Nazvano kao ‘kafansko predavanje’, profesor je održao čas u beogradskom restoranu jer su studentski protesti zatvorili Univerzitet. To se pretvorilo u opijanje, priseća se 22-godišnja studentkinja koja je prisustvovala ovom događaju, a koju u ovom tekstu citiramo pod imenom Elena, koje inače nije njeno pravo ime.
Na predavanju su bila tri profesora. Nakon što je jedan otišao, „shvaćajući kuda će sve to da ode“, drugi ju je ispod stola uhvatio za koleno, priča nam Elena. Treći joj je, ljubeći i ližući joj ruku, tražio seks. Zauzvrat je rekao da će da dozvoli njenim kolegama da završe kurs sa kojeg ih je izbacio zbog učešća u protestima.
Elena je odbila. Ovaj događaj nije prijavila jer je imala malo poverenja u univerzitetske vlasti a i zato što se bojala kako će proteći ostatak studija. „Sve što sam mogla da vidim je koliko su štitili jedan drugog“, kaže Elena za BIRN. „Kako zamišljaš da te muva neki matori predator u nekoj birtiji, e to je tako izgledalo, samo su tu neki tvoji profesori”.
Desilo se to 2014. godine. Ova epizoda je ostavila dubok ožiljak na nju. Ljuta, razočarana i zgrožena, Elena tek treba da diplomira.
Sedam godina kasnije, 2021. godine, Srbija je imala svoj #MeToo trenutak – žrtve su u javnosti izašle sa navodima o seksualnom uznemiravanju i silovanju u umetničkim i drugim prestižnim obrazovnim institucijama. Među optuženima je bilo nekoliko istaknutih ličnosti srpskog društva.
Reagovao je i Univerzitet u Beogradu, koji je objavio „pravilnik” za zaštitu studenata i studentkinja od seksualnog uznemiravanja i odredio procedure po kojima bi oni mogli bezbedno da prijave zlostavljanje. Na osnovu pravilnika, svakom pojedinom fakultetu – jer su svi zasebna pravna lica – dat je rok od šest meseci da usvoji sopstveni pravilnik i o tome informiše svoje studente.
Prijave su, međutim, i dalje retke, što je rezultat – kažu stručnjaci – temeljnih nedostataka u pravilniku Univerziteta i stigme koja i dalje postoji u srpskom društvu, gde se seksualno uznemiravanje često shvata na olak način, a žrtve se prikazuju kao manipulativne.
Težnja za pravdom
U februaru je počelo suđenje istaknutom srpskom dramskom pedagogu Miroslavu Miki Aleksiću. Optužen je za više silovanja i nedozvoljene seksualne radnje protiv sedam žena, članica glumačke grupe kojoj je predavao. Aleksić negira ove navode.
U julu prošle godine, tužioci su odbacili krivičnu prijavu koju je glumica Danijela Stajnfeld podnela protiv poznatog srpskog glumca i političara Branislava Lečića, optužujući ga za silovanje 2012. godine.
Fundamentalni nedostaci u univerzitetskim pravilnicima
U februaru ove godine, samo šest od 31 fakulteta Univerziteta u Beogradu objavilo je na svojim sajtovima pravilnik o sprečavanju seksualnog uznemiravanja.
Do kraja 2021. godine jedan od njih – Filozofski fakultet, primio je samo dve žalbe koje se odnose na studenta, a ne na zaposlene na fakultetu.
Ipak, prema istraživanju Autonomnog ženskog centra (AŽC) iz Beograda, trećina studentkinja i studenata u Srbiji kazalo je da se suočila sa situacijom da zaposleni na fakultetu u njihovom prisustvu pričaju seksualne šale, gledaju ih tako da se osećaju neprijatno ili skreću razgovor o studiranju na seksualne teme.
Pa zašto onda ne progovore?
Stručnjaci kažu da postojeća pravila ne idu dovoljno daleko da uvere studente i studentkinje da se neće suočiti sa posledicama, niti uzimaju u obzir vreme koje je potrebno žrtvi da procesuira ono što joj se dogodilo i skupi hrabrost da progovori.
Prema do sada usvojenim pravilnicima, da bi se žalba razmatrala, žrtva istu mora podneti u roku od šest meseci od incidenta. Žrtva takođe mora da bude student datog fakulteta.
Stručnjaci kažu da je to problematično sa više aspekata, ne samo imajući u vidu činjenicu da žrtva može da se suoči s tim da joj njen navodni zlostavljač bude profesor u toku studija. Takođe, mnoge žrtve su spremne da istupe tek nakon dugog vremenskog perioda od incidenta.
„Slučajevi brzo zastarevaju a ljudima koji dožive seksualno uznemiravanje i ucenjivanje, posebno kada ga zaposleni vrši nad studentkinjom, potrebno je puno vremena da se osnaže i prođu kroz različite faze suočavanja sa traumom da bi progovorili”, objašnjava Milica Resanović, istraživačica Instituta za sociološka istraživanja i autorka studije objavljene 2021. godine o praksi prijavljivanja seksualnog uznemiravanja na Univerzitetu u Beogradu.
Oni čije se optužbe odbace rizikuju da budu kažnjeni zbog „lažne prijave“.
Pojam „lažna prijava“ je u pravilniku „nevešto definisan“, ističe Resanović, što znači da je slabo definisana razlika između onoga što je lažno i onoga što se zbog nedostatka dokaza ne može dokazati.
„Prijava za koju nije pronađeno dovoljno dokaza nije lažna prijava”, naglašava Resanović.
Prema rečima Sanje Pavlović iz AZC-a, „to ostavlja prostor da studentkinje odustanu od prijave plašeći se da seksualno uznemiravanje koje im se desilo neće biti dokazano i da će one snositi odgovornost zbog prijave”.
Definisanje seksualnog uznemiravanja
Pravilnik o sprečavanju i zaštiti od seksualnog uznemiravanja Univerziteta u Beogradu seksualno uznemiravanje definiše kao:
1. svaki neželjeni verbalni, neverbalni ili fizički аkt seksualne prirode, koji ima za cilj ili posledicu povredu ličnog dostojanstva studenta ili zaposlenog;
2. omalovažavanje pola, roda ili seksualne orijentacije;
3. navođenje na prihvatanja ponašanja seksualne prirode uz obećavanje nagrade, pretnju ili ucenu;
4. upućivanje opaski u vezi sa polom, rodom ili seksualnom orijentacijom a koje su protivne volji drugog lica, kao i seksualno intoniran govor tela;
5. upućivanje predloga za intimiziranje zaposlenom ili studentu protivno njegovoj volji, kao i uskraćivanje prava ili pretnja nanošenjem štete časti i ugledu zaposlenom ili studentu zbog neprihvatanja takvog predloga.
Strah od počinilaca „i njihovih kolega“
Zaista, strah je široko rasprostranjen.
Aleksandra (ovo nije njeno pravo ime) je bila na prvoj godini fakulteta kada se, tokom predavanja, jedan profesor dodirivao dok priča o ženama i koristio diskriminatorski i uvredljiv jezik prema svojim studenticama.
„Nisam znala šta da radim ni kako da to uradim; studentima na fakultetu nije bilo ništa objašnjeno o tome kako da se pozabave ovakvim stvarima ili kako da ih prijave”, priča ona za BIRN.
„Da bih saznala, morala bih ići i postavljati pitanja, a to mi nije padalo na pamet”.
Aleksandra je tek upisala studije i bojala se, kako kaže, da ne postane poznata kao neko ko bi „eventualno želeo da prijavi da je maltretira profesor koji je bitan i poznat“.
„Nisam htela da mi to ide uz ime i da imam problem na faksu, pogotovo zato što sam čula od raznih žena da polažu jako dugo ispite zato što nisu htele da izađu na večeru sa njim, zato što nisu htele da se vide sa njim”.
Bilo je to 2013. godine. Gotovo deceniju kasnije, Resanović ističe da je i dalje upitno da li fakulteti u Beogradu imaju „dovoljno razvijene kapacitete i veštine da sačuvaju identitet žrtve“.
Pavlović dodaje: „Postoji strah od te konkretne osobe, ali takođe i strah od njegovih bliskih kolega”.
Aleksandra navodi da je sada spremna da prijavi predmetnog profesora, ali, pošto više nije studentkinja fakulteta, po pravilima ne može to učiniti.
Uzimanje stvari u svoje ruke
U nedostatku poverenja u zvanične kanale, studenti i studentkinje se često okreću ka neformalnim mehanizmima kako bi se zaštitili.
„Studentkinje jedne drugima prenose kod god profesora da ne ulaze same u kabinet, kod kog profesora da obuku rolku tokom ispita jer će inače biti komentarisane, koji profesor poziva studentkinje na piće”, kaže Pavlović.
Studenti Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu otišli su korak dalje.
Kao deo Univerziteta umetnosti u Beogradu, a ne Univerziteta u Beogradu, FDU nije obuhvaćen odlukom za usvajanje sopstvenog pravilnika o seksualnom uznemiravanju.
Tako je Studentski parlament FDU-a formirao radnu grupu sastavljenu od malog broja studenata i studentkinja i nekoliko profesora i profesorki od poverenja.
„Mi smo smatrali da to morada krene od nas“, kaže Jovana Jankov, članica radne grupe. „Želimo da naše kolege budu bezbedne dok studiraju. To su stvari o kojima se godinama ćutalo”.
U nedostatku pravilnika, radna grupa je jedino telo kome se studenti mogu u poverenju obratiti.
„Kao radna grupa mi smo se trudili da te osobe pripremimo, da im budemo podrška“, ističe Jankov. „Predstavljamo osobi njene mogućnosti u datom slučaju i onda sama osoba odlučuje da li će javno pred Etičkom komisijom da istupi.”.
Ova grupa trenutno radi na izradi Pravilnika Univerziteta umetnosti, sa jednom važnom razlikom, a to je da žrtva ima pravo da podnese prijavu nakon što napusti Univerzitet.
Studentski parlament je u leto 2021. javno saopštio da je primio pet prijava za seksualno uznemiravanje koji se odnose na period od 1997. do 2020. godine, protiv profesora FDU-a Nenada Prokića, ali da od tih pet samo jedna je mogla da bude procesuirana jer su ostale podnositeljke već završile studije.
„Ključno da se izborimo za rok prijave od dve godine nakon prestanka studija, kako bi oni koji završe studije imali priliku da ono što se desilo tokom studija prijave a da ne snose nikakve posledice u kontekstu svog studiranja“, kaže Jankov za BIRN.
Bez da direktno imenuju Prokića, sa Fakulteta dramskih umetnosti su za BIRN kazali: „Kako su se pristigle prijave odnosile na događaje koji su se odigrali pre stupanja na snagu važećeg Kodeksa profesionalne etike i ponašanja na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, dakle u vreme kada nisu bile predviđene mere koje se mogu izreći zbog učinjene povrede neetičkog ponašanja, nadležna tela Fakulteta povodom podnetih prijava mogla su samo da izraze neslaganje akademske zajednice sa neprihvatljivim ponašanjem, ali ne i da sankcionišu takvo ponašanje.”.
Poziv za promenu kulture
Čak i kada žrtva ima pravo da podnese prijavu, njena sudbina je u nadležnosti onih koji su zaduženi za pružanje podrške – fakultetskih „poverenika za ravnopravnost“.
Ovu funkciju na Filozofskom fakultetu obavlja Lidija Radulović, autorka obajvljivanih radova iz oblasti rodno zasnovanog nasilja. Nacrt pravilnika fakulteta izrađen je uz povratne informacije studenata i AŽC-a i smatra se najrobustnijim među onima koje su do sada beogradski fakulteti usvojili.
Ali stručnjaci postavljaju pitanje šta se dešava na drugim fakultetima, posebno na takozvanim STEM fakultetima koji obuhvataju nauku, tehnologiju, inženjerstvo i matematiku.
„Na fakultetima na kojima su usvojeni pravilnici znamo da postoje ekspertkinje iz oblasti rodnih studija, da su zaposlene psihološkinje koje mogu da uzmu učešće u tim komisijama“, navodi Resanović.
„Ali postavlja se pitanje šta će biti na nekim prirodnim i tehničkim fakultetima, da li oni u kolektivima imaju nekoga, i ako nemaju, da li će ta osoba dobiti dodatnu obuku kako bi mogla da bude kompetentna da zauzme mesto u toj komisiji?”
Radulović za BIRN ističe da je prisustvovala „veoma sveobuhvatnoj“ jednodnevnoj obuci sa stručnjakinjama iz Srbije, Sjedinjenih Američkih Država i Španije, ali da je Univerzitet u Beogradu morao da organizuje i drugu radionicu kako bi se odgovorilo na sva pitanja drugih učesnika.
U januaru 2022. godine na veb-stranici Matematičkog fakulteta BIRN nije mogao da pronađe nikakvu informaciju o povereniku za ravnopravnost. Na pitanje zašto, sa fakulteta su nam odgovorili da je „u toku” usvajanje pravilnika o seksualnom uznemiravanju i izbor poverenika.
Čak i tada, kada se pravilnici usvoje, kaže Pavlović, žrtvama će biti potreban dokaz o spremnosti Univerziteta da zaista iskoreni seksualno uznemiravanje.
„Donošenje ovog Pravilnika neće u mnogome, ako će ikako, uticati na broj prijava seksualnog uznemiravanja/ucenjivanja“ ako se nedostaci ne otklone i ako ne dođe do„promene kulture unutar akademske zajednice“.
Elena je seksualno uznemiravanje na fakultetima nazvala „duboko ukorenjenom tradicijom“.
„Uznemiravanje treba da postane javna stvar”, a uznemirivači da budu „prozvani i izopšteni iz društva“, naglašava ona.
„Potrebni su ljudi koji su tu u tom momentu da reaguju, da to bude atmosfera u kojoj iako on ima te predatorske nagone, da ga bude blam da pomisli na tako nešto, a ne da to uradi.”.