Konkursno sufinansiranje je glavni mehanizam državnog finansiranja medija u Srbiji, i samim tim je podložan brojnim proceduralnim zloupotrebama o kojima je BIRN već pisao.
Analiza koja sledi u nastavku, sagledava konkurse na nešto drugačiji način – posmatrajući ih kroz prizmu medijskog vlasništva i finansijske zavisnosti medija od državnog novca.
Analiza se oslanja na podatke iz baze “Javno o javnim konkursima”, kombinujući ih sa podacima iz Agencije za privredne registre.
Glavni nalazi upućuju na sledeće zaključke:
- Najviše novca sa konkursa za sufinansiranje medijskog sadržaja u periodu 2019-2021 otišlo je medijima koji u svom izveštavanju otvoreno podržavaju vlast
- Veliki broj lokalnih medija preživljava isključivo zahvaljujući ovom novcu
- Ne postoji naknadna kontrola – šta su građani dobili za dati novac i da li je on namenski potrošen
- Postoje primeri da je prekršen Zakon o državnoj pomoći, kada je reč o pomoći male vrednosti (de minimis)
- Podaci iz finansijskih izveštaja značajnog broja medija i produkcija ne slažu se sa sumom novca koje su dobili na konkursima, još je veći broj preduzetnika koji su dobijali novac, a nisu u obavezi da sastavljaju ove izveštaje
- Protivno pravilima, novac dobijaju mediji koji neprestano krše novinarski Kodeks
Istraživanje medijskog vlasništva i finansiranja medija usko je povezano sa pitanjima medijskog pluralizma i medijskih sloboda. Vlasnici medija, zbog svojih veza sa političkim partijama na vlasti, imaju olakšan pristup državnim fondovima. Novac se dalje koristi za proizvodnju propagandnog sadržaja, koji ne doprinosi tačnom i objektivnom informisanju građana.
Dodatno, lokalni mediji su prevashodno upućeni na državne izvore finansiranja, zbog nerazvijenog i siromašnog medijskog i oglašivačkog tržišta, tako da raspodela konkursnog novca najdirektnije utiče na održivost medija i kvalitet lokalnog informisanja.
Mediji i vlasnici
Podaci o javnim konkursima objavljeni u bazi “Javno o javnim konkursima” pokazuju da vlasnici provladinih televizija iz godine u godinu dobijaju najviše javnog novca. Baza sadrži podatke o 5,24 milijardi dinara, odnosno skoro 43 miliona potrošenih evra u periodu od 2019. do 2021.
Analiza zavisnosti medija od javnih konkursa obuhvatila je 538 medija, iza kojih stoji blizu 500 vlasnika i zastupnika. Od ovih 538 medija, 238 je vlasništvo firmi, 130 udruženja, 108 preduzetnika, odnosno privatnih lica, osam saveza, tri fondacija, dva eparhija i po jedan medij je u vlasništvu opštine i novinarskog sindikata.
To su mediji koji su u svakoj od prethodne tri godine dobijali novac na konkursima. Reč je o gotovo trećini od ukupno 1.257 nosilaca projekata koji su dobijali novac na konkursima u prethodne tri godine. Ovih 538 medija je od ukupno dodeljenih 5,24 milijardi dobilo skoro 90% odsto – 4,66 milijardi.
Mediji u vlasništvu Radoice Milosavljevića, njih 10 iz uzorka, su u periodu 2019-2021 dobili najviše novca iz konkursa za sufinansiranje medijskog sadržaja u oblasti javnog informisanja – ukupno 314 miliona dinara, što čini skoro sedam odsto ukupnog novca (na odabranom uzorku od 538 medija) dodeljenog medijima na javnim konkursima u ovom periodu.
Na drugom mestu su i pet firmi u vlasništvu Aleksandre Martinović, koji su za isti period inkasirali 177,7 miliona dinara iz ovih konkursa.
Mediji se finansiraju na ovaj način prema Pravilniku o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja koji je usvojen 2014. godine. On je promenjen u februaru 2017, ali ni ovim izmenama nisu otklonjeni problemi koji se odnose na favorizovanje određenih medija, zbog čega građani za utrošeni javni novac ne dobijaju ono što je predviđeno: informisanje u javnom interesu.
“Projektno sufinansiranje postaje model finansijske održivosti medija i služi finansiranju redovne aktivnosti medija, a ne kao sredstvo da se finansiraju nedostajući sadržaji u javnom interesu, što onemogućava razvoj uobičajenih tržišnih odnosa, odnosno remeti tržišne odnose (pre svega se odnosi na lokal); projekti koji podrazumevaju nedostajuće sadržaje u javnom interesu se ne proizvode u dovoljnoj meri, što dovodi do toga da nema dovoljno kvalitetnih sadržaja koji ispunjavaju javni interes u oblasti javnog informisanja”, navodi se u Strategiji razvoja sistema javnog informisanja.Strategija takođe navodi i rezultate istraživanja medijskih i novinarskih udruženja, koja su utvrdila “da su pojedinci koji su došli u posed nekadašnjih državnih medija, po uređivačkoj politici bliski vladajućoj stranci, favorizovani u raspodeli novca na konkursima za sufinansiranje sadržaja od javnog interesa”.
Tako je i u preseku dobitnika lokalnih konkursa za period 2019-2021: najveći dobitnik ovih konkursa je Radoica Milosavljević, koji je “na veliko” privatizovao lokalne medije nakon promene zakona 2014. godine; Aleksandra Martinović je nekadašnja suvlasnica firme Prointer Solutions; Zvezdan Milovanović je nekadašnji poverenik vladajućeg SNS-a za Niš; za Sašu Blagojevića je “Pištaljka” pisala da je školski drug i prijatelj Siniše Malog; Nikola Gašić je sin direktora BIA Bratislava Gašića…
Zavisnost od države
BIRN je u okviru ove analize upoređivao podatke sa javnih konkursa sa podacima o finansijskim prihodima, koji su dobijeni iz APR-a.
Analiza pokazuje i da veliki broj medija iz ovog uzorka preživljava gotovo isključivo zahvaljujući državnim davanjima, što je u suprotnosti sa proklamovanim povlačenjem države iz medija koje je najavljeno još 2014 godine.
Svi mediji koji su ušli u uzorak, prema dostupnim podacima, za 2019. i 2020. prijavili su ukupno 24.415.471.000 dinara prihoda (ne uključujući one koji nisu prijavili svoje prihode). Od toga, skoro polovina (11,1 milijardi) odlazi na nekoliko firmi: Adria media group (3,1 milijardi dinara prihoda za dve godine), Novosti (2,12 milijardi), Kopernikus (1,87 milijardi), Insajder tim (tj. Informer – 1,24 milijardi), Alo (1,06 milijardi), Studio B (892 miliona) i Medijska mreža (tj. Srpski telegraf – 828 miliona).
U istom periodu, svi posmatrani mediji dobili ukupno 3.247.428.289 dinara sa konkursa, što je oko 60% ukupno ovako potrošenog novca.
Analiza BIRN-a pokazuje da očigledno postoje veliki problemi u kvalitetu, odnosno tačnosti finansijskih izveštaja većeg broja medija, produkcija i preduzetnika. Veliki broj njih ne prolazi ni osnovnu logičku proveru, s obzirom da je tridesetak pravnih subjekata (više od 5% od ukupnog posmatranog broja) koji su tokom 2019. i 2020. dobijali novac iz budžeta prijavilo manje ukupne godišnje prihode od novca dobijenog na konkursima.
Takođe, kod dodatnih 13 odsto dobitnika novca na medijskim konkursima u periodu 2019-2021, nije bilo moguće odrediti koliki udeo u ukupnim prihodima iznosi javni novac koji su dobili na konkursima. Najčešće je uzrok ove nemogućnosti taj što preduzetnici, koji ne vode dvojni sistem knjigovodstva, nemaju obavezu da predaju finansijske izveštaje Agenciji za privredne registre, te podaci o njihovim prihodima nisu javni.
Osim ovog razloga, u nekoliko pojedinačnih slučajeva kompanije jednostavno nisu poslale finansijski izveštaj iako su imale tu obavezu – u ovakvim slučajevima APR protiv tih firmi podnosi odgovarajuće prijave. U jednom slučaju, udruženje je i za 2019. i za 2020. prijavilo da su ukupni prihodi 0 dinara, a samo od konkursa imalo je prihod od 1,9 miliona u te dve godine.
S tim u vezi, postavlja se i pitanje suštinskog kršenja Pravilnika o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa – član 13 ovog Pravilnika zabranjuje učešće na konkursima izdavačima medija koji se finansiraju iz javnih prihoda. Iako je ovo zamišljeno kao zabrana učešća medija u državnom vlasništvu, postojeća situacija je takva da gotovo polovini posmatranih medija više od 50% ukupnih prihoda upravo stiže iz novca od lokalnih konkursa – dakle, većinski se finansiraju upravo iz javnih prihoda. Kod više od 8 % posmatranih medija prihodi sa lokalnih konkursa za medije čine 80 ili više odsto ukupnih prihoda.
Ukoliko se iz računice izbace preduzetnici i firme kod kojih – zbog nedostatka dostupnih podataka – nije moguće obračunati učešće novca sa konkursa u ukupnim prihodima, kao i one sa očitim greškama u finansijskim izveštajima, ova brojka raste na skoro 10 odsto: toliko je posmatranih medija koji dobijaju više od 80 odsto svojih prihoda iz javnih konkursa.
Ovde nije samo reč o kršenju Pravilnika – jedno od osnovnih načela prilikom donošenja Zakona o javnom informisanju i medijima 2014. bio je povlačenje države iz medija, a stvorena je situacija da dobar broj medija uopšte ne bi mogao da postoji bez državnog novca. Pri tome, u ovoj analizi nisu uzeta u obzir davanja države ili većinski državnih firmi po osnovu oglašavanja – da jesu, svakako bi broj medija i izdavača medija koji u potpunosti zavise od državnog novca bio još veći. (Uzgred, prema zakonu iz 2014, obaveza je svih medija da svaki prihod od organa javne vlasti, uključujući i državne firme, beleže u Registru medija – obaveza koja se često ne ispunjava.)
Analiza pokazuje i da još uvek postoji i čitav niz izdavača medija koji – iako postoji zakonska obaveza – nisu dostavili podatke APR-u o stvarnom vlasniku, ili ih nisu ažurirali. Takođe, na više mesta podaci o finansijama određenog izdavača dostupni su tek kroz pretragu neispravnih finansijskih izveštaja, pošto ispravni – ne postoje. Sa druge strane, posebno je zanimljiv slučaj preduzetnika koji je 5. januara 2021. godine ugasio svoju preduzetničku radnju, a potom na isti matični broj nastavio da dobija novac na konkursima u Šapcu, Valjevu, Malom Zvorniku, Vladimircima i Rumi.
Mediji i javni interes
Sporna je i sama suština davanja novca na ovaj način, pošto je osnovna namena ostvarivanje javnog interesa. Zakon o javnom informisanju i medijima javni interes u oblasti javnog informisanja definiše, između ostalog, kao “istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana”, “unapređivanje medijskog i novinarskog profesionalizma”, kao i “podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece i mladih”.
Međutim, uvidom u dobitnike konkursa, vidimo da veliki novac sa konkursa dobijaju mediji koji nisu poznati po radu u javnom interesu, odnosno, da svoj posao ne obavljaju profesionalno, o čemu govore brojni slučajevi kršenja novinarskog kodeksa, koje je utvrdio Savet za štampu (za Alo, Kurir, Srpski telegraf, Večernje novosti…) ili kršenja Zakona o elektronskim medijima, koje je utvrdio REM (za Studio B, RTV Pančevo, Info 24 plus, Kopernikus, TV Panon…). I ne samo to – praksa je i da se oglasi za ove konkurse objavljuju upravo u novinama za koje Savet za štampu svake godine ustanovljava da stotinama puta krše novinarski kodeks.
Tako, u posmatrane tri godine, “Alo” je dobio 24,5 miliona dinara, Studio B 91,5 miliona, RTV Pančevo 29,7 miliona, Adria media group 36,5 miliona, Večernje novosti 20,5 miliona, Srpski telegraf 2,85 miliona, Informer 28,9 miliona…
Posebna “rupa” jesu brojni onlajn portali za čiji rad praktično ne postoji redovni monitoring: Savet za štampu samo povremeno radi monitoring onlajn medija – poslednji put on je rađen tokom prvih meseci pandemije koronavirusa i završen je u septembru 2020. Tada je ustanovljeno da, između ostalih, novinarski kodeks često krše portali Srbija danas i Mondo, koji istovremeno dobijaju novac na medijskim konkursima.
Zbog nepostojanja stalnog monitoringa onlajn portala nije moguće utvrditi u kojim sve slučajevima u “onlajn svetu” je prekršen Zakon o javnom informisanju i medijima, te pomenuti Pravilnik o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja.
Prema članu 18. Pravilnika, koji govori o kriterijumima na osnovu kojih će se ocenjivati projekti prijavljeni na konkurs, posebno se ocenjuje “da li su učesniku konkursa izrečene mere od strane državnih organa, regulatornih tela ili tela samoregulacije u poslednjih godinu dana, zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda (podatke pribavlja stručna služba od Regulatornog tela za elektronske medije, za elektronske medije, a od Saveta za štampu, za štampane i onlajn medije)”, te dokazi “o tome da su nakon izricanja kazni ili mera preduzete aktivnosti koje garantuju da se sličan slučaj neće ponoviti”. S obzirom na neprestano kršenje kodeksa koje Savet za štampu beleži stalno kod istih medija – da ovde ne ulazimo u problem rada REM-a – očito da ove “garancije” nisu bile dovoljne da se prekršaji ne ponavljaju.
Aktuelna Medijska strategija, navodi i da ne postoji sveobuhvatna analiza efekata projektnog sufinansiranja sadržaja za ostvarenje javnog interesa, niti metodologija za utvrđivanje tema od interesa za građane na određenom području pre objavljivanja konkursa.
Dodatim stavom 41a Pravilnika o sufinansiranju projekata navodi se da organ koji raspisuje konkurs “može da izradi izveštaj o sprovedenom konkursu i analizu kvaliteta podržanih projekata na osnovu izveštaja korisnika i da ih objavi na svom veb-sajtu” – što podrazumeva i da ne mora, odnosno da analiza kvaliteta projekata, pa na taj način i makar formalna kontrola svrsishodnosti potrošenog javnog novca – nije neophodna.
Jedna od retkih institucija koja objavljuje izveštaje o realizaciji konkursa je Ministastarstvo kulture i informisanja. Poslednji izveštaji, koje je ova institucija objavila, tiču se projekata sprovedenih u 2020. godini. U njima se, između ostalog, može pročitati i da su pojedini projekti ispunili svoj cilj, pojedini nisu dostavili dovoljno dokaza da je neka aktivnost ispunjena. Navodi se, na primer, i da su “izostali projekti na teme: prevencija govora mržnje, ljudska i manjinska prava i ravnomerni regionalni razvoj i sl.” Ovakvi izveštaji su primer dobre prakse, jer evaluacija postignutog daje dobre osnove za planiranje budućeg ciklusa konkursa.