Gotovo tri četvrtine novinara u Srbiji, njih 74 odsto, smatra da postoje ozbiljne prepreke za ostvarivanje medijskih sloboda ili da uslovi za to uopšte i ne postoje, kao i da je u tom pogledu poslednjih godina sve gore, dok skoro dve trećine njih smatra da medije najviše kontroliše politički establišment, pokazuje istraživanje „Sloboda i kontrola medija: Svedočenja novinara“ koje je sprovela Slavko Ćuruvija fondacija.
Anketirano je 177 medijskih radnika iz redakcija širom zemlje, koji su davali detaljne odgovore o svojim iskustvima sa pritiscima, ali i o uslovima u kojima rade.
Dubinski je intervjuisano desetoro novinarki i novinara koji su, pod uslovom da njihova imena ne budu objavljena, izneli mnoštvo konkretnih zapažanja o političkim, finansijskim, marketinškim i drugim pritiscima na urednike i novinare. Reč je o novinarima dva javna servisa, kao i nekih od najvećih komercijalnih, regionalnih, lokalnih i manjinskih medija.
Istraživanje, čija je autorka istraživačica medija i saradnica Instituta društvenih nauka dr Jovanka Matić, sprovedeno je od oktobra do decembra 2017. godine.
Spoljni pritisci na medije
Rezultati su pokazali da se novinari u Srbiji više suočavaju sa pritiscima koji dolaze spolja nego iz same redakcije, kao i da je najčešće reč o pritiscima od strane organa vlasti (koje je bar jednom doživelo skoro 70 odsto ispitanih) ili predstavnika političkih stranaka (56 odsto).
Pritisci najčešće podrazumevaju odbijanje institucija ili funkcionera da daju informacije, izjavu ili intervju, da izražavaju nezadovoljstvo izveštavanjem ili diskriminišu medij ili samog novinara. Ovako nešto doživelo je više od trećine anketiranih, dok oko polovine njih kaže da su tako nešto doživeli od strane predstavnika političkih partija na vlasti. Čak 48 odsto ih se susrelo sa uvredama od strane predstavnika organa vlasti.
Ovi pritisci su neodvojivi od ogromne zatvorenosti institucija za medije koju konstatuje skoro 70 odsto ispitanih. Posledice trpe građani, s obzirom na to da se ovakva situacija odražava na samo izveštavanje.
Gotovo 40 odsto novinara je reklo da im je urednik nametao neku temu za koju nije bilo profesionalnog opravdanja, a isto toliko njih i da im je promenio vrednosni ton teksta ili naslova, kako bi određeni akteri ili događaji bili prikazani pozitivno ili negativno
„Informativni program je ranije bio politika, politika, politika, sport i vreme, a sada je Vučić, Vučić, Vučić, sport i vreme“, rekao je jedan od intervjuisanih novinara.
Ispitani novinari kažu i da se stvar pogoršava poslednjih godina i da su pritisci sve intenzivniji.
„Ministar zove glavnog urednika ili urednika Dnevnika ili zamenika urednika. Ili neko iz PR službe zove, nikad ne znaš ko je, ali non-stop zovu… Svi hoće da dođu u Dnevnik da bi izneli svoj stav“, kaže novinar javnog servisa i dodaje da duele izbegavaju.
Dešavalo se, prema svedočenju novinara jedne nacionalne televizije, da im iz kabineta predsednika kažu „da ne treba da dolazi taj neko kao gost“.
Pokušaji kontrole u manjoj meri dolaze i od strane oglašivača, i odražavaju se pre svega kroz otkazivanje reklama, neplaćanja mediju za oglašavanje ili kroz pritisak da se reklama plasira kao novinarski tekst (prikriveno oglašavanje).
Kontrola iznutra
Novinari u Srbiji su, prema rezultatima istraživanja, izloženi i kontroli iznutra, odnosno intervencijama urednika i menadžmenta u njihov rad, nauštrb javnog a za račun nečijih posebnih interesa.
Gotovo polovini ispitanih novinara se desilo da ih urednik cenzuriše tako što im ne odobri predlog teme. Skoro 40 odsto njih je reklo da im je urednik nametao neku temu za koju nije bilo profesionalnog opravdanja, a isto toliko njih i da im je promenio vrednosni ton teksta ili naslova, kako bi određeni akteri ili događaji bili prikazani pozitivno ili negativno.
I u ovom delu istraživanje otkriva poražavajuću situaciju:
„Većina intervjuisanih novinara vidi uredništvo kao centralnu tačku procesa kontrole medijskih sadržaja. Oni osećaju da se urednici, a posebno glavni urednik, nalaze između ‘čekića i nakovnja’, ali urednika ne vide kao zaštitnika profesionalnog integriteta, već kao njegovog kršioca. Uredništvo se ne doživljava kao saradnik na istom poslu, nego kao suprotstavljena strana, sa drugačijim motivima“, konstatuje se u istraživanju.
„Većina intervjuisanih novinara vidi uredništvo kao centralnu tačku procesa kontrole medijskih sadržaja. Oni osećaju da se urednici, a posebno glavni urednik, nalaze između ‘čekića i nakovnja’, ali urednika ne vide kao zaštitnika profesionalnog integriteta, već kao njegovog kršioca“
Kao i kod spoljnih pritisaka koji su sve jači u poslednje vreme, novinari ocenjuju da je i unutrašnja kontrola medijskih sadržaja sve intenzivnija poslednjih godina, kao i da su uredničke intervencije češće. Iako, kako kažu, zvanično zabranjene teme ne postoje, „među novinarima se dobro zna šta su granice prihvatljivog“.
„Prećutno prihvaćene nedodirljive teme su one koje na neki način ugrožavaju vlast, vladajuće partije ili javna preduzeća, teme u vezi sa crkvom, velikim korporacijama i sa firmama kojima mediji duguju novac za razne usluge“, stoji u istraživanju.
Kako u praksi to funkcioniše, opisuje novinar jednog dnevnog lista koji navodi da resorni urednik nikad ne kaže: „Ne smeš tu temu da radiš“, već jednostavno: „Nađi drugu temu“.
Ishod toga je, kako se konstatuje, pasiviziranje novinara u suprotstavljanju uredništvu, pa se, idući linijom manjeg otpora, mnogi (auto)cenzurisani novinari u Srbiji bave „bezazlenijim“ temama, odnosno onima u kojima je i pritisak manji.
Uticaj menadžmenta na novinare je nešto manji, ali su brojke i dalje visoke – četvrtina ispitanih se nekad susrela sa zahtevom da poseban tretman daje oglašivačima u redovnom izveštavanju, a nisu retki ni zahtevi direktora ili vlasnika da se reklama plasira u formi novinarskog teksta.
Slične intervencije se dešavaju i zarad političkih interesa, ne samo ekonomskih, pa je čak trećina novinara rekla da je menadžment zahtevao da se o nekim političarima ili događajima izveštava na određeni način. Gotovo trećini njih neko iz menadžmenta nije odobrio gotov tekst ili prilog, ili su se mešali u izbor tema o kojima će se izveštavati.
„Ovo nije lokalna televizija, ovo je jako loša PR agencija SNS-a“
S obzirom na ove rezultate, očekivan je i podatak da tri četvrtine anketiranih novinara slobodu medija u Srbiji tokom 2017. godine ocenjuje negativno, odnosno smatraju ili da je nema ili da postoje ozbiljne prepreke toj slobodi.
U istraživanju se navodi da su intervjuisani novinari dali sledeće opise slobode medija: „Nema je“; „Nema slobode medija u Srbiji. Ne znam šta je sloboda medija u Srbiji“; „Jedna velika nula… Ovo nije lokalna televizija, ovo je jako loša PR agencija SNS-a“; „Sloboda medija je danas na najnižem nivou od 2000. godine”; „U poslednjih 10 godina, otkako se bavim novinarstvom, mislim da situacija nikad nije bila gora“; „Nema je. Ali ne mislim da je kriva pre svega vlast. Krivi su novinari“.
„Informativni program je ranije bio politika, politika, politika, sport i vreme, a sada je Vučić, Vučić, Vučić, sport i vreme“ (novinar javnog servisa)
Prema rečima skoro polovine ispitanih, plate su manje nego pre pet godina, trećina navodi da su im u međuvremenu sužena i njihova radna prava, pogoršani su uslovi rada i njihova lična bezbednost, kao i obim i raznovrsnost produkcije.
Da bi se stanje u medijima poboljšalo, smatraju novinari, neophodno je sprečiti političke i ekonomske pritiske i ekonomski osnažiti novinare. Državni novac se medijima mora raspoređivati nepristrasno, a takođe je neophodno promeniti i medijsko zakonodavstvo koje bi uspostavilo mehanizme zaštite novinara od pritisaka.
Osim od države i regulatornih tela, ispitanici, međutim, imaju očekivanja i od sebe i od svojih kolega – oko polovine njih smatra da je, za poboljšanje situacije, neophodno da i sami novinari i urednici budu hrabriji.
Prezentaciju istraživanja možete preuzeti OVDE.
Sažetak istraživanja možete preuzeti OVDE.
Istraživanje „Sloboda i kontrola medija: Svedočenja novinara“ sprovela je Slavko Ćuruvija fondacija, kao deo projekta „Javni novac za javni interes – podrška inicijativama civilnog društva za interes javnosti“, koji zajedno realizuju BIRN, NUNS i SĆF uz podršku Evropske unije.
