Pedesetdvogodišnja Natalija Protić iz Beograda otkrila je da boluje od raka dojke pre dve godine. Bolest je otkrila sama, tako što je napipala izraslinu koja je već bila u poodmaklom stadijumu – što je značilo duže lečenje i oporavak. Operisana je i primala je hemoterapiju 48 puta.

Njena patnja mogla je biti manja, a zdravstveni sistem Srbije bi imao manje troškova, da je Natalija imala mogućnost da bude preventivno pregledana.

Srbija je dobila donacije od Japana i Evropske unije 2011. i 2012. godine, da sprovede program skrininga raka dojke radi otkrivanja ove bolesti na vreme. Međutim, stotine hiljada žena još ne može da pristupi programu.

Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da se od 53 donirana mamografa, za skrining koristi svega 19. Umesto oko milion žena starosne dobi od 50 do 69 godina, koliko je planirano da se pregleda za dve godine, u poslednjih godinu i po dana, pregledano je tek nešto više od 30 hiljada.

Ne samo da se kasnilo sa instaliranjem doniranih mamografa, već se pokazalo da nema ko da radi na njima. Svaki skrining pregled zahteva dva specijalno obučena radiologa, dok postojeća 92 ne stižu da rade skrining od dnevnih hitnih intervencija.

Kad je prihvatilo donaciju, Ministarstvo zdravlja nije dobro procenilo ni kapacitete domova zdravlja da prihvate veliki broj novih pacijenata sa kojima ranije nisu radili, žale se iz uprava zdravstvenih ustanova.

Zaposleni u domovima zdravlja očekuju da probleme reši Kancelarija za skrining raka dojke, koja odgovara Ministarstvu zdravlja. U Kancelariji se slažu da može da se radi bolje, ali je proces tek na početku i da treba vremena da se stvari uhodaju.

U međuvremenu, situacija na terenu u potpunom je raskoraku sa potrebama za rano otkrivanje raka dojke – prema podacima Svetske zdravstvene organizacije Srbija uz Makedoniju ima najveći procenat smrtnosti raka dojke u Evropi.

Po rečima Zorana Rakočevića, bivšeg direktora Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, kada se tumor otkrije u ranoj fazi uspešnost izlečenja je oko 97 posto.

Ana Jovićević sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije objašnjava da 50 posto pacijenata dolazi sa poodmaklim tumorom dojke, što podrazumeva teže lečenje, oporavak i posledice.

“Možda imamo dva do tri posto žena koje imaju sasvim početne, neopipljive promene, dok u zemljama u kojima postoje dobro organizovani skrining programi, taj procenat se kreće i do 20 posto”, kaže Jovićević.

Politička optuživanja

Ministarstvo zdravlja je u 2009. godini pripremilo “Nacionalni program za prevenciju raka dojke”, čime su postavljene osnove za uvođenje skrininga.

Već sledeće godine Vlada Japana i Ministarstvo zdravlja potpisuju ugovor za doniranje 32 mamografa u vrednosti od 5,8 miliona evra. Godinu dana kasnije potpisuje se sa Evropskom unijom ugovor o donaciji 21 mamografa, vrednosti 6,6 miliona eura.

Slab odaziv žena

Ni Kancelarija za skrining, a ni domovi zdravlja sa kojima su novinari CINS-a razgovarali nisu zadovoljni odazivom žena na skrining, koji za dve godine po planu treba da bude 75 procenata pozvanih ispitanica, a trenutno je na oko 33.

Uprkos činjenici da trenutno jedna trećina žena koje obole od raka dojke umre u roku od godinu dana jer je bolest prekasno otkrivena, u domovima zdravlja kažu da se žene često plaše „šta će im naći“.

Ideja je bila da se što više zdravstvenih centara opremi uređajima, što bi omogućilo da se pregleda veliki broj žena koje spadaju u rizičnu grupu. Preporuka za žene mlađe od 50 godina, koje nisu uključene u skrining, je samopregled i redovno posećivanje ginekologa.

Slavica Đukić Dejanović, koja je postala ministarka zdravlja posle izbora 2012., za CINS je rekla da je zatekla haotičnu situaciju u kojoj nije bilo obučenih radiologa i dodala: “mamografe sam zaista zatekla u sanduku“.

Bivši ministar Tomica Milosavljević kaže da je izjava Slavice Đukić Dejanović za dnevno-političku upotrebu, a da je najveći deo posla odrađen za vreme njegovog mandata i da je ostalo samo da počne sa skriningom.

Zbog adaptacije prostora, nabavljanja potrebnih dozvola za zračenje i edukacije kadra, donirani mamografi su počeli da se koriste tek krajem 2012. godine.

Vlada je konačno u avgustu 2013. usvojila ukinula stari i donela novi program, sličnog naziva i sadržaja.

Iako je osnivanje Kancelarija za skrining, koja je trebala da pruži podršku domovima zdravlja i rukovodi progranom, bilo planirano za 2009. godinu, ona je počela sa radom tek u avgustu 2013. godine.

Uspešan primer skrininga

Jedan od domova zdravlja koji sprovodi skrining bez većih problema je beogradski dom zdravlja „dr Milutin Ivković“, čija direktorka, dr Slavica Kalezić-Milošević, kaže da pregledaju oko 15 žena dnevno jer imaju dva radiologa zadužena za skrining, koji rade u dve smene.

„Mi smo ovo ozbiljno shvatili, planirali smo na vreme, kada su stizali mamografi, tako da sada svima nedostaju radiolozi a mi ih imamo dovoljno“, kaže Kalezić-Milošević i dodaje da su ove godine uradili i digitalizaciju pa snimke mogu slati internetom.

Dok je Kancelarija čekala na osnivanje, već su svi mamografi bili raspoređeni po domovima zdravlja i bolnicama, a prve slabosti u implementaciji postale su očigledne. Budžeti domova zdravlja nisu predviđali troškove skrininga, a radiolozi su još uvek prolazili kroz proces edukacije i pokazalo se da ih nema dovoljno.

Deficitarni radiolozi

Zdravstvenom sistemu Srbije, pored anasteziologa i patologa, najviše nedostaju radiolozi. Malo lekara se opredeljuje za to zanimanje zbog straha od zračenja, a posebnih pogodnosti nema. Mnogi takođe idu u inostranstvo u potrazi za boljnom zaradom.

Nedostatak radiologa glavni je razlog zašto neki domovi zdravlja uopšte ne sprovode skrining, ili ga sprovode samo delimično. Ponekad dolazi i do nesporazuma između Ministarstva zdravlja i domova zdravlja oko toga da li su kriterijumi skrininga ispunjeni.

Prema rečima doktorke Aleksandre Jarić sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, kada su mamografi stigli u Srbiji nije bilo niti jednog radiologa koji bi znao da radi skrining. Kriterijumi propisuju da je potrebno da bar dva posebno edukovana i nezavisna radiologa daju svoje mišljenje o jednom nalazu. Ukoliko se mišljenja ne slažu, neophodan je i supervizor.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje “Milan Jovanović Batut” trenutno u Srbiji ima 646 radiologa, od čega su samo 92 obučena da rade skrining. Supervizori su dodatno obučeni radiolozi i njih ima ukupno 16 u Srbiji.

„Za teritoriju cele Srbije kada bi kompletno skrining bio uveden treba između 150 i 200 radiologa koje bi u toku celog radnog vremena i cele godine radili samo skrining mamografiju“, objašnjava dr Ljiljana Lazić, koordinator za rano otkrivanje raka dojke Kancelarije za skrining.

Prema njenim rečima trenutno u Srbiji ne postoji ni jedan radiolog kome je samo mamografija posao.

Starost radiologa

Prema podacima dobijenim od Lekarske komore Srbije, dve trećine radiologa starije je od 50 godina.

Dragan Cvetić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, kaže da politika planiranja školovanja novih specijalista nije dobra: “Ti koji uskoro odlaze u penziju, to su najiskusniji specijalisti, koji rade 20,30 godina, a njega ne možete zameniti novopečenim specijalistom . Morali su mnogo pre da počnu da stižu ti novi”.

Mnogi domovi zdravlja koji su dobili donaciju uopšte ne rade skrining, jer imaju samo jednog edukovanog radiologa.

„Ako sam jedini radiolog u smeni ja moram da pokrivam bolnicu, a ako tamo leži pacijent koji mora da se operiše, njih ne zanima što ja treba da radim mamografiju“, kaže doktorka Matilda Stanojević iz Zdravstvenog centra Aranđelovac.

Goran Dželadinović, direktor bolnice u Aleksincu kaže da imaju samo jednog radiologa koji je tek pre mesec dana završio specijalizaciju i da koriste mamograf za dijagnostiku, a ne za skrining.

„Snimamo četiri-pet žena mesečno da bi se ispoštovala donacija koju su dali Japanci“, dodaje on.

U Negotinu se mamograf uopšte ne koristi – u kvaru je, a dva tehničara i jedan radiolog otišli su u penziju.

Dom zdravlja Stari grad u Beogradu je jedna od 19 ustanova uključenih u skrining, ali doktorka Vesna Pavlović kaže da to ne čine u punom kapacitetu: “Mi nismo u mogućnosti da radimo mamografiju kontinuirano, nego samo kada nam rade radiolog i tehničar koji su obučeni za to, pod uslovom da druga ekipa radi redovna osnovna snimanja“.

U ovom domu zdravlja kažu da Kancelarija od njih očekuje da za dve godine pregledaju 8.400 pacijentkinja, što je nemoguće. Pri tom, kaže ona, nova mašina ne koristi ni sa pola kapaciteta, a postoji i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, što uključuje i lekare.

U nekim slučajevima, kao što su bolnice u Pirotu i Gornjem Milanovcu, došlo je do neslaganja sa Ministarstvom zdravlja i Kancelarijom za skrining oko procene da li na lokalu postoji dovoljno kadrova da se skrining sprovede.

Tako u bolnici u Pirotu kažu da imaju dovoljno radiologa i da su spremni za skrining ali je Ministarstvo zdravlja od njih tražilo da zaustave pozivanje žena,  nakon čega im se više nisu javljali radi uključivanja u skrining.

Ljiljana Lazić iz Kancelarije za skrining kaže da to što neko misli da je spreman ne znači da je stvarno spreman i da oni koji imaju kadar i opremu a nemaju treće čitanje ipak ne ispunjavaju uslove skrininga.

Iz Ministarstva zdravlja nisu pristali na intervju iako im ga je CINS tražio u nekoliko navrata, već su slali samo pismene odgovore. U jednom od odgovora navode da nedostatak kadra planiraju da reše upućivanjem na specijalizaciju, dodatnom edukacijom i preraspodelom radnog vremena radiologa, ne precizirajući kada će se to desiti,  ni na koji način će biti učinjeno.

Zoran Rakočević, bivši direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, smatra da nije samo reč o nedostatku kadra, već i o slaboj organizaciji i manjku novca. On veruje da Kancelarija za skrining mora da sve koordinira.

(Ne)organizacija skrininga

Skrining je domovima zdravlja doneo glavobolju. Oni se žale da doktori u okviru svog radnog vremena moraju da isplaniraju i vreme za skrining, da nema jedinstvene baze podataka pacijenata, a samim tim ni daljeg praćenja slučajeva. Troškovi koji nastaju nisu ni planirani u budžetu, ni pokriveni od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RFZO).

Sagovornici CINS-a navode da je zbog nepostojanja jedinstvene baze podataka pacijenata i zajedničkog informacionog sistema teško pratiti koliko je žena pregledano i da li je počelo lečenje. Snimci se često fizički nose od jedne do druge institucije, umesto da se razmena obavlja kroz ovaj sistem.

„U 21. veku organizovani skrining bez informacionog sistema – to je stvarno jako teško“, kaže doktorka Aleksandra Jarić iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. „Doktori su preopterećeni, rade mimo radnog vremena, kad stignu, to je sve stihijski. Pacijenti se mešaju sa ispitanicama iz skrininga, nemate metodološki razdvojene službe“, kažu u Institutu.

Vesna Pavlović iz Doma zdravlja Stari grad kaže:  „Sve što radimo, filmove koje razvijamo, cd-e koje narezujemo, štampani materijal (…) za sve to do sada ništa nismo dobili od Kancelarije za skrining. Sve smo trošili iz sopstvenih sredstava.”

Ljiljana Lazić iz Kancelarije za skrining kaže da to nije opravdanje za neke domove zdravlja da ne rade dovoljno:

„S jedne strane mogu da razumem zdravstvene ustanove koje kažu – eto nismo dobili više sredstava za skrining –  ali sa druge strane za ono što jesu dobili novac nisu odradili dovoljno“.

Iako je u sprovođenju nacionalnog programa uključeno više aktera, kaže ona,  najveću odgovornost snose donosioci odluka – Ministarstvo zdravlja i RFZO.

Dodaje da će Kancelarija za skrining insistirati da RFZO u budžetu za 2015. godinu, domovima zdravlja obezbedi posebna sredstva za skrining.

Zoran Rakočević objašnjava da uvođenje skrininga jeste trošak za zdravstveni sistem ali se dugoročno više isplati jer su troškovi lečenja raka otkrivenog u ranoj fazi značajno manji nego u poodmaklom stadijumu a i sam oporavak je lakši.

„Ulaganje u skrining je najbolja i najjeftinija investicija u zdravstvo,“ zaključuje on.

Ovaj tekst deo je zajedničkog projekta BIRN-a i CINS-a, u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU.