Položaj javnih medijskih servisa je dugo predmet interesovanja medijske politike i
medijske reforme uopšte. Zakon o radiodifuziji je još 2003. godine postavio osnovne
smernice za transformaciju tadašnjih državnih televizija u javne medijske servise,
zasnovane na evropskom modelu.
Centralno pitanje koje se u regulatornoj postavci javnih medijskih servisa (JMS) postavljalo se odnosilo na nalaženje adekvatnog modela finansiranja koji bi na jednoj strani obezbedio finansiranje programskih sadržaja od javnog interesa i samim tim ostvarivao jedan segment javnog interesa u oblasti javnog informisanja, a na drugoj strani obezbedio nezavisnost JMS u odnosu na organe javne vlasti.
Sama pretplata je zamišljena kao finansijski doprinos građana ostvarivanju osnovne
funkcije javnih medijskih servisa.
Medijska strategija u delu u kojem definiše ciljeve, između ostalog i predviđa da će
Republika Srbija obezbediti siguran i javan finansijski okvir za funkcionisanje javnih
radio-televizijskih servisa radi ostvarivanja njihovih zadataka.
Ipak, problemi u finansiranju nisu prevaziđeni ni novim medijskim zakonima, a pre svega zbog nespremnosti da se Zakon o javnim medijskim servisima u delu koji uređuje finansiranje javnih medijskih servisa u potpunosti implementira.