Trista miliona evra u narednih pet godina, obuka srpskih kadrova i baš mnogo svinja – to je sažetak obećanja koja su na konferenciji za štampu u utorak 23. februara u Vladi Srbije dali premijer Aleksandar Vučić i Klemens Tenis, vlasnik najveće nemačke industrije mesa. Bila je to poslednja epizoda sage koja traje već godinu i po dana.
Nakon tog sastanka Vučić je najavio proizvodnju od 700 do 800 hiljada svinja u prvoj investicionoj fazi, dok bi u narednih nekoliko godina cifra mogla dostići fantastičnih četiri miliona čime bi se Srbija vratila na „stočarsku mapu sveta“.
Ipak, nad svime što je izrečeno na konferenciji u Nemanjinoj 11 ostao je da visi znak pitanja, jer dve strane i dalje nisu potpisale nikakav ugovor, nemaju gotove lokacije za farme svinja i poručuju da će se tek u junu investicija „finalizovati“ i „formalizovati“.
Kontroverze oko dolaska Tenisa traju od sredine prošle godine kada je započela rasprava o novom Zakonu o poljoprivrednom zemljištu – koji je i usvojen na kraju 2015-te – za koji su vojvođanska udruženja poljoprivrednika i stručna javnost tvrdili da otvara prostor za korupciju i direktno priprema legislativni teren za investiciju nemačkog giganta.
Dok Vlada, Tenis i pojedini biznismeni tvrde da će investicija preporoditi srpsku poljoprivredu i doneti preko potrebni novac u srpski budžet, vojvođanski poljoprivrednici, opozicione partije i agroekonomisti tvrde da bi dolazak Tenisa doneo više štete nego koristi.
Opozicija tvrdi da je vrednost investicije „prenaduvana“ zbog predstojećih parlamentarnih i pokrajinskih izbora, dok agroekonomisti i udruženja poljoprivrednika ističu da bi dolazak Tenisa monopolizovao srpsko tržište, „brišući“ male i srednje poljoprivrednike i uzgajivače svinja, čime bi stotine ljudi ostalo bez posla.
Stručnjaci ističu i negativne ekološke posledice tolikog broja svinja na malom prostoru, a pitaju se i gde bi Tenis izvozio svinje uzevši u obzir činjenicu da zbog toga što su vakcinisane protiv svinjske kuge ne ispunjavaju standarde tržišta EU.
IMA RAZNIH „MODULA“
U orbitu interesovanja srpske javnosti Klemens Tenis ušao je u septembru 2015-te kada je premijera Vučića poveo u obilazak sedišta porodične firme u vestfalijskom mestašcu Reda Videnbrik, kao i na Arenu u Gelzenkirhenu gde su zajedno odgledali najveću utakmicu nemačkog fudbala, rurski derbi između Šalkea 04 i Dortmunda. Za Borusiju su tada igrala dvojica srpskih reprezentativaca, ali je Vučić oko vrata imao plavi šal Šalkea. Klemens Tenis je od malena zagriženi Šalkeovac i već petnaestak godina šef Nadzornog odbora ovog kluba.
Taj susret bio je startni pucanj za takmičenje u nagađanju u šta to tačno Tenis ulaže u Srbiji. „Tenis ovde otvara svoje farme i intenzivno razvija kooperacije, pomaže srpskim farmerima da proizvode, gaje svinje koje se otkupljuju, prerađuju i izvoze gotove proizvode iz Srbije“, rekao je prošlog maja predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež za magazin „Biznis“. Doduše, on je tada pričao o ukupno 420 miliona evra investicija.
Suma od „okvirno“ 400 miliona evra za 20 farmi tovljenika pominje se i u Memorandumu o razumevanju koji je 27. aprila prošle godine s predstavnicima kompanije Tenis potpisao ministar privrede Željko Sertić, a u koji je BIRN imao uvid. Javnosti nije objašnjeno kako se od „okvirno“ 400 spalo na 300 miliona o kojima je u Beogradu pričao Klemens Tenis.
U kom pravcu bi mogla da ide investicija dalje je elaborirala ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević-Bošković kada je prošlog septembra rekla da prva faza obuhvata pet „modula“ od kojih bi svaki podrazumevao uzgoj 2.500 krmača, odnosno otprilike po 80.000 tovljenika. Ostalih 15 „modula“, bi došli kasnije i uključivali fabrike stočne hrane i klanice.
Portparol Tenisa dr Andre Filštete u razgovoru za BIRN često pominje „zatvoreni lanac proizvodnje“ koji kompanija želi da napravi u Srbiji. „To podrazumeva stočarstvo, klanice, distribuciju. Dakle od sirovine do proizvoda na tanjiru.“
U Memorandumu o razumevanju tvrdi se da su lokacije za prvih pet farmi poznate i da se nalaze na teritorijama sedam opština: Pančevo, Kovin, Vršac, Plandište, Zrenjanin, Žitište i Kikinda. Nedavno je Radio-televizija Vojvodine javila da su predstavnici firme razgledali dve lokacije na teritoriji Sremske Mitrovice. Vučić i Tenis nisu hteli da govore o tačnim lokacijama, ali je nemački preduzetnik rekao da će one biti usred regiona gde će se i proizvoditi svinje. Stručna javnost nema nikakve dileme da je u pitanju isključivo Vojvodina kao stožer svinjarstva i u nekadašnjoj SFRJ.
MUTNE BROJKE
U Tenisu su oprezni s brojkama. Nasuprot tome, Vučić je ponovo izneo obećanje da je dugoročni plan nemačke kompanije da u Srbiji proizvodi četiri miliona tovnih svinja godišnje. „Ovolike cifre zbunjuju struku, ne znam na koji način su to mislili da izvedu“, kaže za BIRN agroekonomista Milan Prostran. Podseća da je 2011, koja je bila rekordna za stočarstvo, Srbija proizvela 3,7 miliona svinja, ali da se tu ubrajalo svih šest kategorija, a ne samo tovljenici.
Predsednik Demokratske stranke i vojvođanske Vlade Bojan Pajtić narugao se najavljenoj investiciji. Činjenicu da je Srbija s 3,7 miliona svinja iz 2011. spala na 2,8 miliona, Pajtić ovako komentariše: „Dakle, režim gospodina Vučića je prvo dotukao i prepolovio stočni fond i učinio da našim poljoprivrednicima bude potpuno nekonkurentno da proizvode svinje, i sada se govori o tome da će Srbija u narednih deset godina da dođe na period od 2011. godine, i da o tome niko nije mogao da sanja.“
Na to je reagovao potpredsednik Izvršnog odbora SNS Damir Zobenica rekavši je da je stočarstvo u Srbiji danas „na nivou 19. veka“ i da je za to kriva Demokratska stranka. On je rekao da je u Srbiji stočni fond 2010. i 2011. godine bio na nivou 1910. godine. Tako je Tenis stigao tamo gde pre ili kasnije stignu svi suđeni i nesuđeni investitori – u izbornu kampanju.
Profesor beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić kaže da pompezne najave investicija treba uzeti s rezervom. „Investitor će dobiti ogromno i uređeno privredno zemljište, a znamo da je poljoprivredno zemljište značajan resurs koji je ograničen“, kaže Ševarlić u razgovoru za BIRN. Prema njegovoj računici, davanje 15.000 hektara državne zemlje Tenisu uništilo bi 500 malih, ali održivih poljoprivrednika. „Dalje, dobiće sve beneficije koje neće dobiti naši poljoprivrednici. Dobiće do 10.000 evra za svako radno mesto uz najniže satnice u Evropi, dobiće refundacije za sva ulaganja koja bude vršio u Srbiji iz IPARD fondova, za svoje farme ili klanice, šta god budu pravili“, tvrdi naš sagovornik.
TENISOV ZAKON?
Opozicija i predstavnici poljoprivrednika ubeđeni su da će Tenis u Srbiji moći da radi pod povlašćenim uslovima, a kao krunski dokaz navode novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu usvojen poslednjih dana prošle godine. Zakon predviđa da investitori mogu da dobiju do 30 odsto zemljišta u svakoj jedinici lokalne samouprave na period do 30 godina. O tome odlučuje komisija Ministarstva poljoprivrede koja bi kao kriterijum trebalo da uvaži broj radnih mesta koje investitor stvara.
Dnevni list „Danas“ se prošlog avgusta zapitao da li to država piše zakon po potrebama Tenisa i potražio mišljenje Đorđa Bugarina iz Udruženja poljoprivrednika Privredne komore Vojvodine: „Potpuno netransparentno, jer ostavlja Vladi da favorizuje koga hoće, a sve liči na to da je ovo urađeno zbog nemačke kompanije Tenis sa kojom su uslovi verovatno već unapred dogovoreni“, rekao je Bugarin i dodao: „Može da se desi da od 24.000 hektara kvalitetne državne zemlje u Zrenjaninu, investitori dobiju nekih 8.000 hektara, a oni koji su do sada bili zakupci ostanu bez nje.“
Vlada je odbacila takve kritike uz obrazloženje da je cilj zakona privlačenje investicija, povećanje produktivnosti i zaposlenosti. Zakon je uz 14 amandmana usvojen uprkos protestima paora i opozicije.
Pri tome ni u samoj kompaniji, u Tenisu, nisu krili da im je Srbija interesantna i zbog postojanja „političke volje“. „Za investiciju postoji mnogo razloga, ali jedan od najvažnijih je da za to postoje politički preduslovi, da je investicija u Srbiji veoma dobrodošla“, rekao je portparol Tenisa Filštete u razgovoru za BIRN koji je vođen pre usvajanja spornog zakona. On je tada eksplicitno potvrdio da kompanija Tenis najvažnijim uslovom za investiranje smatra „izmenu zakonske regulative o vlasništvu nad zemljištem“. Na pitanje da li Tenis insistira na kupovini zemljišta ili na njegovom zakupu, on kaže: „Otvoreni smo za sve opcije. Mi smo zainteresovani za dugogodišnje investicije i naravno da tražimo sigurnost. Tu se ne donose odluke iz stomaka, već nam treba izvesnost za dugi niz godina. Zato i priprema za investiciju traje duže.“
U pomenutom Memorandumu o razumevanju pisalo je da će Srbija pružiti svaku „administrativnu, savetodavnu, infrastrukturnu i finansijsku“ podršku Tenisu: „Pri tome se mogućnosti pružanja subvencija od strane Republike Srbije, koje su već razmatrane, smatraju osnovnim preduslovom za realizaciju planirane investicije.“ Pregovarači nisu za sada otkrili koje su subvencije već razmatrane i da li Tenis poput Etihada čekaju posebne subvencije ili važe one uobičajene za otvaranje radnih mesta.
Bivši ministar privrede Saša Radulović jedan je od onih koji veruju da je najveća indirektna subvencija upravo Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji on zove „Tenisovim zakonom“. U razgovoru za BIRN on situaciju upoređuje s „neustavnim ugovorima“ s kompanijama iz Ujedinjenih Emirata, čime su, kako kaže, privatni ugovori postavljeni iznad srpskih zakona. „U svim zemljama gde Tenis radi, lokalni stočari uzgajaju stoku i onda je prodaju Tenisu. Samo će u Srbiji imati i najbolju zemlju i svinje, a naši poljoprivrednici i stočari će raditi za njih kao jeftino plaćena najamna snaga“, naglašava Radulović.
ŠTA ĆE BITI S MALIMA?
Prema rečima Tenisa i predstavnika Vlade Srbije, investicija donosi kvalitetna radna mesta, a malim poljoprivrednicima mogućnost da imaju sigurnog kupca za svoje svinje. Miroslav Kiš, predsedavajući Upravnog odbora Asocijacije poljoprivrednika iz Vojvodine, upravo se pribojava situacije u kojoj bi jedna firma otkupljivala veći deo stočnog fonda. „Sa zemljom koju će dobiti, to će biti veliki monopolista. Više stotina proizvođača će biti uništeno jer nemaju nikakvih izgleda da se bore sa Tenisom. Što se tiče saradnje sa Nemcima, samo ovi koji su inače veliki moći će da rade s njima“, kaže Kiš za BIRN.
Vlasnik kompanije Klemens Tenis je na prošlonedeljnoj konferenciji rekao da njegova firma u principu sarađuje i sa malim stočarima, ali da ne može da sarađuje s onima koji imaju manje od deset krmača, što otprilike odgovara odgoju 200 do 250 tovnih svinja godišnje. Ostalo je nejasno da li će to na duge staze biti Tenisov modus operandi, s obzirom da je premijer Vučić rekao da se traže „dobri domaćini“ pošto „u prvih godinu i po dana Tenis neće moći da ima svoje svinje, već mora od nekoga da ih kupuje“.
Priča o odličnoj saradnji s malim poljoprivrednicima „deo je bajki koje Klemens Tenis stalno ponavlja“, kaže za BIRN Fridrih Ostendorf, poslanik nemačkih Zelenih i član Odbora za ishranu i poljoprivredu u Bundestagu. „Mali će nestati i biće pokrenuto ogromno pretumbavanje u kojem će preživeti nekoliko velikih koje će Tenis kontrolisati“, kaže Ostendorf, koji je i sam poljoprivrednik i vlasnik imanja sedamdesetak kilometara od sedišta fabrike Tenis.
Ostendorf kaže da će investicija možda dati trenutni zamah srpskoj privredi, a da će se lično Klemens Tenis pobrinuti da Srbija postane „zemlja svinja, potencijalno krupan igrač“. No drugo je pitanje, dodaje političar Zelenih, da li će takva investicija na kraju imati pozitivan efekat za srpsko društvo. „Hiljade malih poljoprivrednika će gubiti svoje poslove i stajaće u Tenisovoj klanici kao nadničari i plaćeni robovi. To se prodaje kao društveni napredak.“
Nejasno je i koliko će ljudi Tenis zaposliti u Srbiji. Premijer Vučić je u više navrata pominjao brojku od 8.000 radnih mesta, ali „uključujući kooperante“. Čak i tako, brojka od 8.000 radnih mesta deluje nadrealno kada se zna da Tenis trenutno kolje i obrađuje više od 17 miliona svinja i nekoliko stotina hiljada goveda godišnje i sve to sa oko 10.000 radnika, kako stoji na sajtu firme. U Vučićevih 8.000 obećanih poslova nisu ubeđeni ni u kompaniji: „To zaista deluje kao prilično visok broj, to baš i ne mogu da zamislim“, navodi portparol Filštete. „Osim ako se pod tim ne podrazumeva čitav lanac proizvodnje – od poljoprivrednika, prodavaca, preko klanja, komadanja… onda je ta brojka možda blizu realne.“
Jedini deo dogovora države i investitora koji deluje utanačeno jeste obuka nekoliko stotina srpskih radnika, koji bi trebalo da se školuju kod Tenisa u Nemačkoj. Sa Srbima, kaže Klemens Tenis, postoje sjajna iskustva, talasi srpskih gastarbajtera su se pokazali kao pouzdani radnici. Frindrih Ostendorf ironično primećuje: „Visok udeo Tenisovih radnika na traci u klanicama dolazi iz istočne Evrope, posebno sa Balkana. Najviše iz Bugarske, a sada sve više iz Mađarske. Dakle, zašto Tenis ne bi otišao tamo odakle inače dovodi radnike?“
POTENCIJALNI IZVOZ U RUSIJU
Pada u oči da su veliki igrači na srpskom tržištu mesa uglavnom uzdržani, dok se Petar Matijević, prvi čovek kompanije „Matijević“, u razgovoru za novosadski „Dnevnik“ pozitivno izjasnio o dolasku Tenisa. „Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da proizvedu i najbolju svinju.“ Matijević, koji ima 100.000 tovljenika, traži samo jednake uslove: „Ako će zakonski biti omogućeno da nemačka kompanija dobije na dugoročno korišćenje državne njive, kao što se radi u svim razvijenim zemljama, nadam se da će to važiti i za nas. U svakom slučaju, treba obezbediti sve uslove da proizvodnja svinja u Srbiji bude konkurentna, kakva sada nije. Nije izvoz u Rusiju stao zato što tom tržištu ne treba svinja već što su naše skupe.“
Time Matijević pogađa u centar najveće enigme koja obavija investiciju nemačkog giganta. Naime, građani Srbije ne mogu sami da pojedu tolike svinje koje Tenis prema Vučićevim rečima planira da kolje. Izvoz u EU je nemoguć jer se srpske svinje rutinski vakcinišu protiv svinjske kuge što je u Uniji zabranjeno. Sagovornici BIRN-a su saglasni u kom pravcu bi izvoz mogao ići: „Motiv Tenisa može biti izvoz u Rusiju, jer sankcije Moskve protiv EU ne dotiču Srbiju, a pri tom sporazumi Srbije sa Rusijom o bescarinskom poslovanju predstavljaju važnu pogodnost“, kaže profesor Ševrlić.
I nemački političar Fridrih Ostendorf vidi ulaganje u Srbiju pre svega kao zgodan način da se zaobiđe trenutni i svaki sledeći rat sankcijama između Brisela i Moskve. „Poznato je da Srbija ima dobre odnose sa Rusijom i može se pretpostaviti da će deo posla sa Rusijom ići preko Srbije“, kaže on. A novi ratovi sankcijama se ne mogu isključiti: „Kremlj daje zeleno ili crveno svetlo za uvoz, oni uvek mogu izmisliti da je meso zaraženo ili nešto slično i tako nekome otvoriti ili zatvoriti rusko tržište. Trenutno su odnosi hladni zbog višeg političkog interesa, ali i ranije se dešavalo da Rusi zaustave uvoz.“
Pri tome je Klemens Tenis sa Kremljom povezan na više načina – na grudima fudbalera Šalkea, u čijem je Nadzornom odboru, nalazi se logo „Gasproma“. Sponzorski ugovor vredan je 17 miliona evra godišnje. Prema rečima samog Tenisa, firma ima 13 farmi u Rusiji, ukupno se tamo odgaja 600.000 svinja godišnje. U opširnom intervjuu za „Tagesšpigel“ prošlog aprila je Klemens Tenis opušteno govorio i o svom prijateljstvu s Vladimirom Putinom. Recimo da lično sprema kolenice kad god se vidi s ruskim predsednikom. „Gospodin Putin voli usoljene kolenice. ‘Gde su kolenice?’, to je uvek prvo što me pita.“
O još jednoj stvari Tenis strogo vodi računa – kako je za BIRN rekao Andre Filštete, praktično 50 odsto svake svinje ide u izvoz, mahom u Aziju gde su potrošačke navike drugačije nego u zapadnoj ili istočnoj Evropi. „Recimo u Nemačkoj se rado jedu kotleti i šnicle, ali mozak, uši ili nogice ne jedu se u Nemačkoj.“
Kontroverzni Tenis
Ime Tenis (Tönnies) praktično je nepoznato običnim ljudima u Nemačkoj. Iako najveći kasapin zemlje, Tenis pakuje i prodaje pod stotinama različitih imena i marki, njihovo mahom jeftino meso završava u frižiderima Aldija i Lidla, najvećih nemačkih lanaca supermarketa.
Sa 17 miliona zaklanih svinja i 400.000 goveda te obrtom od 5,6 milijardi evra (podaci za 2014), Tenis je najveći nemački proizvođač mesa. Iz nekog razloga premijer Vučić rado ponavlja, a srpski mediji prihvataju, da je i najveći u Evropi. Ipak, danski proizvođač „Deniš kraun“ ima znatno više i radnika, i svinja, i profita.
Veći deo Tenisovih zaposlenih nema stalne ugovore, već se angažuje za najteže poslove preko spoljnih firmi. Najčešće se radi o došljacima iz Poljske, Rumunije i Bugarske koji, kako tvrdi Klemens Tenis, ne žele stalne ugovore, jer hoće da se vrate u domovine. „Ti ljudi ovde žele da žive što je jeftinije moguće. U fabričkoj prodavnici kupuju tost-hleb i 500 grama suhomesnatog. To je večera za četiri čoveka koji žive u sobi. Ostatak novca se čuva, kako bi se kasnije u domovini obezbedila egzistencija. Ovi ljudi ne žele da ostanu. A mi ne možemo da ih nateramo”, rekao je Tenis u intervjuu „Tagesšpigelu“.
Drugačije smatraju u pokrajinskom Ministarstvu rada Severne Rajne-Vestfalije gde su kompaniju optužili za iscrpljujuće radno vreme, mutne ugovore sa stranim radnicima i lošu zdravstvenu zaštitu. Mediji su pisali o „plaćenim robovima“ iz istočne Evrope, koje Tenis nastanjuje u neuslovne kolektivne smeštaje.
Poslanik Fridrih Ostendorf kaže da Tenis svoju ekspanziju može da zahvali činjenici da najjeftinije kolje – klanje jedne svinje ga košta 8,80 evra, dok recimo najveći evropski konkurent „Deniš kraun“ kolje za 14,50 evra ili više. „Naravno, niski troškovi Tenisa zasnovani su na jeftinoj radnoj snazi“, kaže političar Zelenih.
Nakon što je 2008. nemački televizijski javni servis ARD u istraživačkoj emisiji Report Majnc objavio da firma sa oko 200 kamera nadgleda radnike čak i u kantini, toaletima i tuš-kabinama, Tenis je bez pogovora platio kaznu od 80.000 evra. Firma je 2011. optužena da u mešano mleveno meso stavlja znatno manje govedine nego što piše na pakovanju. Za obustavu procesa morala je da plati 2,89 miliona evra. „Držim se tri principa: obećanja moraju da se održe; ako već koljemo životinje, onda to moramo da činimo najuzornije moguće; i prodajem samo ono što bih i sam u slast jeo. Te tri stvari mi je preneo otac. U skladu sa njima živim“, kaže Klemens Tenis.
Ured za zaštitu konkurencije je jula 2014. saopštio da se dvadesetak bosova industrije mesa već decenijama sastaje u luksuznom hamburškom hotelu „Atlantik“ kako bi dogovarali cene mesa i mesnih prerađevina koje će prodavati velikim trgovinskim lancima poput Aldija, Lidla i Revea. Dva preduzeća koja pripadaju „Tenis grupi“ kažnjena su sa ukupno 120 miliona evra zbog stvaranja kartela i ugrožavanja konkurencije. Tenis ovu kaznu nije platio, nego je, oslanjajući se na zakonsku regulativu, prepisao te dve firme u vlasništvo privatnom licu Klemensu Tenisu, koji je onda izdvojio sve što je u njima vredno i vratio „Tenis grupi“. Kažnjene firme „Beklunder“ i „Keneke“ su izbrisane iz privrednog registra i tako izbegle kaznu. Zbog ovog Tenisovog poteza je nemačka vladajuća koalicija prošle godine najavila promenu zakona.