Nakon godina podrške, pohvala i priznanja, moćna Dijana Hrkalović ostala je usamljena, odbačena i označena kao vrhovni krivac za sva (van)institucionalna nezakonita i kriminalna delovanja u samom vrhu države Srbije.
U njeno „zlatno doba“, ime joj se sa zvaničnih mesta i preko provladinih medija pominjalo sa poštovanjem. Poslednjih mesec dana se ti isti trbuhozborci vlasti takmiče u broju kriminalnih radnji koje joj stavljaju na teret, najčešće je povezujući sa juče uhapšenim vođom navijačke bande ”Principi”, Veljkom Belivukom.
Mlada, bez policijskog iskustva, dovedena je 2014. u MUP, a već sledeće godine počele su da se šire glasine o dvadesetsedmogodišnjakinji koja postrojava čak i sede glave, naređuje, preti, postavlja i smenjuje, poligrafiše, kontroliše sve najosetljivije policijske istrage…
Glasine su se širile po društvenim mrežama, raznim portalima, a o tome su pisali i pojedini nezavisni mediji. Vlast ništa nije demantovala, već je za dobar rad nagrađivana prelazeći sa nižih na više pozicije tajfunskom brzinom. Njena navodna moć bila je tolika da se po policiji pričalo da je faktički ministar ona, a ne Nebojša Stefanović, koji je to samo formalno.
Iako je izgledalo da odjeci glasina i afera, koje su se nizale godinama, ne utiču na vlast, potresi su stvarali pukotine. Akteri političko-policijske scene oprezno su se po njoj kretali, pazeći da u te pukotine ne propadnu. A onda su se dogodili Krušik i Jovanjica i „reditelj“ je, na kraju, morao da promeni mizanscen. I potpiše epizodu „Prisluškivanje“.
Kao u nekoj „sapunici“, uloge su se toliko izmešale, pa su dojučerašnji prijatelji postali neprijatelji, a neprijatelji – prijatelji i saradnici. U toj podeli, Hrkalovićevoj je „reditelj“, kako izgleda, sada dodelio ulogu glavnog negativca.
Počeci
Dijana Hrkalović rođena je jula 1987. godine. Po obrazovanju je psiholog, a letos je doktorirala.
Još kao studentkinja se politički angažovala. Već na izborima 2008. godine bila je kandidat za poslanike u Skupštini Srbije na listi Pokret snaga Srbije – Bogoljub Karić. Tada je imala 21 godinu, a na listi za poslanike bila je na 80. mestu. Na 69. mestu bio je i njen otac, Dane Hrkalović. On je kandidat za poslanika bio i na izborima, koji su organizovani godinu dana ranije, 2007. takođe na listi Bogoljuba Karića.
U to vreme bio je i predsednik Upravnog odbora Agrarnog fonda opštine Požarevac. Do jula prošle godine bio je suvlasnik stočarske zadruge “Stočar DH” iz Požarevca. U ovoj porodičnoj firmi, Dijana je bila suvlasnica i to sve do januara 2016. godine.
Nakon “odskočne daske” u Pokretu snaga Srbije Bogoljuba Karića, Dijana Hrkalović učlanila se u SNS.
Pre bezbednosno-policijske karijere, bila je odbornik u Skupštini grada Beograda u koju je dospela nakon izbora 2012. kada je SNS došla na vlast. Odbornik SNS-a je bila od 12. juna 2012. do 14. decembra iste godine.
Nema podataka o tome kada je počela da radi u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA), ali zna se da su 29. aprila 2014. godine MUP i BIA potpisali Sporazum o preuzimanju državnog službenika, prema kojem se BIA saglasila da Hrkalovićeva pređe u MUP. Do ovog preuzimanja došlo je nakon vanrednih parlamentarnih izbora 2014, kada je Nebojša Stefanović imenovan za ministra policije, odnosno kada je SNS to ministarstvo preuzelo od SPS i dotadašnjeg ministra Ivice Dačića.
MUP je sutradan, 30. aprila, sačinio rešenje kojim je Hrkalovićeva raspoređena na mesto zamenika šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova. U istom rešenju je navedeno i da je raspoređivanjem u MUP-u stekla zvanje policijskog inspektora.
Nije poznato da li je Hrkalovićeva ispunila uslove za zvanje policijskog inspektora i šta ju je preporučilo za poziciju zamenika šefa kabineta ministra, budući da u policiji nije imala nikakvo iskustvo. Kao pravni osnov za odluku u rešenju se navode pravilnici o sistematizaciji radnih mesta u policiji, koji nose oznaku „strogo poverljivo“.
Ime koje se izgovara šapatom
Za veoma kratko vreme, ova mlada žena prešla je put od potpune anonimnosti, do pozicije jedne od najuticajnijih i najmoćnijih ličnosti u samom vrhu srpske policije.
Na poziciji zamenika šefa Stefanovićevog kabineta ostaje 14 meseci, nakon čega 10. jula 2015. postaje sekretar Uprave kriminalističke policije (UKP). Tačno dve godine kasnije, postaće državna sekretarka MUP-a.
Povodom izbora na funkciju državnog sekretara Politika je prenela da je „Dijana Hrkalović u prethodne dve godine postigla zapažene rezultate na poziciji sekretara Uprave kriminalističke policije, kojim je koordinirala pošto je dotadašnji načelnik Srđan Paskvali otišao u penziju”. Politika dalje navodi da je Dijana “učestvovala i u mnogim istragama, koje su zadale udarac organizovanom kriminalu i korupciji, a mnoge od tih akcija je i sama koordinirala“.
Gotovo od samog početka njene policijske karijere, za nju se vezuju brojne kontroverze.
Prve informacije o Dijani Hrkalović počele su da stižu do javnosti nakon saslušanja Danila Redžepovića, vlasnika kontroverznog portala Teleprompter u oktobru 2015. godine u novosadskoj policiji.
Do saslušanja je došlo pošto je Redžepović objavio navodni transkript prisluškivanog razgovora između bivšeg lidera DS Bojana Pajtića i Lidije Udovički, sestre tadašnje ministarke za lokalnu upravu Kori Udovički. Iz tih transkripta se, naime, moglo zaključiti da je Nikola Petrović, kum Aleksandra Vučića, reketirao američku firmu Continental wind zbog posla koji je ta kompanija trebalo da započne u Srbiji.
Redžepović je tim povodom dva puta saslušavan, a nakon prvog iskaza objavio je da je u prostoriji u kojoj je saslušavan bilo “tačno pet osoba – četiri muškarca i jedna devojka”, ne znajući tada još da je ta devojka – Dijana Hrkalović.
“Jedan od policajaca doneo je kafu, vodu, ledeni čaj, loka-kolu i šveps. Devojka je donela svoj zlatni `Davidof` i ponudila me… Video sam da poseduju neko osrednje znanje iz psihologije. Muškarci manje-više, ali devojka koja je vodila 95 odsto razgovora, koristila je psihološko-lingvističke tehnike, koje su zastarele još u 19. veku”, pisao je tada Redžepović.
“Pokušala je na hiljadu i jedan način da iz mene izvuče ime i prezime osobe koja mi je dostavila transkript…. Nakon tri sata psihičkog maltretiranja da izvuku iz mene ime i prezime izvora, razgovor je završen”, preneo je tada svoje utiske Redžepović, otkrivši nekoliko dana kasnije da je ustvari razgovarao sa “moćnom” Dijanom Hrkalović.
U policiji je istovremeno bivalo sve više nezadovoljnih, koji su medijima došaptavali informacije o Hrkalovićevoj, opisujući je kao osobu pred kojom ćute i najveći policijski eksperti, koji u policiji rade decenijama.
Glasno su se pobunili predstavnici pojedinih policijskih sindikata nezadovoljni partijskim i rođačkim zapošljavanjima u MUP-u, ali i zbog otpuštanja nepodobnih.
“Ona sa dva dana službe vodi glavnu reč. Njen odnos prema nama je skandalozan, očekuje da samo klimamo glavom. Imao sam sukob s Hrkalovićevom i među nama su pale teške reči”, preneli su 2015. godine pojedini mediji reči Momčila Vidojevića iz Nezavisnog policijskog sindikata Srbije (NPSS), jednog od brojnih policijskih sindikata.
O Hrkalovićevoj su počeli da govore i opozicioni političari. Na zasedanju Skupštine Srbije u januaru 2016. godine, govoreći o pojedinim rešenjima novog Zakona o policiji, Zoran Živković je konstatovao da ne veruje da će zakon popraviti trenutno stanje zbog politizacije te institucije.
“Tu imamo jedan primer kako se to inače sada radi, očigledno je da će tako i da se nastavi, a to je primer sekretara UKP-a. Zove se Dijana Hrkalović, ima 29 godina, došla je niotkuda u policiju i postala je najvažnija osoba, nadam se posle ministra, u celom Ministarstvu. Ona hapsi, privodi, prisluškuje, pokreće istrage, zatvara istrage i to sve sa svojih 29 godina i zvanjem magistra psihologije, što, priznaćete, nije baš mnogo vezano direktno za poslove policije”, rekao je tada Živković.
Njemu je replicirao ministar Stefanović, stajući u odbranu svoje koleginice.
„Moram da kažem da je ružno što se jedna mlada devojka, koja ima 29-30 godina, koja je radnik MUP-a, pre toga je bila radnik BIA, provlači kroz blato i iznose se neke kvalifikacije o njenom životu i radu bez mogućnosti da ona ovde odgovori, jer ona nije narodni poslanik i ne može da govori pred vama”.
Stefanović je kazao da se “radi o izuzetnoj osobi, izuzetnom radniku”. On se zapitao “otkud toliki strah od jedne devojke od 29 godina”.
“Očigledno mnogo smeta zato što se nije nakrala, nije bila u bilo kakvoj korupcionaškoj aferi, nije uzimala subvencije za vinograde, nije pljačkala novac građana Srbije na različite načine, i to, očigledno, smeta. A ja mogu da vam kažem da se radi o osobi koja zavređuje poštovanje i poverenje zato što se bori za ovu zemlju“, završio je ministar, a njegov odgovor propraćen je aplauzom poslaničke većine.
Incident u Guči
Šira javnost prvi put je Dijanu Hrkalović videla, a i čula, krajem 2018. godine kada je došla u policijsku stanicu u Guči, dan nakon lokalnih izbora u Lučanima, gde je došlo do žestokog verbalnog obračuna sa pojedinim opozicionim političarima i liderom Dveri Boškom Obradovićem.
Teret ovog incidenta na sebe je preuzeo ministar Stefanović rekavši da je Hrkalovićeva u tu stanicu policije došla po njegovom nalogu. Zbog ovog događaja ponudio je i svoju ostavku predsedniku Vučiću (ne predsednici Vlade, čiji je ministar), ali ju je on odbio.
Od borca za svoju zemlju do optužbi za prevrat
Kako se dogodilo da, kako je tada govorio Nebojša Stefanović, jedna osoba vredna poštovanja i bez mrlje u biografiji, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, iznenada napusti policiju 30. maja 2019. godine, da bi danas bila proglašena za centar korupcije i vođu kriminalnih klanova, dok prorežimski mediji stvaraju atmosferu koja liči na one koje su prethodile nekim likvidacijama?
Odgovor na ovo pitanje mogao bi se potražiti u hronologiji brojnih događaja, tokom kojih su se „karte“ promešale. U ovom deljenju, Hrkalovićeva je, izgleda, dobila najlošije.
U početku, Hrkalovićeva nije davala izjave za javnost, a građani su mogli povremeno da je vide na konferencijama za novinare ministra policije Nebojše Stefanovića, gde bi uz nekolicinu ličnosti iz vrha policije, stajala iza njega, sa strogim izrazom lica, što je verovatno trebalo da prenese poruku o važnosti onoga što se saopštava. U takvom društvu bila je uprkos tome što su, kako je to rekao i sam ministar, u nadležnosti sekretara UKP-a, pre svega, administrativni poslovi koordinacije rada te policijske uprave.
Međutim, po prirodi posla, sekretar je mogao biti upoznat i sa mnogim operativnim podacima iz istraga, a Hrkalovićevoj je omogućeno da to, sudeći po brojnim informacijama koje su tada stizale do medija, koristi i postupa izvan svojih nadležnosti, pa su zaposleni tvrdili da je moćnija od ministra.
Prema informacijama iz tog vremena, najvažnija zaduženja koja je Hrkalovićeva dobijala iz samog vrha vlasti, bilo je sve ono što joj se danas pripisuje kao njeno samostalno delovanje – sprovođenje mera praćenja i prisluškivanja tokom istraga, ali i čuvanje takvih informacija u tajnosti do trenutka kad dođe vreme za njihovu upotrebu.
Učestvovala je i u poligrafskim saslušavanjima. Poznat je slučaj bivšeg načelnika UKP-a Rodoljuba Milovića, koji je smenjen u junu 2014, nakon što je vođa kokainskog klana Darko Šarić rekao na suđenju da je Miloviću navodno dao mito od sedam miliona evra da ne bi vodio istragu protiv njega. Iako je poligrafsko ispitivanje Milovića pokazalo da to nije tačno, on je smenjen.
U radnoj grupi za ispitivanje, kako je to u intervjuu za KRIK i NIN potvrdio Milović, bila je Hrkalovićeva, iako je tada bila na poziciji zamenika šefa ministrovog kabineta, kojem ovakvi zadaci nisu u opisu posla.
„Na svako njeno pitanje ili opasku osećao sam se malo nadmoćnije. Jer pored svih tih iskusnih policajaca, jedna neiskusna devojka postavlja amaterska pitanja. Mislim da se dokazivala pred nekim drugim, preda mnom nije. Očito joj je neko naložio da me saslušava. Neko je polagao velike nade u nju. Čini mi se da se to nekako izjalovilo. Izlazila je na svaka dva minuta iz kancelarije, gde su me saslušavali i referisala nekom ’autoritetu’“, rekao je u tom intervjuu Milović.
Posle Milovićeve smene, dugo nije imenovan njegov naslednik, pa je Hrkalovićeva faktički preuzela upravljanje kriminalističkom policijom.
Hrkalovićeva je, kako se moglo čuti 2015, učestvovala i u organizovanju poligrafskog testiranja Nikole Petrovića, Vučićevog kuma. Kako bi se javnost u Srbiji razuverila da je Petrović učestvovao u već pomenutom reketiranju američke kompanije Contiotnental Wind, trebalo je organizovati poligraf, koji bi to i pokazao.
Pričalo se još 2016. godine da su joj, navodno, podređeni svi kadrovi koji rade u UKP-u kao i u odeljenjima koja učestvuju u tajnom, nezakonitom praćenju političara, ali i novinara.
O navodnom praćenju novinara govorio je pripadnik policije Dejan Tripković u krivičnoj prijavi, koju je u januaru 2016. godine podneo protiv ministra policije Stefanovića, optužujući ga da je po njegovom nalogu u decembru 2014. nezakonito praćena novinarka dnevnog lista Alo, Svetlana Vojnović.
Tripković je, između ostalog, napisao da je Stefanović po dolasku u ministarstvo, zadržao nekoliko postojećih pripadnika odeljenja za praćenje, koji su zajedno sa novodovedenim obavljali poslove prisluškivanja krijući od ostalih zaposlenih, a dokumenta se nisu zavodila u postojeće evidencije odeljenja. Umesto zvaničnog evidentiranja, oni svoje izveštaje i beleške nose lično Dijani Hrkalović, pisao je taj policajac u krivičnoj prijavi. Tužilaštvo je prijavu odbacilo.
Iste godine podneta je još jedna krivična prijava iz koje se mogla videti uloga vrha policije u izdavanju naređenja za praćenja i prisluškivanja. Nju su 4. avgusta 2016. godine podnela dvojica bivših operativaca službe za tajno praćenje, Mladen Trbović i Milan Dumanović. Prijavu su podneli protiv sekretarke UKP-a Dijane Hrkalović i drugih funkcionera te uprave zbog toga što su više neobučenih operativaca MUP-a tajno poslali u špijunsku misiju u Potočare, na memorijalni skup srebreničkim žrtvama, bez službene legitimacije i službenog oružja.
Oni, između ostalog, opisuju da je na čelu radne grupe koja je organizovala tu akciju u Srebrenici, bila Dijana Hrkalović i da se sve radilo po usmenom naređenju, bez odluke suda i bilo kakvih zvaničnih dokumentata. Opisujući koliko je moćna sekretarka UKP-a, u krivičnoj prijavi ovi operativci navode i da se video snimci operativnih obrada, mimo procedure, nose lično Dijani Hrkalović.
Оvaj slučaj završio se ne samo odbacivanjem krivične prijave Dumanovića i Trbovića, već i podizanjem optužnice protiv te dvojice operativaca za odavanje službene tajne. Ovaj sudski postupak još nije okončan.
Nalaze tužilaštva, koje je 2016. godine zaključilo da nezakonitog prisluškivanja u policiji nema, četiri godine kasnije faktički je demantovao predsednik Srbije. Poslednjeg dana 2020. objavio je da se u policiji nezakonito prisluškuje i da je na meti takvog prisluškivanja upravo on, te da je reč o pokušaju državnog udara. Ustvrdio je da ima i dokaze, odnosno da poseduje deo svojih prisluškivanih razgovora, ali da ih ne da, jer „ne želi da ruši svoju državu“.
To je bio signal prorežimskim tabloidima iz čijih se napisa, koji su usledili, moglo zaključiti gde bi trebalo tražiti krivca, a oni su vodili i ka doskorašnjem ministru policije Nebojši Stefanoviću, jer je po svojoj funkciji za to morao znati. I dok su Vučićevi tabloidi upirali prstom na Stefanovića, Vučić je u intervjuima televizijama, koje drži pod gvozdenom kontrolom, po tom pitanju bio neodređen, vešto izbegavajući da ga direktno optuži. Nije optužio ni Dijanu Hrkalović, protiv koje su žestoku kampanju poveli tabloidi, sve otkrivajući informacije kojima su već godinama zatrpani nezvanični kanali.
Zbog čega su one svoju upotrebnu vrednost dobile u ovom trenutku? Zašto je ova priča upotrebljena u momentu kada Hrkalovićeve već godinu i po nema ni u policiji ni u javnosti?
Sale Mutavi, Velja Nevolja i Vučko
U godinama tokom kojih su mediji, koji nisu pod kontrolom vlasti, pisali o navodnoj povezanosti policije sa kavačkim klanom, čiji je „oficir za vezu“ sa državom navodno bila Dijana Hrkalović, država je na to odgovarala njenim unapređenjima i nagrađivanjima.
Država joj se za „izuzetan doprinos izgradnji i jačanju kapaciteta sektora bezbednosti i civilne kontrole službi bezbednosti“, zahvalila i nepuna dva meseca pre nego što će ona naprasno otići iz policije. U ime parlamentarnog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, plaketu joj je uručio predsednik tog odbora Igor Bečić, visoki funkcioner SNS-a.
Kada je 30. maja 2019. godine razrešena dužnosti, nije bilo pouzdanih informacija o razlozima njenog odlaska iz policije. Iz nešto malo zvaničnih, nije moglo mnogo toga da se zaključi.
U jednom intervjuu koji je dala jesenas, rekla je da je niko nije oterao i da je otišla sama, zbog borbe sa opakom bolešću.
Te 2019. godine, međutim, bile su dve šture zvanične informacije i dosta nagađanja.
Njen odlazak iz policije najavljen je dan ranije saopštenjem MUP-a. Tada je rečeno da Hrkalovićeva od sutra više neće obavljati tu funkciju „zbog drugih obaveza, koje će preuzeti u narednom periodu“.
Pet dana kasnije ministar Nebojša Stefanović je, obraćajući se novinarima, rekao da ne zna koji će posao u budućnosti obavljati i da je to njena privatna stvar i dodao da je podnela ostavku na funkciju državnog sekretara i potpisala sporazumni raskid radnog odnosa.
U kratkoj odluci Vlade Srbije od 30. maja 2019, međutim, piše samo da se Dijana Hrkalović razrešava funkcije, bez navođenja da je to učinjeno na njen lični zahtev.
Nezvanični izvori nagađali su o razlozima njenog odlaska. Prema jednoj verziji, okidač je bila akcija hapšenja, koju je kosovska policija sprovela 28. maja 2019. godine (samo dan pre MUP-ovog saopštenja o njenom razrešenju) u pojedinim srpskim opštinama na Kosovu, kada je privedeno 19 policajaca i 9 civila.
Naime, Hrkalović je, navodno, bila u kontaktu sa KFOR-om, koji ju je obavestio da kosovska policija priprema akciju hapšenja u okviru suzbijanja kriminala i da će biti uhapšene i pojedine osobe srpske nacionalnosti, ali ona o tome, navodno, nije obavestila Aleksandra Vučića.
Ipak, kao najverovatniji razlog za smenu izvori su navodili Stefanovićev boravak u Vašingtonu, gde se sastao sa direktorom Federalnog istražnog biroa Kristoferom Vrejom. Tom prilikom je, navodno, ministru poručeno da mora da se reši ljudi koji kriminalizuju srpsku policiju, i da se to, navodno, odnosilo i na Hrkalovićevu.
Bilo je onih koji su govorili da je Stefanoviću “naredba” iz Amerike stigla kao poručena, jer je zbog navodno narušenih odnosa sa Hrkalovićevom, tražio njenu smenu od Vučića lično još 2018. godine. Drugi su opet tvrdili da su Stefanović i Hrkalovićeva bili u odličnim odnosima i da je ministar bio primoran da otpusti svoju blisku saradnicu.
Koja god da je od ove dve verzije priče tačna, tek informacije da je Dijana Hrkalović glavna spona podzemlja sa policijom, odnosno državom, stizale su godinama iz policijskih izvora.
Pričalo se o njenoj navodnoj emotivnoj vezi sa Nenadom Vučkovićem zvanim Vučko, pripadnikom beogradskog odreda Žandarmerije, koji je navodno imao bliske veze sa navijačima Partizana, koji imaju kriminalna dosijea. Policijski sindikat Srbije je tražio od Hrkalovićeve još u leto 2018. godine da proveri informacije o Vučkovićevoj vezi sa navijačkim grupama.
Takođe se govorilo o tome da je Vučković bio blizak sa Aleksandrom Stankovićem zvanim Sale Mutavi, ubijenim vođom navijača Partizana i njegovim najbližim saradnikom Veljkom Belivukom poznatim pod nadimkom Velja Nevolja. Veze sa pomenutom dvojicom pripisivane su i Hrkalovićevoj.
Vojni sindikat podneo je krivičnu prijavu u kojoj se tvrdilo da je Vučković od februara do juna 2016. godine odlazio u streljanu Vojske Srbije u Pančevu zajedno sa Saletom Mutavim i Veljom Nevoljom, sa kojima je navodno bio i generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić.
Tačku na ovu aferu stavilo je tužilaštvo u Pančevu, koje je početkom 2018. godine odbacilo krivičnu prijavu usled nedostatka dokaza, jer su iz evidencije ulazaka u pomenuti vojni objekat, bili su iscepani listovi i izbrisani snimci sa nadzornih kamera.
Ključni događaj, koji je na površinu izbacio do tada nepoznate detalje o sprezi mafije i države, bilo je ubistvo Aleksandra Stankovića – Saleta Mutavog – u oktobru 2016. godine. Iako je tokom te godine ubijeno još nekoliko vođa „navijača“, a broj uličnih mafijaških obračuna se tokom poslednjih godina povećao, ministar Stefanović do tada nije priznavao da je kriminal u porastu. Međutim, povodom Stankovićevog ubistva, ministar policije je održao konferenciju za novinare i to već sledeće jutro nakon likvidacije, najavljujući da policija kreće u rat sa mafijom i da obračune kriminalnih grupa više neće tolerisati. Uz ministra su na konferenciji za novinare stajali direktor Vladimir Rebić i Dijana Hrkalović.
Značaj južne tribine
U javnosti se otvorilo pitanje zašto je likvidacija Aleksandra Stankovića bila prekretnica za najavu borbe protiv mafije.
Kao odgovor nezvanični izvori su nudili podatak po kom je ubijeni Stanković navodno bio „saradnik“ države preko koga je pod kontrolu stavljena uprava “Partizana” i poslovi navijačkih bandi južne tribine.
Nakon ubistva Saleta Mutavog, komandu nad navijačima južne tribine preuzeo je Veljko Belivuk – Velja Nevolja. Ta navijačka banda je u poslednje vreme delovala pod nazivom “Principi”. U društvu navijača sa južne tribine neretko se nalazio i sin srpskog predsednika Danilo Vučić. Nekoliko fotografija koje o tome svedoče, objavili su novinari KRIK-a. Jedna je načinjena na stadionu tokom utakmice, a druge dve u restoranima u kojima je sedeo sa Aleksandrom Vidojevićem, koji je blizak kavačkom klanu.
Imena Saleta Mutavog i Velje Nevolje vezivala su se i za rušenje u Savamali.
Kao potvrdu da Belivuk uživa zaštitu države, izvori su nudili i oslobađajuću presudu, koju mu je izrekao Viši sud u Beogradu 11. maja 2018. godine, kojom je oslobođen optužbi za pomaganje u ubistvu Vlastimira Miloševića, karatiste i direktora firme za obezbeđenje “BGD SECURITY TEAM”.
Bio je to slučaj u kome su se dogodili neočekivani obrti. Ubrzo nakon likvidacije poznate kao “ubistvo na šinama”, Belivuk je uhapšen zbog optužbi da je usmrtio Miloševića, ali su dokazi prikupljeni na licu mesta (DNK), tokom postupka izuzeti iz predmeta. Potom je optužen za lakše krivično delo – pomaganje u ubistvu – ali je na kraju, pravosnažno oslobođen svih optužbi.
Za Belivuka javnost je čula u proleće 2016. godine nakon brutalnog prebijanja pripadnika obezbeđenja direktora „Partizana“ Miloša Vazure, zbog čega je osuđen na kućni zatvor bez elektronskog nadzora.
Za pomenute događaje, tabloidi koji su u to vreme ćutali, danas za glavnog krivca označavaju isključivo Dijanu Hrkalović, pozivajući se na njene bliske veze sa Stankovićem i Belivukom, što nije isključeno. Međutim, da li je svu tu zaštitu kriminalcima mogla da pruža sama ili je bila samo „batina“ u rukama nekog moćnijeg od nje?
Foto: Printscreen
U ratu svako sa svakim
Sve ove događaje, tokom prethodnih godina stalno su pratile informacije o sukobima u policiji između različitih ličnosti i struja. U početku se govorilo da Stefanović, Hrkalovićeva i ljudi koje su oni doveli čine jednu struju, da bi kasnije ministar i državna sekretarka bili svrstani u dve suprotstavljene struje. Povremeno se sticao utisak da tamo bukti „rat“ svakoga sa svakim.
A onda su počele da stižu i informacije o sukobu na relaciji Stefanović – Vučić. Od najbližih saradnika i priča o velikoj Stefanovićevoj lojalnosti, iz policijskih i partijskih izvora krenule su priče o njihovom navodnom sukobu.
Prve glasine o tom navodnom sukobu poklopile su se sa periodom izbijanja afere Krušik 2019. godine o poslovanju sa oružjem Branka Stefanovića, oca tadašnjeg ministra policije.
Hrkalovićeva u tom trenutku već više od četiri meseca nije bila u policiji. Stišale su se priče o sukobima unutar Ministarstva unutrašnjih poslova, ali su se pojavile one iz stranačkih izvora prema kojima Stefanović, navodno, nije bio sasvim zadovoljan načinom na koji ga predsednik Vučić brani u slučaju Krušik u svojim javnim nastupima, koji su povremno bili neuverljivi i kontradiktorni.
Samo dva meseca nakon kulminacije Krušika, dogodila se Jovanjica, a sa njom i informacije o pooštravanju sukoba Stefanović-Vučić postaju učestalije. Tumačilo se da je Jovanjica (u čije su zasade navodno umešani prsti predsednikovog brata) Stefanovićeva osveta Vučiću za Krušik. Tako je to, navodno, razumeo predsednik koji je bio veoma ljut što Stefanović nije učinio ništa da spreči načelnika za narkotike beogradske policije Slobodana Milenkovića da 13. novembra 2019. godine upadne na Jovanjicu.
Da nekakvih šumova u komunikaciji između Vučića i Stefanovića zaista ima, pokazao je i niz tekstova, koje je magazin Ekspres objavio početkom 2020. godine, ubrzo nakon Jovanjice. Onima koji poznaju odnose untar vladajućeg bloka, bilo je jasno da su tekstovi o malo poznatom Aleksandru Papiću, bliskom prijatelju i saradniku tadašnjeg ministra policije, ustvari opomena Stefanoviću.
Nezadovoljstvo Stefanovićem, Vučić je pokazao i novim kadrovskim rešenjem na čelu MUP-a nakon letošnjih izbora, iako ni jednog trenutka nije javno rekao da je nezadovoljan njegovim radom u policiji.
Osim sa Stefanovićem, Vučić je u poslednje vreme otvorio i nove frontove, uključujući i sukob sa Aleksandrom Stepanovićem, predsednikom Višeg suda u Beogradu. Sukob je postao javan kada je u nedavnom intervjuu KRIK-u Stepanović izneo veliki broj primedbi na rad tužilaštva i BIA. Bilo je to veliko iznenađenje za javnost, jer je do tada sudija Stepanović važio za najjaču kariku vlasti u pravosuđu.
Sukob sa Stepanovićem bi mogao Vučiću naneti veliku štetu, jer su kroz njegove ruke prolazili svi nalozi za prisluškivanje, koje je slala BIA. Ova nadležnost je svojevremeno zakonskim izmenama data Višem sudu u Beogradu upravo jer se na njegovom čelu nalazio tada poverljivi saradnik vlasti – Stepanović. Stepanovićev mandat traje do 2023. i to je trenutno veliki teret na Vučićevim plećima.
Paralelno, zahuktava se i “afera Jovanjica” nakon što je stigla i nova optužnica, kojom su obuhvaćeni policajci, bezbednjaci – vojni i civilni.
Mnogo je onih koji smatraju da je upravo “Jovanjica”, zajedno sa “Krušikom”, ključ sukoba i afere „prisluškivanje“.
Ali kako objasniti iznenadno interesovanje prodržavnih tabloida za Dijanu Hrkalović, koje mesecima nije bilo bilo u javnosti?
Da je nešto počelo da se događa još pre afere “prisluškivanje” moglo se naslutiti iz teksta u tabloidu Srpski telegraf objavljenog 30. septembra prošle godine, kada je naizgled neočekivano, usledio napad na Hrkalovićevu. To je mogao biti nagoveštaj da se nešto sprema, pošto tabloidi ništa ne rade slučajno. Jer, koga još zanima to što je Dijana Hrkalović, koja više nema poziciju i moć, sedeći u nekoj kafani, oplela po direktoru BIA-e?
Ipak, nekog zanima. I to predsednika lično, jer je tokom obilaska radova na izgradnji kovid bolnice u Batajnici 1. oktobra prošle godine odgovarao na pitanja novinara tog tabloida o „ekskluzivnom saznanju“, koje „trese srpsku političku scenu“.
Predsednik je odgovorio da Gašić ima njegovo najveće poverenje, ali i da ga „sitne i lične uvrede“ ne zanimaju.
Dva dana kasnije, Hrkalovićevoj je prostor dao i tabloid Alo, ali ovaj tekst je bio pozitivno intoniran. U formi „ekskluzivnog intervjua“, prvog posle godinu i po dana, data joj je prilika da ovoga puta oplete po Đilasu i opoziciji i izrazi divljenje prema ličnosti predsednika Srbije.
„Aleksandar Vučić je čovek koji je toliko briljantan, toliko neumorno vredan i toliko snažan lider, da osećam strahopoštovanje prema njemu, iako ljudi koji me poznaju za mene tvrde da imam petlju i da se ne plašim nikoga. Izaziva divljenje u svakom smislu… Vučić je čovek sa vizijom, i toliko iznad svih nas u svojoj genijalnosti, da je nekad teško ispratiti više koraka unapred šta je tu plan“.
Nije sva ova nadahnutost mnogo pomogla Hrkalovićevoj, jer je dva meseca kasnije ponovo postala udarna vest tabloida, nakon što je predsednik Vučić obelodanio da ga prisluškuju delovi policije.
Nije nam otkrio ko je to tačno radio, niti s kim je vodio te prisluškivane razgovore – da li sa nekim akademicima ili sa ljudima s druge strane zakona – ali su zato tabloidi sve saznali iz svojih poslovično dobroobaveštenih policijskih izvora.
Od tada do danas gotovo da nije bilo dana bez naslovnih strana sa kojih nas gleda Dijana Hrkalović, gotovo već osuđena za sva nedela srpske policije.
Tako su, između ostalog, saznali da je u policiji saslušano 50 osoba u vezi sa prisluškivanjem predsednika, a da je saslušana i Hrkalovićeva, koja je na pitanja odgovarala sa „ne znam“ i „ne sećam se“. Tabloidi i drugi provladini mediji su saznali i da je svu krivicu za nezakonita prisluškivanja na nju svalio nekadašnji načelnik Službe za specijalne istražne metode Dejan Milenković, kome su kolege dale nadimak Bagzi. On je navodno priznao da je prisluškivao Vučića i njegovu porodicu po direktnom nalogu Hrkalovićeve.
Nakon dvadesetodnevne medijske kampanje, oglasila se policija i saopštila da je po nalogu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) saslušala veliki broj osoba i prikupila dokaze da su predsednik Vučić i članovi njegove porodice nelegalno prisluškivani.
Dva dana kasnije oglasio se i TOK sa informacijama da od 15. decembra 2019. godine vodi predistražni postupak povodom navoda o neovlašćenom prisluškivanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Iz svih napisa i objava tokom proteklih mesec dana čuli smo mnogo toga, samo nije jasno kako je moguće da je sve to radila pet godina, da je o mnogo čemu što tablodi sada pominju brujala cela policija, a da je niko, ni ministar, ali ni koordinator službi bezbednosti, Aleksandar Vučić, u tome nisu zaustavljali.
Poznavaoci prilika sa kojima je BIRN razgovarao navode da bi se nemilosrdna kampanja tabloida mogla shvatiti kao pretnja Hrkalovićevoj da ćuti o svemu što zna.
Oni kažu da bi kampanja mogla biti i najava sudskog procesa protiv nje. Na pitanje gde je u svemu tome pravda i kazna za učinjeno i neučinjeno, kažu da toga nema.
“Sve je ovo jedan veliki sukob u porodici“, zaključuju.