, kaže da ni Đuričić ni Gavrić nisu imali značajne uloge u kriminalnim krugovima na Bakanu. On veruje da je njihov niži status bio razlog zašto su izabrani da ubiju Arkana.

„Niko iz visokih kriminalnih krugova se ne bi usudio da učestvuje u smaknuću državnog kriminalca broj 1,“ kaže Novaković.

Ali strane kriminalce poput Gavrića lokalne bande smatraju korisnim resursima, kaže Mark Bolui južnoafrički ekspert za bezbednost.

„Ako ste poznati mafijaš, posebno ako ste Srbin, automatski ste strah i trepet u podzemlju. Smatra se da možete biti veoma opasni, ili veoma korisni, ili možete biti plaćeni ubica ili deo mafijaške organizacije,“ Bolui je rekao BIRN-u.

„Kada dođe gangster iz Evrope, njih prihvataju širom raširenih ruku među bandama. Lokalne bande veruju da mogu da nauče puno od njih i da dobiju dosta novca. I onda ih angažuju za različite poslove – naročito za ubistva,“ dodaje on.

Bolui kaže da su srpski gangsteri ostvarili kontakte sa lokalnim šefovima krimi grupa kao što je Gavrićev poslodavac, Siril Bika, i Radovan Krejčic, šef podzemlja koji je poreklom iz Češke Republike.

Krejčic trenutno služi kaznu od 35 godina zatvora u Južnoj Africi nakon što je osuđen za pokušaj ubistva, napad i kidnapovanje, između ostalog.

„U Africi nije bilo većeg gangstera od Krejčica“ kaže Bolui. „Mnogo ljudi je stradalo od njegove ruke i zbog njega. On nije radio sam, naravno, ali je dovodio ljude iz inostranstva koji su obučavani da ubijaju. Imao je sjajne veze sa svim policijskim načelnicima, carinskim, opštinskim, državnim zvaničnicima. Ali posebno sa policijskim načelnicima.“

Međutim, Vojislav Tufegdžić, autor dobro poznatog dokumentarca o podzemlju u Jugoslaviji devedesetih „Vidimo se u čitulji“, veruje da su mediji u Srbiji skloni da prenaduvavaju važnost srpskih kriminalaca u inostranstvu.

„Gavrić je u Južnoj Africi ranjen kao vozač, ili telohranitelj tamošnjeg važnog kriminalca, nikako kao osoba koja je sama po sebi imala veću težinu u toj zemlji,“ kaže Tufegdžić.

Smrt „informacione kurve“

Treći Srbin sa južnoafričkim vezama koji je ubijen ove godine je Džordž Darmanović, agent južnoafričke bezbednosne agencije i mafijaški posrednik.

Njega su u maju upucala dva muškarca na motoru ispred suda na Novom Beogradu, manje od dve nedelje nakon što je Đuričić ubijen.

Darmanović je bio dobro povezan sve do vrha u Južnoj Africi i igrao je ključnu ulogu između zvaničnih obaveštajnih struktura i ljudi u kriminalnom podzemlju, kaže Viner.

„On je očigledno imao sopstvene motive i sopstvenu političku agendu ali je bio veoma uspešan u radu na obe strane i prosleđivanju obaveštajnih informacija od organizovanog kriminala do države i opet nazad,“ tvrdi ona.

Bolui misli da bi ovo mogao biti razlog za njegov pad: „Darmanović je imao metu na leđima poslednje tri godine jer je bio čovek sa jako lošom reputacijom,“ objašnjava ovaj stručnjak za bezbednost.

„Mi koristimo izraz `informaciona kurva` za takve ljude. On je prodavao informacije kome god je mogao – bilo da su to državni organi, policija, jedna banda, druga banda, unutar iste bande“, dodaje on.

Bolui objašnjava da je Darmanović radio tako što je prikupljao informacije za svakog ko bi ga angažovao, ali u isto vreme je isporučivao informacije i drugoj strani, i onda je takođe prodavao te informacije policiji.

Viner je rekla da se čini da je Darmanović uvek imao informacije iz prve ruke o svemu što se dešavalo u Južnoj Africi i puno ljudi je razgovaralo s njim, od agenata kriminalno-obaveštajnih službi do privatnih detektiva. On je bio čvor kroz koji su prolazile informacije, iako nisu uvek bile tačne.

Darmanović je živeo u Srbiji poslednje četiri godine pre svoje smrti, ali je uvek jedan prst držao na pulsu Južne Afrike, prema rečima Vinerove. „On je često bio prvi koji me je obaveštavao o nekim lokalnim dešavanjima. Skoro sam dobila pregršt poruka u vezi sa informacijom koja je izašla u mojoj knjizi `Ministarstvo kriminala`. On je znao sve o svemu ali mi je često bilo teško da izvučem smisao iz svega što je imao da kaže i nije uvek bio jasan.“

Kaže da nije ipak očekivala da će Darmanović biti ubijen.

„Nisam imala saznanja da je naručeno njegovo ubistvo ovde i mislim da je dosta ljudi bilo veoma iznenađeno“, kaže ona.

„Ovde u Južnoj Africi se dosta priča o tome ko bi mogao biti odgovoran i može biti povezano sa ratovima za teritoriju u bezbednosnoj industriji u Kejptaunu. Ali da budem iskrena ja mislim da je to bilo nešto vezano za njegove poslove u Srbiji. Ne verujem da bi neko iz Južne Afrike bio u mogućnosti da izvede ubistvo u Srbiji“, dodala je.

Neuhvatljiva veza sa Arkanom

Sredinom jula ove godine desilo se treće ubistvo srpskog kriminalca iseljenika u Južnoj Africi, Darka Kulića, koji je upucan iz vozila u pokretu u Johanesburgu.

Izvor iz južnoafričke policije je rekao za BIRN da oni „istražuju da li su ubistva Mikija Đuričića, Džordžija Džordža Darmanovića i Darka Kulića povezana jedna s drugim.“

Onda je 24. septembra četvrti čovek ubijen. Đorđe Džordž Mihaljević, dobro poznati biznismen, srpsko-crnogorskog porekla sa vezama sa srpskim podzemljem u Južnoj Africi, ubijen je u Johanesburgu od strane dva muškarca na motoru. Mihaljević je navodno bio najbolji prijatelj ubijenog Kulića, a poznavao je i Darmanovića.

Srpski mediji sugerišu da je ovaj niz ubistava kasna osveta za ubistvo ratnog komandanta Arkana 2000. godine, ali južnoafrički stručnjaci veruju da su kriminalci koji su pobegli iz Srbije poginuli zato što su došli u sukob sa lokalnim gangsterima nakon što su sebi našli mesto u biznisu u svojoj drugoj domovini.

Mile Novaković, šef srpske Uprave kriminalističke policije, kaže da on veruje da  ubistva Đuričića i Kulića u Johanesburgu i Darmanovića u Beogradu nemaju veze sa Arkanovom srmću.

„Prošlo je 18 godina od Arkanovog ubistva i ne postoji niko ko bi sada vodio računa o osveti zbog ubistva Komadanta, kako su ga zvali. Ubistva u Johanesburgu su stvar lokalnog obračuna,” jasan je Novaković.

Tufegdžić takođe kaže da je siguran da ubistva nisu osveta za Arkanovu smrt.

„Te bajkovite teorije nisu utemeljene. Takve priče služe samo da se skrene na pogrešan kolosek, te daju svojevrsno opravdanje za nečiju nesposobnost da se reši slučaj ubistva Željka Ražnatovića Arkana”. kaže on.

Bolui kaže da su srpski gangsteri došli u Južnu Afriku jer „je unosna zemlja za kriminal“ sa „korumpiranom policijom i drugim zvaničnicima“ – ali da ponekad shvate da je njihovo utočište van dometa domaće ruke pravde opasnije nego zatvorska kazna u Srbiji.

„Očekujem da će još ljudi stradati. Nema poštenja ni časti među kriminalcima. U nekom momentu oni će krenuti jedan na drugog,“ kaže južnoafrički ekspert za bezbednost. „Ako bilo ko pipne njihov novac, njihove porodice ili ih ne ispoštuje, oni će osigurati da ti ljudi budu kažnjeni, obično ubistvom, kako bi zaplašili ljude koji sarađuju“.

„Nema časti među kriminalcima“, dodao je. „Oni koji žive od mača, od njega i umiru“.