Kada se sledeći put budete vozili u jednom od 200 autobusa Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća Novi Sad, setite se da kamere iznad vaših glava nisu samo običan video-nadzor. Snimci sa njih automatski se šalju centralnom softveru koji ima mogućnost da prepozna lica i sačuva do milion profila osoba.
Prema rečima stručnjaka sa kojima smo razgovarali, takav oblik biometrijskog nadzora u trenutnom zakonskom okviru Srbije nije dozvoljen. Ipak, to nikoga ne sprečava da ga uvodi i, čini se, da to radi u sve većem obimu.
Zbog toga je grupa medija – BIRN, Glas Šumadije, Ozon press, portal 021 i Južne vesti – odlučila da pretraži sve javne nabavke u Srbiji i utvrdi koje su sve državne i lokalne institucije kupovale opremu koja omogućava prepoznavanje lica, za koje svrhe i uz kakva objašnjenja.
Ovo istraživanje je nastavak BIRN-ovog projekta iz 2024. godine, kada su analizirane nabavke sprovedene do 2020. godine. Tada je otkriveno da su sistemi biometrijskog nadzora, iako pravno neregulisani, nabavljani za desetine škola, vrtića, studentskih domova, pijaca i javnih preduzeća širom Srbije, uključujući i ustanove poput Narodne biblioteke Srbije, Gerontološkog centra Beograd i brojnih opštinskih službi. Pokazalo se i da je oprema sa mogućnošću prepoznavanja lica često instalirana bez ikakve procene uticaja na zaštitu podataka o ličnosti, pa i tamo gde je zakon to izričito zabranjivao.
Novo istraživanje obuhvata period od 2022. do kraja 2024. godine. Za analizu podataka iz javnih nabavki razvijen je program „TenderSpy“, specijalno napravljen za ovo i slična istraživanja, koji automatski, prema zadatoj ključnoj reči, pretražuje tehničke specifikacije, u ovom slučaju izraze povezane sa biometrijskim nadzorom od uobičajenih termina poput face recognition i prepoznavanje lice do improvizacija tipa фаце рецогнитион, pretraga prema licu ili prepoznavanje ljudskog lika – što su sve termini koje smo našli u dokumentima u vezi sa javnim nabavkama.
Tokom višemesečnog istraživanja, locirano je preko 30 takvih nabavki, nakon čega su novinari poslali 32 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Potpune odgovore dostavile su 22 institucije, dok je 10 u potpunosti ignorisalo zahteve.
Analiza sprovedena u okviru ovog istraživanja pokazuje da se biometrijski nadzor u Srbiji širi više nego ranije, sistematičnije i na širi spektar institucija. Kamere i softveri sa mogućnošću prepoznavanja lica više nisu ograničeni na škole, studentske domove i javne površine, već se sada ugrađuju i u bolnice, zatvore, kulturne ustanove i komunalna preduzeća.
Javne nabavke pokazuju da se u mnogim slučajevima kupuje oprema koja podržava prepoznavanje lica, čak i kada institucije tvrde da tu funkciju ne koriste. U većini slučajeva nema tragova o sprovedenim procenama uticaja na zaštitu podataka, dok pojedine ustanove ni ne priznaju da poseduju biometrijske sisteme.
Stručnjaci upozoravaju da se stvara infrastruktura koja bi mogla da preraste u mrežu masovnog nadzora – ne kroz jednog „velikog brata“, već kroz desetine malih, lokalno povezanih sistema.
„Ispostavilo se da je mnogo lakše praviti manje sisteme, pa ih kasnije povezati u neki centralni sistem. I to je, na primer, moja bojazan kada razmišljam o tom velikom broju – ne jednom velikom bratu, nego velikom broju malih sestara“, kaže Nevena Ružić, konsultantkinja za zaštitu podataka, nekada zaposlena u službi Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti.
U poređenju sa istraživanjem iz 2024. godine, obim i raznolikost institucija koje nabavljaju ovakvu tehnologiju značajno su porasli. Promenila se i struktura nabavki: umesto pojedinačnih kamera, sada se sve češće nabavljaju integrisani sistemi i softveri koji mogu da objedine više baza podataka i lokacija.
„Kada se nabavlja oprema za čiju upotrebu ne postoji pravni osnov, ta nabavka je nezakonita, jer organ vlasti uopšte ne može da kupuje tehnologiju koja omogućava obradu biometrijskih podataka“, objašnjava Nevena Ružić. „Šta god da su uradili, kako god da su to upakovali – doneli interne akte, procedure ili zaključili ugovore – sve to je od početka suprotno zakonu.“
Dodaje da se ne može naknadno „popraviti“ pravni vakuum u kojem su te nabavke sprovedene. „Što bi se reklo, što se krivo rodi, vreme ne ispravi. Ne možemo dodatnim aktima da ispravimo nepostojanje dozvole u zakonu. Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, obrada ovih posebnih vrsta podataka, s obzirom na njihovu osetljivost, jednostavno je zabranjena.“
Ana Toskić, izvršna direktorka organizacije Partneri za demokratske promene, podseća da javne institucije imaju dodatnu obavezu jer raspolažu ovlašćenjima koja građani nemaju. „Organi javne vlasti imaju povećanu odgovornost u pogledu zaštite podataka o ličnosti upravo zato što poseduju monopol u vršenju određenih ovlašćenja“, kaže ona. „Mi smo trenutno u fazi gotovo potpune nekažnjivosti za povrede podataka o ličnosti. Zato bi najbolja prevencija bila jednostavna – dosledna primena zakona, nadzor i kažnjavanje onih koji ga krše.“
Kome se žaliti
U Srbiji je prikupljanje i obrada biometrijskih podataka, poput onih koje koriste sistemi za prepoznavanje lica, zakonom zabranjena – osim u vrlo posebnim slučajevima. Ti podaci obuhvataju jedinstvene fizičke osobine svakog čoveka, poput crta lica ili dužice oka i zato ih zakon tretira kao posebno osetljive. Dozvoljeno ih je obrađivati samo ako je to izričito propisano zakonom, ako je neophodno radi zaštite života ili ako ih je osoba sama učinila javnim. Čak i tada, institucije koje žele da koriste takvu tehnologiju moraju unapred da procene kako bi to moglo da utiče na privatnost građana i da dokažu da je taj rizik minimalan.
Svima koji su predmet video-nadzora, a naročito biometrijskog, za pritužbe su dostupni sledeći mehanizmi: najpre sama institucija koja obrađuje njihove podatke, zatim Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, potom Upravni sud ukoliko nisu zadovoljni odlukom Poverenika, Ministarstvo unutrašnjih poslova prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, a može se podneti i tužba Višem sudu.
Kamere s prepoznavanjem lica u studentskim domovima i školama
Od studentskih i učeničkih domova, preko gimnazija, pa sve do Ministarstva prosvete – biometrijski nadzor ulazi i u obrazovne ustanove u Srbiji. Iako je reč o institucijama u kojima borave maloletnici i mladi, upravo su one sve češće među kupcima opreme sa mogućnošću prepoznavanja lica, što stručnjaci ocenjuju kao posebno rizično.
Učenički centar u Beogradu, koji u domu „Aleksa Dejanović“ smešta srednjoškolce iz cele Srbije, nabavio je niz video-snimača kineskih proizvođača Dahua i Hikvision, sa funkcijama prepoznavanja lica i brze pretrage snimaka. Učenički centar nema pravilnik o video-nadzoru.
Slična situacija je i u Studentskom domu „Patris Lumumba“ na Zvezdari, gde su uvedeni terminali za prepoznavanje lica i otisaka prsta kao sistem kontrole pristupa. Time su, faktički, studentima uzeti biometrijski podaci bez jasne saglasnosti i bez znanja o tome kako se ti podaci obrađuju, skladište i brišu. Ovi terminali koriste se za otvaranje pregrada pri ulasku u blok 3 doma, a iz ustanove navode da video-nadzor služi isključivo za sprečavanje vandalizma. Ipak, Studentski centar ne poseduje akt o proceni uticaja na zaštitu podataka niti dodatne interne propise.
Studentski centar u Kragujevcu takođe je nabavio Dahua snimače sa funkcijom prepoznavanja lica za studentske domove „Vita Janić“ i „Sloboda“. Na pitanja da li su sproveli procenu uticaja i da li su tražili mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, iz ustanove navode da su imali razgovor sa službom Poverenika, koja je ocenila da Centar nema obavezu da donese pravilnik o video-nadzoru niti da traži prethodno mišljenje Poverenika.
Gimnazija „Nikola Tesla“ u Apatinu nabavila je video-sistem koji prepoznaje lica, broji ljude i prati ponašanje. Ipak, iz škole su potvrdili da ne poseduju nikakve posebne interne akte o video-nadzoru, osim pravilnika kojim se, između ostalog, zabranjuje tajno snimanje bez znanja, kao i postavljanje kamera u toaletima ili svlačionicama.
„Ono što je problematično jeste to što, ako zaista koriste tehnologiju prepoznavanja lica, oni paradoksalno nisu u obavezi da urade procenu uticaja na zaštitu podataka o ličnosti, samo zato što uopšte ne bi smeli da poseduju takvu tehnologiju. Ako im je nešto zabranjeno, onda, suštinski, ništa u vezi s tim ne mogu da rade“, kaže Nevena Ružić.
Stručnjaci upozoravaju da korišćenje biometrijskih sistema u obrazovnim ustanovama podrazumeva formiranje baza fotografija dece i studenata, čime se otvaraju ozbiljna pitanja o svrsi i bezbednosti takvih podataka. Softveri koji se koriste u ovim sistemima često automatski detektuju i beleže sva lica koja se pojave u kadru, bez obzira na to da li postoji potreba za njihovom identifikacijom.
Prethodno istraživanje BIRN-a pokazalo je da pojedini programi namenjeni intruzivnom video-nadzoru funkcionišu upravo na taj način – svako snimljeno lice automatski se fotografiše i čuva u internim bazama podataka, gde može ostati zabeleženo i bez znanja ili saglasnosti osobe koja je snimljena.
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Milan Marinović, u ranijem razgovoru za BIRN kazao je da je upotreba tehnologije za prepoznavanje lica u Srbiji dozvoljena samo u izuzetnim situacijama – kada je to nužno da bi neka institucija mogla da obavlja svoj zakonom propisan posao. Sve drugo, kaže on, predstavlja nepotrebno zadiranje u privatnost. Posebno upozorava na škole, gde bi uvođenje biometrijskog nadzora značilo nadziranje maloletnika, što zahteva najstrože pravno utemeljenje i jasne garancije da se njihova privatnost ne ugrožava.
Zabrane biometrijskog nadzora u školama – primeri iz SAD i Francuske
Nakon kontroverzi u školskom okrugu u Loportu, SAD. koji je instalirao kamere za prepoznavanje lica zbog bezbednosti, država Njujork je 2020. uvela moratorijum na biometrijski nadzor u školama. Prvobitna zabrana bila je privremena, da bi 2023. država potpuno zabranila prepoznavanje lica u svim osnovnim i srednjim školama. Odluci je prethodio izveštaj po narudžbini vlasti, koji je zaključio da rizici po privatnost i građanska prava đaka nadmašuju potencijalne bezbednosne koristi takve tehnologije.
Dva liceja na jugu Francuske pokušala su 2019–2020. da uvedu sisteme za prepoznavanje lica na ulazima u škole radi automatizovane kontrole pristupa učenika.U februaru 2020, upravni sud u Marseju poništio je tu odluku uz obrazloženje da je obrada biometrijskih podataka đaka neproporcionalna i nezakonita. Sud je posebno istakao da pristanak maloletnih učenika nije zaista slobodan u školskom okruženju i da postoje mnogo manje invazivni načini za kontrolu ulaska (na primer, propusnice).
Biometrija u zdravstvenim ustanovama
Zdravstvene ustanove sve češće uvode sisteme koji, makar tehnički, omogućavaju obradu biometrijskih podataka, iako zakon ne predviđa njihovu upotrebu u takvom kontekstu.
U Požarevcu je gradska apoteka nabavila sistem za kontrolu pristupa zaposlenih koji već u osnovnoj verziji zahteva fotografisanje lica prilikom svakog čekiranja. U tehničkoj dokumentaciji obavezna je instalacija nekoliko kamera, uz mogućnost kreiranja i čuvanja fotografija zaposlenih na lokalnom ili cloud serveru. Predviđena je i opcija naknadne aktivacije softvera za prepoznavanje lica. Iz ove ustanove tvrde da kamere nemaju aktiviranu funkciju prepoznavanja lica i da su sproveli procenu rizika po privatnost, koja je pokazala srednji nivo rizika.
Opšta bolnica u Leskovcu nabavila je video-snimač koji omogućava video-analitiku zasnovanu na veštačkoj inteligenciji. Oprema podržava detekciju i pretragu po osobi ili vozilu, ali i prepoznavanje lica – do osam lica u sekundi na dva kanala, sa do deset baza i ukupno 10.000 lica. Ipak, iz bolnice tvrde da kamere nemaju aktiviranu funkciju prepoznavanja, zbog čega, prema njihovom mišljenju, ne postoji rizik po privatnost i nije bilo potrebe za traženjem prethodnog mišljenja Poverenika.
“Ako je u specifikaciji nabavke napisano da se tako nešto traži, onda nije baš da nisu tražili, a sa druge strane, ako to nisu tražili, onda je pitanje zašto ta oprema, a ne neka druga”, kaže Nevena Ružić i dodaje da je biometrijski video nadzor u bolnicama i nad pacijentima riskantan jer podrazumeva obradu posebnih, zdravstvenih podataka, te da postoji mogućnost diskriminacije.
Nabavka Sekretarijata za socijalnu zaštitu Grada Beograda predviđa formiranje centralne integracione platforme koja će objediniti sve postojeće i buduće sisteme tehničke zaštite u jedinstveni nadzorni centar. Platforma je projektovana za masovno procesuiranje i skladištenje biometrijskih podataka – do 20 miliona prepoznatih lica, pet miliona registarskih tablica i pet miliona događaja kontrole pristupa i poseta. Nabavkom je planirano da monitoring centar nadgleda i kamere postavljene u dnevnim boravcima za decu sa smetnjanja u razvoju na teritoriji Beograda.
Ana Toskić podseća na načela minimizacije i svrsishodnosti: „To znači da se obrada podataka mora vršiti u najmanjem mogućem obimu koji omogućava ostvarenje predviđene svrhe. Na primer, ako je svrha zaštita bezbednosti lica i imovine, ona se uglavnom može postići i manje invazivnim sredstvom, poput običnog video-nadzora.“
Invazivna tehnologija u kulturnom sektoru
Uvođenje sistema za prepoznavanje lica nije zaobišlo ni kulturni sektor.
Niški kulturni centar, na primer, kupio je dva video-snimаča sa naprednim funkcijama obrade slike. Iz ove ustanove naveli su da kamere pokrivaju hodnike, ulaze, sale i druge zajedničke prostore, kao i da nisu doneli nijedan akt koji reguliše njihovu upotrebu.
Slično rešenje uvedeno je i u Memorijalnom centru Staro sajmište na Novom Beogradu, gde je funkcija prepoznavanja lica integrisana u softver za upravljanje video-nadzorom. Ipak, iz ove ustanove tvrde da ne obrađuju podatke o ličnosti i da se sistem koristi isključivo za zaštitu imovine i poslovanja.
Muzej Jugoslavije, radi obezbeđenja depoa u kojima se čuvaju muzejski predmeti, uveo je sistem video-nadzora koji omogućava prepoznavanje lica u realnom vremenu, kao i naknadnu pretragu snimljenog materijala po biometrijskim parametrima.
Gradske kamere priključene na softver za prepoznavanje lica
Sistemi za automatsko prepoznavanje lica postaju deo infrastrukture i na lokalnom nivou, gde se sve češće integrišu u javni prevoz i projekte „pametnih gradova“.
U Novom Sadu Javno gradsko saobraćajno preduzeće (JGSP) je početkom 2023. godine opremilo oko 200 autobusa kamerama povezanim na centralni menadžment softver koji omogućava prepoznavanje lica i skladištenje do milion profila osoba. Nabavka predviđa i formiranje posebnog monitoring centra u kojem bi se pregledali snimci sa svih kamera postavljenih u vozilima. Iz JGSP-a navode da se video-zapisi dostavljaju isključivo po naredbi policiji, tužilaštvu ili sudovima, a ne trećim licima, te da je sistem prijavljen Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Grad Valjevo nabavio je centralnu integracionu platformu u okviru projekta „smart city“. Ova platforma trebalo bi da objedini tehničke sisteme različitih proizvođača u jedinstvenu mrežu, pri čemu je poseban akcenat stavljen na funkciju automatskog prepoznavanja lica. Predviđena baza podržava skladištenje podataka o čak 20 miliona lica, a još nije poznato gde će biti smešten monitoring centar.
I grad Zrenjanin razvija biometrijsku infrastrukturu – nabavljena je licenca za proširenje integracionog softvera kompanije Dahua, poznatog kao Cyber City. Iako je u tehničkoj dokumentaciji navedeno da je reč o sistemu za prepoznavanje i obradu registarskih tablica, istraživanje BIRN-a i novinara na lokalu pokazuje da softver poseduje i napredne funkcije rada s biometrijskim podacima. Prema zvaničnoj Dahua brošuri, sistem omogućava formiranje baze od 500.000 lica, podržava do 20.000 uređaja i čak 10.000 kanala za prepoznavanje lica – funkcije koje nisu pomenute u samoj javnoj nabavci.
„Svi organi javne vlasti, prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, imaju obavezu da odrede lice za zaštitu podataka o ličnosti. U praksi se, međutim, pokazalo da te osobe obavljaju čitav niz drugih poslova, što ovu funkciju čini veoma nezahvalnom. Ipak, jedan od njihovih zakonom propisanih zadataka jeste da savetuju rukovaoce i ukazuju na usklađenost sa zakonom“, ističe Nevena Ružić.
Safe, smart i Cyber gradovi
Tehnologije prepoznavanja lica često su deo širih programa pametnih ili bezbednih gradova. Kompanije poput Huaveija, Dahue i drugih kineskih giganata izvoze integrisane nadzorne sisteme vladama širom sveta. Na primer, Uganda je 2020. implementirala mrežu kamera navodno radi borbe protiv kriminala i saobraćajnih prekršaja. Međutim, ubrzo su lokalni aktivisti optužili vlasti da su te kamere koristili za praćenje opozicionih lidera i gušenje protesta pred izbore, navodeći da su automatski identifikovali učesnike skupova.
Slično, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Indiji, pa i nekim gradovima u Evropi, “pametne ulične rasvete” i gradski Wi-Fi stubovi opremljeni su senzorima i kamerama koji mogu prikupljati biometrijske podatke građana – javnost često nije ni obaveštena o punim mogućnostima ovih sistema.
Biometrija iza zatvorskih zidina
Kazneno-popravni zavodi u Srbiji tokom poslednjih nekoliko godina nabavljali su opremu sa mogućnošću prepoznavanja lica.
U beogradskom KPZ-u instaliran je video-snimаč Dahua NVR5216-EI koji na 16 kanala omogućava prepoznavanje lica i brojanje ljudi. Sličan sistem koristi se i u Zabeli kod Požarevca, dok je u zatvoru u Kragujevcu uvedena tehnologija sposobna da skladišti do 20.000 fotografija lica i prepoznaje pol, starost i mimiku.
Kragujevački zatvor nabavio je četiri Dahua snimača modela NVR4216-EI koji, prema podacima sa zvaničnog sajta kineske kompanije, mogu da čuvaju do 20 hiljada fotografija lica i prepoznaju facijalnu ekspresiju, bradu, pol, starost i druge karakteristike. Na ove snimače trebalo bi da bude povezano 64 kamere, koje su takođe nabavljene u okviru iste javne nabavke. Zatvor je novinarima dostavio potvrdu o uvođenju video-nadzora, u kojoj se navodi da se nadzor ne sprovodi u prostorijama s povišenom privatnošću, poput ćelija, te da sistem nema mogućnost audio-snimanja ni prepoznavanja lica.
Vaspitno-popravni dom u Kruševcu, poznat i kao „Sivi dom“, koristi snimač sa mogućnošću prepoznavanja lica i registarskih tablica, kao i detekcije prisustva osoba.
Zajedničko za sve pomenute nabavke zatvorskih ustanova jeste to što koriste Milestone video-menadžment softver.
Stručnjaci sa kojima smo razgovarali saglasni su da video nadzor utiče na ljudsko ponašanje, uglavnom negativno.
Nevena Ružić smatra da video nadzor nije svemoćan, da pruža uglavnom lažni osećaj sigurnosti i da je potreban ljudski faktor koij će da gleda snimke video nadzora.
Hapšenja nevinih
Tehnologija prepoznavanja lica u više navrata je dovela do pogrešnih hapšenja nevinih ljudi. Poznat je slučaj Roberta Vilijamsa iz Detroita, koji je 2020. uhapšen pred porodicom zbog krađe koju nije počinio – policijski softver je pogrešno poklopio njegovo lice sa snimkom osumnjičenog.
Javna preduzeća pod budnim okom biometrijskih kamera
Primena sistema za biometrijski nadzor u javnom sektoru najizraženija je upravo u javnim preduzećima, gde su kamere sa funkcijom prepoznavanja lica postale sastavni deo infrastrukture – od energetike i vodoprivrede do komunalnih službi i gasnog sektora.
JKP Pogrebne usluge nabavile su veliki broj video-uređaja koji, između ostalog, podržavaju prepoznavanje lica, odabir najbolje slike, kao i prepoznavanje atributa i ekspresija lica. Vrednost ove nabavke iznosila je oko 10 miliona dinara.
Elektroprivreda Srbije (EPS) tražila je integraciju modula za biometrijsku analitiku u svoj postojeći Avigilon video-menadžment sistem. Ovaj sistem omogućava prepoznavanje lica na najmanje 15 kamera, a poseban naglasak stavljen je na forenzičko pretraživanje – osobe se mogu pretraživati kroz sve kamere na osnovu fizičkog opisa. Prema pravilniku o video-nadzoru, u koji su novinari imali uvid, snimci se prate u realnom vremenu, a nadzor nad sistemom vrši sektor unutrašnje bezbednosti. BIRN je pre nekoliko godina pisao kako je sektor unutrašnje kontrole u okviru EPS-a koristio super-enkriptovane mobilne telefone i špijunsku opremu.
Infostan se odlučio za mrežne video-snimаče sa AI funkcijama – uključujući prepoznavanje lica, automatsku detekciju registarskih tablica, analizu kretanja mase i vizuelizaciju podataka. Sistem pokriva 12 radnih jedinica u Beogradu. Ipak, ovo preduzeće tvrdi da ne vrši obradu podataka o ličnosti, pa zato nije sprovelo procenu uticaja na privatnost.
JKP „Vodovod i kanalizacija“ Pančevo implementiralo je kamere za prepoznavanje lica na crpnim stanicama u Glagonju, Dolovu i Jabuci. Transnafta je u sistem video-nadzora ugradila softver koji prepoznaje lica i registarske tablice, ali i detektuje dim, vatru, eksplozije ili odsustvo zaštitne opreme. Ove kamere pokrivaju objekte od posebnog značaja pod kontrolom Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, pa su podaci klasifikovani kao tajni.
U beogradskoj centrali Nacionalne službe za zapošljavanje prepoznavanje lica implementirano je direktno kroz mrežne kamere, ali ustanova ovu oblast nije interno regulisala.
Brojna novosadska javna preduzeća nabavljaju opremu koja prevazilazi okvire običnog video-nadzora. Javno preduzeće „Transportgas“ iz Novog Sada nabavilo je centralni video-sistem sa mogućnošću povezivanja 128 terminala za prepoznavanje lica i server za skladištenje dva miliona snimaka. Kao lokacije za tehničko obezbeđenje navedene su različite stanice u okviru preduzeća. Pored prepoznavanja lica, sistem uključuje i „pametne“ video-funkcije koje detektuju nošenje zaštitne opreme, pušenje, dim, vatru, tuču, padove, odsustvo sa radnog mesta, pa čak i prisustvo glodara. Iz preduzeća navode da kamere uglavnom ne snimaju zaposlene, već kritičnu infrastrukturu, a deo nadzora u dispečerskom centru deaktiviran je radi zaštite privatnosti.
Gradska čistoća u Novom Sadu tražila je „pametni“ server za skladištenje do 100.000 slika lica, sa mogućnošću detekcije ponašanja, proverom uniformisanosti i kontrolom pristupa. Na deponiji ovog preduzeća predviđena je termovizijska kamera koja može da detektuje prisustvo osobe na udaljenosti do dva kilometra. Uprava za zajedničke poslove u istom gradu zahtevala je sličan sistem sa mogućnošću prepoznavanja dima, požara i ponašanja, dok novosadska Toplana uvodi vrata sa detekcijom metala i integrisanom funkcijom prepoznavanja lica.
Na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu instalirani su terminali koji, pored prepoznavanja lica, mere i telesnu temperaturu, dok je u „Vodama Vojvodine“ oprema za prepoznavanje lica implementirana na ulazu u zgradu preduzeća. U centrima za upravljanje otpadom u Malom Iđošu, Čoki i Novom Kneževcu biometrija je deo naprednog sistema koji detektuje ljude, vozila, životinje, dim i vatru, kao i karakteristike vozila poput proizvođača, modela i boje.
„Vojvodinašume“ su implementirale prepoznavanje lica putem video-snimаča na lokacijama šumskih gazdinstava i mašinskih parkova, ali tvrde da ne vrše obradu podataka o ličnosti, pa zato nisu sproveli procenu uticaja.
„Privatnost je suštinski naša stvar i vrednost. Mislim da bismo kao društvo imali mnogo više kada bismo imali slobodnog pojedinca koji sebi daje priliku da ne bude konformista i da se ne uklapa u sisteme, jer nas istorija uči da su upravo oni koji se nisu uklapali najviše doprineli čovečanstvu“, zaključuje Nevena Ružić.
