Konkurs za veoma unosan, i istovremeno skup, posao naplate karata u javnom gradskom prevozu, Grad Beograd održao je po pravilima koje je sam doneo, ne poštujući Zakon o javnim nabavkama.
Pravila grada su, prema rečima stručnjaka, ozbiljno ograničila konkurenciju i rezultirale tim da za posao vredan milione evra stigne samo jedna ispravna ponuda – ponuda konzorcijuma koji je predvodila firma “Apex Solution Technology“.
Iz konkursne dokumentacije se ne vidi koliko je konzorcijum planirao da uloži u uspostavljanje celog sistema, ali se u ovoj dokumenatciji navodi da su troškovi samo za opremu nešto viši od 12 miliona evra bez PDV-a.
Iako sve troškove uvođenja sistema snosi konzorcijum, za uzvrat je, pored prava da od Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP) preuzme posao naplate karata, dobilo i 8,53 odsto ukupnih prihoda od ovog posla.
Naplata karata trenutno donosi otprilike 4,6 miliona evra mesečno, što znači da od prodaje karata konzorcijum mesečno zaradi nešto manje od 400.000 evra.
Ako se uzme u obzir koliko je posao naplate karata profitabilan, ne iznenađuje ćinjenica da su mnoge domaće i strane kompanije pokušale da za njega konkurišu.
Procedura raspisivanja konkursa i propisana pravila, međutim, skoro sve njih izbacile su iz igre.
Mada je konkurs nazvan „međunarodnim“ od strane gradske Direkcije za javni prevoz, zadužene za njegovo sprovođenje, stotine stranica formulara i obrazaca koje je trebalo da popune učesnici konkursa, bile su isključivo na srpskom jeziku i to na ćirilici.
Dokumentacija pokazuje da je najmanje pet inostranih kompanija tražilo produženje roka, kako bi imale vremena da dokumentaciju prevedu sa srpskog, naprave ponudu, zatim je ponovo prevedu na srpski, napišu na ćirilici i dostave Beogradu.
Direkcija za javni prevoz je, međutim, odlučila da insistira na roku od 60 dana i sve zahteve odbila.
Predstavnici zainteresovanih kompanija takođe su morali lično da se pojave u Direkciji za javni prevoz u Beogradu kako bi preuzeli konkursnu dokumentaciju, s obzirom na to da ona nije bila dostupna u elektronskoj formi.
Konkurs ili poziv?
– Konkurs je bio nevidljiv za strane kompanije.
– Ovakvi konkursi se objavljuju i u svetskim medijima, ali ovaj je objavljen samo u nekoliko domaćih medija, Službenom glasniku i na veb sajtu Gradske uprave.
– Strane kompanije su uglavnom saznale prekasno da ispoštuju propisane rokove.
– Od 51 kompanije koje su otkupile konkursnu dokumentaciju, samo tri su poslale ponudu.
– Od tri koverte koje su stigle na konkurs, samo jedna je sadržala svu neophodnu dokumentaciju.Ta ponuda je stigla od konzorcijuma tri firme, iza kojih stoje isti vlasnici
– U trenutku potpisivanja ugovora, Apex ima jednog zaposlenog i osnovni kapital od 500 evra.
– Konzorcijum je u posao uključio i firmu koja mu je na konkrusu bila konkurent, ali koja je na konkurs umesto ponude poslala propagandni materijal firme.
Iako se konkursi ovakvog obima uglavnom objavljuju i u domaćim i u svetskim medijima, kako bi se privukli najbolji mogući kandidati, konkurs za posao naplate karata u javnom prevozu Beograda objavljen je u samo nekoliko domaćih medija, Službenom glasniku i na veb sajtu Gradske uprave.
Ovo je konkurs učinilo praktično nevidljivim za inostrane kompanije, a one koje su za njega saznale – uglavnom su saznale prekasno da ispoštuju propisane rokove.
Konačno, od 51 kompanije koje su otkupile konkursnu dokumentaciju, samo tri su poslale ponudu.
Od tri koverte koje su stigle na konkurs, samo jedna je sadržala svu neophodnu dokumentaciju.
U pitanju je bila ponuda konzorcijuma tri firme – “Kentkart” grupe sa sedištem u Istambulu, “Lanus” iz Beograda i “Apex Solution Technology” takođe iz Beograda.
“Apex solution technology“ koji je na konkursu bio predstavnik konzorcijuma u većinskom je vlasništvu“Lanusa”, koji poseduje 90 odsto kompanije. Ostatak “Apex solution technology-a” nalazi se u vlasništvu jedne od firmi iz “Kentkart” grupe.
U trenutku kada je Grad Beograd potpisao ugovor sa konzorcijumom, u septembru 2010. godine, firma “Apex solution technology” imala je samo jednog zaposlenog i osnovni kapital od 500 evra.
Prema ugovoru, posao je zaključen na period od deset godina nakon čega sistem BusPlus postaje vlasništvo Grada Beograda.
Nakon četiri godine, Grad dobija pravo da otkupi sistem po ceni od 5,6 miliona evra.
U međuvremenu, konzorcijum je u posao uključio i firmu koja mu je na konkrusu bila konkurent. Firma“Novatronic” iz Novog Sada, koja je na konkurs umesto ponude poslala propagandni materijal firme, naknadno je angažovana od strane “Apex solution technology-a” kao dobavljač.
Direkcija za javni prevoz odlučila je 2007. godine da bi Beograd trebalo da uvede novi sistem naplate karata, s obzirom na to da je mreža javnog prevoza već duže vreme predstavlja finansijski teret za gradski budžet.
Prema rečima gradonačelnika Dragana Đilasa, subvencije za gradski prevoz iznosile su 100 miliona evra.
Direkcija je počela da sastavlja dokumentaciju i tri godine kasnije, 4. juna 2010, dobila je zeleno svetlo iz kancelarije gradonačelnika da raspiše konkurs za “Sistem za naplatu karata i upravljanje vozilima u javnom linijskom prevozu putnika”.
Javno-privatno partnerstvo, koje podrazumeva da Grad neće snositi troškove ulaganja u sistem, izabrano je kao najbolje rešenje koje će uvećati prihode.
– Preduzeće „Lanus“ je osnovalo firmu „Apex solution technology“ u martu 2009. godine, tada pod nazivom „Apex Marketing“.
– Četiri dana pre potpisivanja ugovora sa Direkcijom za javni prevoz turska kompanija „Kentkart“ je otkupila od „Lanus-a“ deset odsto vlasničkog udela u „Apex solution technology-u“.
– U ugovoru se ne navodi cena udela.
– U trenutku potpisivanja ugovora sa Beogradom, „Apex solution technology“ je registrovan kao konsultantska kompanija. Tek u avgustu 2011, skoro godinu dana nakon što je od grada dobila posao naplate karata u javnog prevoza, firma je delatnost promenila u „uslužne delatnosti u kopnenom saobraćaju“.
– Kompanije „Apex solution technology“ i „Lanus“ nalaze se na istoj adresi u Beogradu, Knjeginje Zorke 2.
– „Lanus“ je 2007. godine osnovala kompanija „Roaming Electronics“. Podaci Agencije za privredne registre pokazuju da je „Lanus“ sada većinski vlasnik samog sebe, dok ostatak vlasničkog udela poseduje firma „WP TIM Sistem“, čiji je vlasnik kompanija „Procescom“.
– “Procescom” je vlasništvo Vojislava Krstića, Miroslava Petrovića i Aleksandra Đorđevića. Glavna delatnost „Lanusa“ je naplata dopuna za mobilnu telefoniju.
Međutim, u trenutku raspisivanja konkursa, Srbija nije imala Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama. Ovaj zakon usvojen je u novembru 2011, godinu dana nakon što je Grad Beograd potpisao ugovor sa konzorcijumom koji predstavlja „Apex solution technology“.
Iako je u tom trenutku Grad mogao da se odluči da konkurs sprovede u skladu sa odbredbama Zakona o javnim nabavkama, koji je bio najbliže zakonsko rešenje, odlučeno je da se postupak sprovede na osnovu “Odluke o javnom linijskom prevozu putnika na teritoriji grada Beograda” koju je 2009. godine usvojio sam Grad.
Direkcija je kasnije navela da je odluka o konkursu imala osnov u više zakona kao što su Zakon o komunalnim delatnostima i Zakon o drumskom saobraćaju i Statut grada Beograda.
Međutim, Rade Đurić iz nevladine organizacije “Transparentnost Srbija“ smatra da konkurs nije bio u potpunosti regularan.
“Problem je što Odluci o javnom linijskom prevozu nedostaju elementi neophodni za sprovođenje ovog složenog postupka, ona ne sadrži uslove uređenja konkursa,” kaže Đurić dodajući da ni zakoni na koje se Direkcija poziva ne preciziraju način sprovođenja konkursa.
Iako Direkcija za javni prevoz nije imala zakonsku obavezu da organizuje nadmetanje prema Zakonu o javnim nabavkama, Đurić smatra da je trebalo da gradske vlasti ili primene jedini pravni akt koji sadrži takva pravila, odnosno Zakon o javnim nabavkama ili sačekaju da skupština usvoji Zakon o javno privatnom-partnerstvu.
On objašnjava da su za pribavljanje usluge kakva je uvođenje sistema BusPlus, zakonska pravila morala biti precizno definisana, posebno ona koja se odnose na način raspisivanja poziva za posao, rokove za sprovođenje, kriterijume i učesnike.
“Ta pravila su u Zakonu o javnim nabavkama. U ovom slučaju je umesto tog Zakona korišćena Odluka koja je neodgovarajući, nedovoljan akt niže pravne snage od Zakona. Tako je cela konkursna dokumentacija sačinjena bez pravnog temelja, pa je bilo mogućnosti za improvizaciju pravila,” objašnjava Đurić.
On je dodao da je i sistem kontrole mnogo bolji kada se proces sprovodi u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
“Kada se sprovodi javna nabavka postoji Komisija za zaštitu prava ponuđača, koja vodi računa o regularnosti postupka i može da poništi nabavku. Ovde neispravnosti nisu ni bile podložne kritikama, jer nemaš kome da se obratiš. Mala gradska komisija, koju je gradonačelnik odredio, nije imala ovlašćenja za poništavanje postupka,“ kaže Đurić.
Na pitanje zašto je konkurs sproveden na ovaj način, Direkcija je odgovorila da “ne postoji sistemski zakon koji bi regulisao proceduru javnog konkursa radi poveravanja poslova koje podrazumeva ovaj projekat”.
Uprava za javne nabavke odbila je da komentariše ovaj slučaj, objašnjavajući da nije nadležna jer je konkurs bio zasnovan na Odluci Grada a ne na Zakonu o javnim nabavkama.
Đurić smatra da je grad Beograd mogao da dobije mnogo bolje ponude da je umesto odluke, poštovan zakon.
“Jasno utemeljena pravila dovode ponuđače i utiču na ponuđene cene, što bi možda rezultiralo boljom zaradom Grada,“ kaže on.
Nauči ćirilicu, pa radi u Srbiji
Zakon o javnim nabavkama nalaže da se za poslove čija je vrednost veća od 150 miliona dinara (oko 1,3 miliona evra), kao što je sistem BusPlus, konkursna dokumentacija mora prevesti na jezik koji se koristi u međunarodnoj trgovini.
Međutim, iako je u slučaju BusPlus-a tekst javnog poziva bio objavljen na srpskom i na engleskom jeziku, sva ostala dokumentacija i uslovi konkursa bili su isključivo na srpskom, napisani ćiriličnim pismom.
Ponuđači koji su želeli da njihova prijava bude uzeta u razmatranje, svoje ponude morali su takođe da podnesu na srpskom i napisane ćirilicom.
Konkursna dokumentacija nije postojala ni na latinici, ni u elektronskoj formi, a ponuđač je morao fizički da se pojavi u Direkciji i preuzme dokumentaciju na papiru.
Za neke inostrane kompanije zainteresovane za posao je, pored toga što je dokumentacija bila na srpskom, dodatni problem predstavljao i rok od 60 dana.
One su izjavile da je dva meseca za njih suviše kratak period da prevedu uslove konkursa na engleski, kako bi ih razumele, da zatim formiraju svoje ponude i da ih onda i prevedu na srpski.
U toku prijavljivanja deset kompanija, kako iz Srbije tako i iz inostranstva, obratilo se Direkciji sa molbom za pojašnjenje dokumentacije i produženje roka za prijavu.
Objašnjavajući da poseduju veliko iskustvo u oblasti javnog prevoza i da će njihove ponude doprineti konkurentnosti i kvalitetu sveukupnog procesa izbora, firme su tražile da se rok produži za još 60 dana.
Među njima su bile i kompanije „Siemens“, „Asecco SEE“, „IXXI“, „Pay Up“, „ACS Solutions“, „Telefonija“ i „MapSoft“.
U pismima koje su ove firme poslale Direkciji za javni prevoz, stoji da Beograd ne bi trpeo zbog odlaganja, jer su firme bile spremne da izgubljeno vreme nadoknade u fazi izvođenja projekta.
Gradska komisija zadužena za konkurs svima je dala isti, kratak odgovor: “Predlog za produženje roka nije prihvaćen.“
“Procena konkursne komisije je bila da je rok od 60 dana dovoljan za podnošenje prijave.“
“U skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo, pa je konkursna dokumentacija vođena na ćiriličnom pismu,“ objasnila je komisija na pitanje zašto je insistirala na tim uslovima.
Zainteresovane firme takođe su pitale Direkciju zašto je konkurs sproveden u vreme internacionalnih godišnjih odmora, kao i zašto ga nije bilo u visokotiražnim svetskim novinama, kao što su Herald Tribune i Financial Times, jer je to uobičajen postupak.
Bez obzira na to, Direkcija tvrdi da je posao namenila međunarodnom tržištu.
“Samo objavljivanje u republičkom Službenom glasniku i na internetu, koji podrazumeva protok informacija na međunarodnom nivou, podrazumeva da je informacija svima dostupna,“ izjavila je Direkcija.
Želeći da ostane anoniman, predstavnik jedne od evropskih kompanija koje su se žalile na kratak rok rekao je istraživačkom timu da je za konkurs saznao skoro slučajno.
Njegova firma je pripremala ponudu, ali je odustala od podnošenja nakon “nejasnog odgovora” iz Beograda na pitanja o proceduri prijavljivanja.
Ova kompanija je Direkciji uputila i molbu za produženje roka koja je, kao i sve ostale, odbijena.
Isti izvor veruje da je Grad Beograd izgubio važnu priliku da privuče više ponuda što bi konkurs učinilo konkurentnijim.
Samo jedna ispravna ponuda
Iako je 51 kompanija otkupila konkursnu dokumentaciju i pokazala ozbiljno interesovanje za posao, komisija je na dan otvaranja mogla da konstatuje da su na konkurs stigle ponude samo tri firme.
To su bile “Dialog” d.o.o. iz Beograda, “Novatronic” d.o.o. iz Novog Sada i firma “Apex Solution Technology“ iz Beograda kao predstavnik konzorcijuma srpskih i turskih firmi.
Dve od tri ponude koje su se našle pred komisijom bile su potpuno neispravne.
Firma “Dialog”, koja je takođe tražila produženje konkursnog roka, nije dostavila ni jedan obrazac već samo nekoliko osnovnih dokumenata o preduzeću.
Direktor i vlasnik “Dialoga“, Milan Crvenkov, je izjavio u telefonskom razgovoru da se ne seća detalja učešća na ovom konkursu jer je za njega bio zadužen njegov tadašnji radnik Milan Bjelanović, koji sada živi u Kanadi i nije dostupan.
“Novatronic“ je podneo otvorenu kovertu u kojoj je bio samo propagandni materijal firme.
U zapisniku o radu konkursne komisije se navodi da je Novak Krstić, većinski vlasnik i direktor “Novatronica”, izjavio da je došlo do “omaške u ekspediciji”, pa je prava prijava na konkurs završila na “drugoj adresi”.
On kaže da je njegova firma odustala od posla i pre konkursa, ali da je ipak ponudu poslao.
“Kada smo videli koliki je to obim posla i koji je to obim dokumentacije, pre samog davanja ponude mi smo odustali. Ali ako otkupite dokumentaciju, onda je red da ponudite ono što možete,“ rekao je Krstić.
Iako je gradonačelnik Dragan Đilas, gostujući u emisiji “Utisak nedelje” 5. februara ove godine, rekao da je grad izabrao najnižu ponudu na konkursu za BusPlus – sa samo jednom ispravnom ponudom, komisija nije mogla ni da bira, već je prihvatila jedinu ponudu koja je stigla bez očiglednih grešaka i propusta.
Bivši rivali uspostavili saradnju
Otprilike 18 meseci nakon što je konzorcijum okupljen oko „Apex solution technology-a“ potpisao ugovor sa Gradom, dva bivša takmaca na konkursu, konzorcijum i “Novatronic”, postali su poslovni partneri.
Iako je prethodno planirano da displeje za autobuska stajališta obezbedi „Kentkart“, konzorcijum je odlučio da displeje ipak kupi od kompanije “Novatronic”.
Dogovaranje ovog posla otvorilo je pitanje da li su neki ponuđači možda sarađivali i pre konkursa za BusPlus.
Upitan da li je slučajno podneo samo propagandni materijal firme umesto prave ponude, Novak Krstić iz “Novatronica“ negirao je bilo kakav prethodni dogovor sa “Apex solution technology-em”.
“Ako sugerišete da smo pružili neki oblik podrške “Lanusu” ili “Apex solution technology-u”, mi nismo ni čuli za bilo koga od njih.” on je rekao. “Ja sam samo znao za postojanje “Kentkarta”, turskog proizvođača”.
Od firme “Apex Solution Technology”, koju smo kontaktirali više puta u prethodnih nekoliko meseci u pokušaju da dobijemo intervju sa direktorom Veljkom Vlahovićem, nismo dobili nikakav odgovor.
U zajedničkom sedištu „Lanus-a“ i „Apex solution technology -a“, rečeno nam je da je za predstavljanje BusPlus sistema u medijima zadužena agencija „New media team“.
Iz agencije je odgovoreno da privatna preduzeća nemaju obavezu da odgovaraju na zahteve za intervjue i da oni ne žele da daju bilo kakve komentare.