Aleksandar Ivanović, direktor Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, u skoro dvosatnom iznošenju odbrane ponovio je da nije kriv, a svoju argumentaciju bazirao je na, kako je naveo, brojnim netačnostima, neistinama, kontradikcijama i izvrnutim činjenicama koje se nalaze u optužnom predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal protiv njega i preostalo troje optuženih – Nikole Selakovića, ministra kulture, Slavice Jelače, sekretara u Ministarstvu kulture i Gorana Vasića, vršioca dužnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. 

Iako je Ivanović prethodno u više navrata pred sudom rekao da će on – za razliku od ostalih troje optuženih – odgovarati na pitanja Tužilaštva za organizovani kriminal, na suđenju u ponedeljak je rekao da to ipak neće učiniti, jer je, kako je rekao, u prethodnih 100 dana, odnosno, od prethodnog glavnog pretresa, shvatio da je njegovo poverenje u javno tužilaštvo “ozbiljno poljuljano”.

Iako je rekao da u potpunosti ostaje pri iskazu datom na saslušanju u TOK-u u septembru 2025, Ivanović je na više mesta izmenio, odnosno ublažio svoje tvrdnje o sastanku održanom 10. jula 2024. u kabinetu ministra Selakovića. 

Dok je na saslušanju u tužilaštvu 2025. više puta ponovio da je ministar Selaković “insistirao” da on, Ivanović, napiše predlog odluke za skidanje svojstva kulturnog dobra sa zgrada Generalštaba i dostavi je u Ministarstvo kulture, na saslušanju pred Višim sudom Ivanović je rekao da ga je ministar zapravo “zamolio”, da nije bilo pritiska na njega, te da je naslov dokumenta koji je sačinio – “predlog za donošenje odluke” – bio zapravo kompromis između njega i ministra.

Ujedno, Ivanović je više puta izneo glavnu tezu svoje odbrane – da je on samo sačinio stručno mišljenje, koje ne proizvodi pravno dejstvo, a da je tužilaštvo “iskonstruisalo optužni predlog” jer ne razlikuje “predlog odluke” od “predloga za donošenje odluke”.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je u decembru 2025. podiglo optužni akt protiv četvoro okrivljenih, koji ih tereti za dva krivična dela – produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja, te falsifikovanje službene isprave, odnosno falsifikovanje službene isprave pomaganjem u slučaju Aleksandra Ivanovića.

Kako je TOK naveo u optužnom predlogu, okrivljeni su “prekoračenjem granica svojih službenih ovlašćenja naneli štetu kulturnom nasleđu Republike Srbije”, iako su po Ustavu bili dužni da ga čuvaju, i to tako što su, prema navodima optužnog predloga, protivzakonito pokrenuli i dovršili postupak ukidanja svojstva kulturnog dobra sa zgrada Generalštaba, koje su bile oštećene u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.

Prema navodima TOK-a, ministar Selaković je na sastanku 10. jula 2024. godine naložio Vasiću i Ivanoviću da sačine predloge odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra za Generalštab. Vasić je to učinio sam, kršeći zakonsku proceduru, ne uključujući stručne službe Republičkog zavoda, i koristeći za tu odluku broj sopstvenog zahteva za rešavanje stambenog pitanja koji je ranije tog dana podneo.

Prema navodima optužnog predloga, Ivanović je takođe sačinio sličnu odluku, iako je znao da ni on niti Gradski zavod nisu nadležni da sačine takav predlog odluka, niti da ga upute Ministarstvu kulture.

Vasić i Ivanović su istog dana – 10. jula 2024. godine – dostavili tražene predloge odluka u Ministarstvo kulture, na osnovu čega je u novembru iste godine Vlada Srbije skinula zaštitu sa zgrada Generalštaba, ali i izmenila odluku o zaštiti prostorne kulturno-istorijske celine uz Ulicu Kneza Miloša, iako ni Vasić ni Ivanović takve predloge nisu dostavili Ministarstvu kulture.

“Nisam dobio naredbodavni stav od ministra” 

Ivanović je u svojoj odbrani više puta ponovio da nije kriv, da u optužnom predlogu nigde nema nijednog dokaza kojim se njegove radnje dovode u vezu sa krivičnim delima koja mu se stavljaju na teret, te da je optužni predlog “nejasan, netačan, kontradiktoran, terminološki neusklađen, bespredmetan”.

Kako je naveo, umesto dokaza, tužilaštvo je samo dalo paušalne izjave da je on kriv.

”Šta sam ja falsifikovao u svom stručnom mišljenju koje sam zaveo u pisarnici Zavoda sa posebnom šifrom za Ministarstvo kulture, šta je u tom mom mišljenju, koje je prošireno krajem oktobra i početkom novembra (2024. godine)? Koji je tu tekst neistinite sadržine, šta sam bitno izostavio”, pitao je Ivanović tokom iznošenja odbrane i rekao da je to stručno mišljenje “predlog za donošenje odluke”, a ne “predlog odluke”. 

“Tužilaštvo ne ulazi u sadržaj i bazira se na naslovu, dalje preuzima grešku i pravi konstrukciju koja nema veze sa realnošću”, rekao je Ivanović.

Ivanović je 10. jula 2024, nakon sastanka sa ministrom kulture u njegovom kabinetu, i, kako tvrdi TOK, po nalogu ministra, sačinio dokument koji je nazvao “Predmet: Predlog za donošenje Odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra (spomenika kulture) Zgradama Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu, a okolini Zgrade svojstvo zaštićene okoline spomenika kulture”.

Prema iznetoj odbrani, Ivanović je rekao da od ministra Selakovića i Slavice Jelače nikada nije dobio “naredbodavni stav”, niti je od njega traženo “bilo šta protivpravno i nezakonito, kako tvrdi tužilaštvo”.

“Ja sam se 10. jula odazvao na poziv ministra, da se na kratko stručno konsultuje oko stvari koje ga zabrinjavaju. Ministar Selaković je tražio samo da se u formi zapisnika sve stavi na papir, dok je sve sveže, znajući da gradski zavod nije nadležan. Da je tužilaštvo posmatralo suštinu, formu i model dokumenta, shvatili bi da to nije procesni akt, da moje stručno mišljenje ne može proizvesti pravne posledice”, rekao je Ivanović u Višem sudu.

“Ja imam pravo da sačinim stručno mišljenje, kao što sam dao jedno takvo mišljenje gradonačelniku Beograda, i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz blagoslov njegove svetosti, u pogledu načina zaštite crkve Ružice – gde god da se nađe moje stručno mišljenje, ono ne proizvodi pravno dejstvo”, rekao je Ivanović.

Živa diskusija

U svom iznošenju odbrane Ivanović je umnogome izmenio iskaz kada je reč o sastanku u kabinetu ministra 10. jula 2024. godine.

Govoreći u tužilaštvu u septembru 2025, Ivanović je naveo da je ministar tada, u julu 2024, od njega zatražio da kao stručno lice “napravi predlog kako bi koncept odluke (za brisanje svojstava kulturnog dobra sa Generalštaba) trebalo da izgleda za dalje postupanje”:

“Ja sam dugogodišnji gradilišni radnik, rukovodio sam izvođenju radova i nadzorima i zastupajući ljude koji su nosioci prava vlasništva, sam morao da vodim računa zbog evidencije šta radim, pa sam tu praksu preneo i u Zavod, 10.07. je sreda 12,00 časova zapisano kod mene sastanak ministra, zvao me je zbog Generalštaba da mu napravim predlog, mišljenje za brisanje svojstava o dobijanju kriterijuma, to mi je znači rekao (…)”, naveo je Ivanović u tužilaštvu.

Međutim, pred Višim sudom Ivanović je u ponedeljak rekao da njemu nikada nije predočeno da će se taj postupak (brisanja svojstava) obaviti. 

Sam sastanak u ministarstvu je opisao kao “živu diskusiju” koja je ishodovala stručnim mišljenjem, koje “nije nešto na čemu se pokreće procedura”. Međutim, ostalo je nejasno kako u isto vreme na sastanku nije bilo reči o tome da će doći do postupka za skidanje zaštite sa zgrada Generalštaba, a da je ipak raspravljano o tome koji je zavod za zaštitu kulture – Republički ili gradski – nadležan da sprovede postupak skidanja zaštite. 

Ivanović je rekao i da je ministar Selaković “izrazio bojazan i veliku zabrinutost zbog bezbednosti ljudi”, te da su mere zaštite koje su donete 2005. godine, kojima je Generalštab proglašen za kulturno dobro, sprečavale da se Generalštab sanira, te da je bezbednost građana “ugrožena na dnevnom nivou”.

Direktor beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture je na saslušanju u septembru 2025. u više navrata opisivao kako je ministar Selaković insistirao da on svoje stručno mišljenje nazove “predlogom”: 

“On (Selaković) je na veliko insistiranje zahtevao da to baš bude u formi reči ‘predlog’ iako sam tekst po sebi nije ni koncept, već jedan kroki nečega što apsolutno nisam znao čemu bi mogao da posluži. Međutim, ministar je ministar i insistirao je na tome da to bude tako i to se sve odvijalo u njegovom kabinetu (…) Na moje ponovno insistiranje da uvaži moju molbu da to dam u formi objašnjenja ili mišljenja koje oni kasnije u proceduri pretvaraju u skladu sa zakonom pretpostavljam onako kako to zakon nalaže, ne – on je baš insistirao da to bude u formi predloga (…) I dalje insistiram na tome da to bude u formi mišljenja, da se ne zove tako kako on želi da se zove, zato što to zapravo i ne treba tako da se zove. Međutim, ministar je toliko insistirao na tome na čemu se kasnije tome priključila i gospođa Jelača, kada je zamenila mesto gospođe Vanušić, sa potvrđivanjem ministrovih reči, da ja oko toga ne treba ništa da se sekiram da je dalja briga oko toga njihova”, govorio je Ivanović u septembru 2025.

Međutim, u ponedeljak u Višem sudu, Ivanović je rekao da je zapravo ministar Selaković samo tražio da se posle sastanka “u formi zapisnika stavi na papir, dok je sve ‘sveže’, znajući da gradski zavod nije nadležan”. 

Predsednik sudskog veća sudija Stojan Petrović je primetio razlike u dvema Ivanovićevim izjavama, pa je tražio od Ivanovića da mu objasni da li ga je ministar zamolio ili insistirao, kako je rekao na saslušanju u septembru 2025.

“Reč je bila o predočavanju u smislu nadležnosti, nikakvih pritisaka nije bilo, nego demokratska rasprava, moj kolokvijalni naslov (dokumenta) sam ja izabrao, a ne zato što mi je ministar rekao”, rekao je Ivanović u ponedeljak pred Višim sudom u Beogradu.

Sudija Petrović je citirao delove iskaza Ivanovića pred tužilaštvom, između ostalih i onaj gde je Ivanović rekao da je on na višestruko insistiranje ministra Selakovića ipak popustio i rekao “ministarska se ne odbija”. 

Takođe, sudija Petrović je u više navrata pokušao da od Ivanovića dobije objašnjenje zašto Ivanović nije nazvao svoj dokument “stručnim mišljenjem”, već “predlogom za donošenje odluke”, međutim, Ivanović to nije objasnio. 

Na konkretna pitanja sudije Petrovića – zašto Selaković nije hteo da prihvati da to bude stručno mišljenje, i zašto ga Ivanović nije nazvao “stručnim mišljenjem”, Ivanović je odgovorio: “Našli smo kompromisno rešenje.”

“Sada smatram da nisam pogrešio”

Predsednik sudskog veća je citirao i deo Ivanovićevog iskaza kada je on pred tužilaštvom rekao da je “možda pogrešio” što je dokument potpisao kao direktor institucije i na memorandumu Zavoda.

“Dakle, priznajem da sam možda u brzini pogrešio što nisam sam potpisao ili sa pečatom i licencom, ali sam znao da time ne proizvodim pravni efekat ni pravno dejstvo i da time nisam počinio nešto što bi naškodilo kulturnom nasleđu Srbije”, rekao je Ivanović pred tužilaštvom u septembru 2025.

Međutim, na suđenju u ponedeljak, rekao je da ništa nije pogrešio, jer je ministar njega zvao kao direktora.

“Mene je ministar zvao kao direktora, u radno vreme, ne kao privatno lice, nije me zvao kao frilensera. Moje pravo po statutu Zavoda jeste da dam stručno mišljenje. Sada smatram da nisam pogrešio, kontekst je izokrenut, to je jedini ispravan način, kao direktor institucije”, rekao je Ivanović na suđenju.

Osim ovoga, Ivanović je u svojoj odbrani naveo da se tužilaštvo uopšte nije osvrtalo na lex specialis, koji je donet u novembru 2025, pre podizanja optužnog predloga, i u kojem se navodi da zgrade Generalštaba nemaju svojstvo kulturnog dobra, i da ga zapravo nikada nisu ni imale.

“Zakon je stupio na snagu, optužni predlog 40 dana kasnije potpuno zaobilazi zakon i ne pominje nijednom rečju. Ako ćemo poštovati Ustav, zakone, ne možemo na osnovu ličnih afiniteta uzimati u obzir neke zakone, a neke ne. Ja sam državni činovnik, rukovodilac državnog organa vlasti – kakav ja zaključak kao državni rukovodilac treba da izvučem kada organ države – tužilaštvo – ne uzima u obzir zakon? Lex specialis direktno uređuje materiju kojom se ovde bavimo i kaže da Generalštab nije kulturno dobro i da nikada nije to ni bio”, naveo je Ivanović.

On je rekao i da je postupak skidanja svojstava kulturnog dobra izuzetno redak postupak u praksi, i da, po njegovim rečima, ne postoji formalni paralelizam u postupcima utvrđivanja i skidanja zaštite, jer se “u postupku ukidanja svojstava kulturnog dobra ne podnosi ista količina podataka i dokumentacije”. 

Naveo je i da nisu adekvatni primeri skidanja zaštite sa kuće u Zrenjaninu, ni sa kafane “?”, koji se navode u transkriptima predmeta, jer je ovde (Generalštab) “reč o objektu koji je srušen, koji je bezbednosna pretnja, a u sebi sadrži mere zaštite koje se ne mogu sprovesti”, te da je tu reč o tumačenju zakona, za šta je nadležna Skupština Srbije.

Inače, prema Zakonu o kulturnom nasleđu, akt o prestanku svojstva kulturnog dobra i njegovog brisanja iz registra kuturnih dobara “donosi se na način i u postupku, kao i akt o utvrđivanju kulturnog dobra”.

Suđenje će biti nastavljeno 4. novembra u Višem sudu u Beogradu.

Da li postoji šteta, pitati Pravobranilaštvo

Dragan Palibrk, advokat troje okrivljenih – Selakovića, Jelače i Vasića – podneo je sudu predlog za koji je rekao da će onemogućiti “da se izvode nepotrebni, suvišni dokazi, kojih ima napretek”.

Prema predlogu odbrane ovo troje okrivljenih, sa čime se saglasio i advokat Aleksandra Ivanovića, Slobodan Vučetić, trebalo bi prvo da se sasluša Državno pravobranilaštvo “na okolnost ključnog i suštinskog pitanja – da li je ono istaklo pitanje bilo kakve štete i imovinskopravni zahtev u vezi sa tim”. 

“Za ovo delo mora biti oštećenog, a to može biti samo Pravobranilaštvo i da vidimo da li ta šteta postoji, jer ukoliko se Pravobranilaštvo o tome ne izjasni, iluzorno je dalje dokazivati bilo šta, s obzirom na činjenicu da nema nikakvog nalaza veštaka, da nema nikakvih drugih dokaza o postojanju štete”, naveo je Palibrk.

On je rekao i da se odbrana protivi izvođenju dokaza “za tih 2500 strana bezvrednih dokumenata”, kao i da se protive saslušanju svih svedoka, jer se tim saslušanjem neće ništa saznati pošto, kako je rekao, “nijedan od njih nema neposrednih saznanja, već po pravilu iznose stručne ili nestručne stavove”.

“Cilj ovih svedoka nije bio utvrđivanje istine, svedočenja ovih svedoka su očigledno imala za cilj da se na optuženičkoj klupi nađu neka druga lica, što se na njihovu nesreću nije dogodilo”, rekao je Palibrk i optužio svedoke za “potpunu ostrašćenost i pristrasnost”.

Za jednu od svedokinja – Estelu Radonjić Živkov – Palibrk je naveo da nema neposredna saznanja, kao i da je “na listi (studentskoj) koja je potpuno suprotna onoj listi sa kojom je moj klijent (Selaković), ali ona je privilegovana, za razliku od njega”.

Tužilac Vojislav Isailović je rekao da se okrivljenima stavlja na teret da su naneli štetu kulturnom nasleđu, te da šteta ne mora da bude imovinska, kao ni korist.

Potom je sudija Stojan Petrović izrekao opomenu advokatu Palibrku, jer je prekidao tužioca i nije mu dozvolio da govori.

“Opominje se branilac Dragan Palibrk da ne narušava red u sudnici. Nije dobio reč, ukoliko nastavite ja sam dužan da vas kaznim”, rekao je sudija Palibrku.

Tužilac Isailović je rekao da svi svedoci treba da budu saslušani, a jedan od branilaca, advokat Vladimir Đukanović je rekao da svedoci “nisu nepristrasni, nego naučeni svedoci, nemaju neposredna saznanja i baš zato treba da se ne saslušaju, jer su vrlo pristrasni iz očiglednih političkih motiva”.

Advokat Ljubiša Vučetić, branilac Aleksandra Ivanovića pozvao se na efikasnost postupka.

“Postoji medijska kampanja, prepune su novine, to je atmosfera u kojoj okrivljeni žive previše dugo, a tužilac svojim postupkom ih nadalje maltretira. Medijski su ovi ljudi prikazivani kao organizovana kriminalna grupa, a reč je o ozbiljnim porodičnim ljudima sa vrlo zavinim društvenim ugledom, sada ih provlačimo kroz postupak koji je krajnje improvizovan. Smatram da je predlog (Palibrka i drugih advokata troje okrivljenih) suvisao, u protivnom ova agonija i ponižavanje ovih ljudi će se bespotrebno produžiti”, rekao je Vučetić.

Na sledećem glavnom pretresu 4. novembra biće doneta odluka o predlogu odbrane i izvršiće se uvid u materijalne dokaze.

Napomena: Suđenje u ovom slučaju je i dalje u toku. Krivica se utvrđuje pravosnažnom presudom. Novinar, glavni urednik i izdavač ne odgovaraju za štetu ako je informacija verno preneta iz sudskog postupka i ukoliko je novinar postupao sa dužnom novinarskom pažnjom.