Sredinom ovog meseca, 12. decembra 2015, Skupština Srbije usvojila je Zakon o budžetu za 2016. godinu. Projektovani su prihodi od 997,4 milijarde, rashodi od 1,119 milijardi dinara, manji deficit nego u 2015.godini, a najavljen je nastavak politike štednje.

I pored proklamovane politike štednje u budžetu za 2016. godinu došlo je do povećanja ukupnih planiranih troškova za specijalizovane i usluge po ugovoru u odnosu na prethodnu godinu.

Skupštinsku raspravu o budžetu obeležila je i debata u vezi sa diskrecionim troškovima, odnosno troškovima za „usluge po ugovoru’’ i  „specijalizovane usluge“.  Opozicioni poslanici su ukazali na netransparentnost i uvećanje ovih troškova, pre svega za usluge po ugovoru, što su tumačili diskrecionim ovlašćenjima Vlade da zapošljavaju nove ljude mimo konkursa. Ministar Vujović odbacio je ove kritike i rekao rekao da najveći deo para za usluge odlazi na plate naučnih radnika.

Trend povećanja ukupnih planiranih troškova za specijalizovane i usluge po ugovoru postoji već godinama unazad, što pokazuju podaci do kojih je BIRN došao i koji se nalaze u bazi Diskrecioni troškovi 2010-2014.

U periodu od 2010. do 2014. godine ministarstva su potrošila najmanje 90,2 milijarde dinara za različite „usluge po ugovoru“ i „specijalizovane usluge“. Samo u prethodnoj godini ministarstva su ugovorila i potrošila najmanje 21,5 milijardi dinara, što je najviše u prethodnih pet godina, pokazuju podaci koje su BIRN- u dostavila ministarstva.

Ako se vratimo u oktobar 2013. godine, pre nego što je usvojen Zakon o budžetu za 2014. godinu, prisetićemo se da su najavljene teške i nepopularne mere i finansijske uštede upravo na ovim troškovima.

U odnosu na 2013. godinu potrošeno je najmanje četiri milijarde dinara više u 2014, godini kada su očekivani veliki rezovi i koja je od strane ekonomista najavljivana kao najteža godina za građane od izbijanja ekonomske krize.

Ove dve linije u budžetu su posebno interesante, jer ministri i drugi nadležni državni službenici sami odlučuju na šta će se trošiti novac, vrlo često uz skraćene procedure i izbegavanje Zakona o javnim nabavkama i drugih pravnih akata.
Zbog toga ovi troškovi predstavljaju diskrecione rashode i upravo način postupanja prilikom nabavljanja roba i usluga može biti osnov korupcije.
Kada građani  pogledaju budžet na linijama 423 i 424 neće naći precizne odrednice za šta će taj novac biti utrošen.

Ekspert za strana ulaganja Milan Kovačević kaže da postoje dve teorijske mogućnosti za stalno uvećavanje diskrecionih troškova. Jedna je da sve lošije planiramo, a druga je što su te stavke slatke i nisu transparentne.

„Trebalo bi da trošenje budžeta bude u većoj meri tekuće transparentno, jer imamo jedan broj tabela prihoda i rashoda koje se daju mesečno, ali su one zbirne i ne vidi se dovoljno detaljno o čemu se radi. Jedva se postiglo da se relativno uredno pripremaju završni računi. Reviziju delimično vrši Državna revizorska institucija i još uvek, po njihovoj izjavi, ne vrši reviziju svrsishodnosti. A upravo revizija svrsishodnosti bi nešto od ovoga o čemu sada razmišljamo otkrila’’, kaže Kovačević.

Ekonomista Aleksandar Stevanović objašnjava da takve troškove treba svesti na minimum i da u potrošnji “ne postoje nepredviđene okolnosti nego postoji želja da imate svoj ćup koji koristite i delite pare kako vama odgovara”.

U 2010. i 2011. godini  za „usluge po ugovoru“ potrošeno je 28 milijardi dinara, a za „specijalizovane“ čak 7 puta manje. Potpuno obrnuta situacija uočava se u naredne tri godine, pa je u periodu 2012-2014 za „specijalizovane“ potrošeno znatno više novca, čak 51,5 milijardi, a za „ugovorene“ skoro 10 puta manje.

Ovakav trend u trošenju novca, koji je BIRN uočio na osnovu dostavljenih podataka, pokazuje da se su u najvećem broju slučajeva zapravo ugovarane identične usluge sa istim dobavljačima samo sa druge pozicije.

Objašnjenje smo tražili od Ministarstva finansija, koje do trenutka objavljivanja ovog teksta nije odgovorilo na pitanja BIRN-a. Izostao je i komentar na to da se najavljene uštede evidentno nisu dogodile, kao i odgovor na pitanje da li postoji bilo kakva provera odluka šta će biti nabavljeno na osnovu iskustva iz prethodnih godina.

Nauka pa sve ostalo

I u 2014. godini najviše novca je potrošilo Ministarstvo posvete, nauke i tehnološkog razvoja, koje je izdvojilo 15,7 milijardi dinara za specijalizovane i usluge po ugovoru. Zatim sledi Ministarstvo privrede sa znatno manjim troškovima od 1,6 milijardi i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sa 1,2 milijarde dinara.

Ministarstvo prosvete iz godine u godinu ima ubedljivo najveće rashode na ovim budžetskim linijama. Za poslednjih pet godina od 90,2 milijarde dinara ovo Ministarstvo potrošilo je 70,2 milijarde, najvećim delom na finansiranje programa i projekata iz Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakona o inovacionoj delatnosti.
Po tom osnovu novac je raspoređen institutima, udruženjima i centrima koji se bave naukom, kao  državnim i privatnim univerzitetima.

Od svih usluga koje su ministarstva ugovarala svake godine se najviše novca odvajalo za istraživačke usluge za koje je samo u 2014. godini potrošeno je više od 15 milijardi dinara.

Za različite finansijske usluge potrošeno je skoro milijardu i po dinara. Praktično sav ovaj novac su ministarstva trgovine, privrede i finansija utrošila za prenos sredstava za tekuće rashode vladinim agencijama za restituciju, privatizaciju, regionalni razvoj, strana ulaganja i promociju izvoza, kao i za rad Akademske mreže Republike Srbije.

Ekonomista Aleksandar Stevanović navodi da mu nije jasno kako ministarstva ne mogu da isplaniraju za godinu dana unapred koliko im treba materijala, energenata i osnovnih sredstava.

„Pa nije baš da je planiran razvoj novog softvera, pa da može nešto da iskrsne. Ne postoji utabanija organizacija od ministarstva. Ne menja se ništa preko noći. Nije da se ne može, nego neće“, kaže za BIRN Stevanović.

BIRN je podatke predstavljene u bazi Diskrecioni troškovi sakupio četvrtu godinu za redom na osnovu Zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, koji su poslati u martu 2015. godine.
Na neke odgovore je bilo potrebno čekati i više od 6 meseci kao u slučaju MUP-a, Ministarstva rada i oba kabineta ministara bez portfelja. Niti jedno od ovih državnih organa nije dostavilo potpune odgovore.

Međutim, to nije izuzetak, čak polovina ministarstava nije pružila sve tražene informacije, a samo osam od 19 posmatranih institucija su dostavile podatke u zakonski propisanom roku.

Ipak, ovo je prvi put od 2010. godine, od kako BIRN sprovodi ovo istraživanje, da su sva ministarstva i jedna kancelarija vlade dostavili odgovore.

BIRN je sve podatke dobijene tokom ovog istraživanja sistematizovao u pretraživu bazu kako bi takozvane diskrecione troškove učinio transparentnijim i pokazao koga i za koje usluge plaćaju građani Srbije kroz budžet.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta koji finansira fondacija National Endowment for Democracy (NED). Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove donatora.