Da bismo imali zaokružen konkursni ciklus potrebno je da na početku znamo koliki novac se odvaja za medije i zašto, kako se raspisuje javni poziv…a onda na kraju da se uradi evaulacija i da vidimo šta smo to kao građani dobili od programa i kako to unapređuje naše javno informisanje, objasnila je Maksić. „BIRN se time bavio, pogledali smo preko 60 projekata i dve glavne linije kako se novac troši su za redovnu produkciju i meke teme“, rekla je ona i dodala: „Jedan od najlošijih zaključaka do koga sam došla gledajući projekte, je da smo mi kao građani platili iz svog džepa da nas lažu i da prave programe u kojima se najmanje vidimo.“
„Vlast jednostavno misli da taj novac, koji je novac građana, pripada njima i zato im je potpuno nezamislivo da mogu da ga daju nekom mediju koji zapravo njih kontroliše i koji bi trebalo da ih kritikuje. Još opasnije od toga je da građani nisu svesni da je to njihov novac“, istakao je Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
On je objasnio da je od aprila 2015. do aprila 2016. putem konkursnog sufinansiranje država izdvojila više od 2 milijarde dinara. „Zabrinjavajuće je što je, ja sam siguran, ovo manji deo novca koji po različitim osnovama država izdvaja za medije. Vlada, pokrajinska Vlada, lokalne samouprave pronalaze i druge načine, direktnim ugovorima, javnim nabavkama, da finansiraju medije. Tako je država po raznim osnovama, Tanjugu, agenciji koja je trebalo da prestane da radi pre godinu dana, protivzakonito isplatila 135 miliona dinara“, objasnio je Sejdinović.
Projektno finansiranje je poslužilo da se novim vlasnicima nadomesti novac koji je trebalo inicijalno da ulože u kupovinu medija, rekla je Tanja Maksić. „Mislim da je jedna od stvari kojom je privatizacija rezultirala ta da vi uz pomoć novih vlasnika pravite put ka državnom novcu. Vi kroz političke veze imate pristup budžetskom novcu, a nosiocima vlasti to vrlo odgovara, to im je najefikasniji mehanizam uticaja“, zaključila je ona.
Kada je u pitanju privatizacija medija Maksić je istakla da je ključna stvar tog procesa bila da se uvede jedna vrsta male koncentracije medijskog vlasništa na tržištu, a uz to je rađena tako da se stvori dobra infrastruktura za izbore.
Predrag Blagojević iz Južnih vesti objasnio je da pre privatizacije nije bilo slučajeva da se ne zna ko je vlasnik medija, dok se nakon privatizacije situacija menja i otvara pitanje – ko je kupio te medije.
Raspamećivanje medija from PEŠČANIK on Vimeo.