Petnaest dana nakon što je Viši sud u Beogradu zaključio da kineski državljanin Cuj Guanghaj zbog velike opasnosti od bekstva mora ostati u pritvoru, u Višem javnom tužilaštvu dogodila se neobična promena.
Na omotu predmeta rukom je precrtano ime tužiteljke koja je do tada bila zadužena za slučaj, a umesto nje upisano je ime drugog tužioca. Nije bilo pisanog obrazloženja zbog čega je to učinjeno.
Tog istog dana, 21. maja 2025. godine, novoimenovani tužilac Miodrag Marković dao je saglasnost da Cuj Guanghaj i njegov britanski saradnik Džon Miler napuste zatvorski pritvor i budu prebačeni u stanove sa elektronskim nadzorom.
Viši sud u Beogradu prihvatio je predlog odbrane.
Nepuna dva i po meseca kasnije, u noći između 3. i 4. avgusta, Cuj i Miler skinuli su elektronske nanogice i nestali sa dve različite adrese u Beogradu.
Danas, više od godinu dana nakon njihovog bekstva, izveštaj Komisije Vrhovnog javnog tužilaštva otkriva niz odluka i propusta koji su tome prethodili.
Komisija je zaključila da su glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović i javni tužilac Miodrag Marković svojim postupanjem dvojici stranaca pribavili korist, najpre omogućavanjem zamene pritvora blažom merom, a zatim neblagovremenom reakcijom kada je utvrđeno da su pobegli.
U izveštaju se navodi da postoje osnovi za ispitivanje njihove krivične odgovornosti, prvenstveno zbog moguće zloupotrebe službenog položaja.
Međutim, dokument otvara i drugo pitanje: kako je moguće da je američki zahtev za međunarodnu pravnu pomoć, koji je Ministarstvo pravde uputilo sudu još 15. maja 2025. godine, u sud stigao tek 2. oktobra, gotovo dva meseca nakon što su Cuj i Miler nestali?
Prema zaključku Komisije, postoji sumnja da je nepoznati zaposleni u Ministarstvu pravde zadržavanjem dokumentacije omogućio odbrani da kao jedan od glavnih argumenata za puštanje iz pritvora iskoristi upravo činjenicu da američki dokazi još nisu stigli u sud.
To je jedan od najozbiljnijih nalaza u izveštaju koji je Vrhovno javno tužilaštvo objavilo 10. novembra 2026. godine.
Sud je upozorio na bekstvo, a dve nedelje kasnije pritvor je ukinut
Da bi se razumelo šta se dogodilo u maju 2025. godine, potrebno je vratiti se na hapšenje dvojice stranaca.
Cuj Guanghaj, kineski državljanin poznat i kao „agent Džek“, i Britanac Džon Miler uhapšeni su 24. aprila 2025. godine u beogradskom hotelu Hajat, na osnovu međunarodne poternice raspisane na zahtev Sjedinjenih Američkih Država.
Američke vlasti terete ih za organizovanje progona i zastrašivanja kineskog umetnika i disidenta Huija Boa, koji živi u Kaliforniji i koji je izrađivao skulpture kojima je ismevao kineskog predsednika Si Đinpinga.
Kasnije su u SAD protiv njih podignute i optužnice za pokušaj ilegalnog pribavljanja i izvoza američke vojne tehnologije u Kinu, uključujući radare, rakete i sofisticiranu opremu namenjenu vojsci.
BIRN je o ovom slučaju prvi put detaljno pisao nakon hapšenja, kada je otkrio da su dvojica stranaca, iako nisu imali prebivalište niti stalne veze sa Srbijom, nakon manje od mesec dana provedenih u zatvoru prebačeni u kućni pritvor.
Pojedini pravnici već tada su upozoravali da je takva odluka neuobičajena i da postoji ozbiljan rizik od bekstva.
Sada se pokazalo da to nije bila samo procena pravnika sa kojima je BIRN razgovarao. Na isti rizik upozorio je i sam Viši sud u Beogradu.
Prema izveštaju Komisije Vrhovnog javnog tužilaštva, vanraspravno veće Višeg suda u Beogradu 6. maja 2025. godine odbilo je žalbu branilaca Cuja Guanghaja na određivanje pritvora.
Sudije su tada ocenile da postoji izrazita opasnost da će se Cuj, ukoliko bude na slobodi, sakriti ili pobeći kako bi izbegao postupak izručenja Sjedinjenim Američkim Državama.
U odluci je zaključeno da se takva opasnost u tom trenutku može sprečiti jedino pritvorom, a ne nekom blažom merom.
Rešenje je stiglo u Više javno tužilaštvo 12. maja.
Samo četiri dana kasnije, 16. maja, odbrana Cuja i Milera podnela je novi predlog da im zatvorski pritvor bude zamenjen kućnim.
Ovo je zanimljivo i zbog razgovora koji je BIRN u to vreme vodio sa njihovim advokatom Goranom Petronijevićem.
U razgovoru 20. maja Petronijević je tvrdio da se ne očekuje skoro puštanje dvojice stranaca u kućni pritvor i da u tom pravcu još nisu preduzimane aktivnosti.
Međutim, BIRN je već tada od Višeg suda dobio potvrdu da je predlog odbrane podnet četiri dana ranije. Suočen sa tom informacijom, Petronijević je objasnio da njegovi klijenti imaju i druge branioce.
Novi izveštaj donosi još jedan važan detalj.
Sudija za prethodni postupak Ksenija Marić upravo je 20. maja dostavila Višem javnom tužilaštvu predloge branilaca, tražeći mišljenje o ukidanju pritvora.
A već narednog dana dogodile su se dve stvari koje Komisija sada posebno izdvaja.
Prvo, promenjen je postupajući tužilac.
Umesto Željke Nikolaidis, koja je do tada bila zadužena za predmet, na omotu spisa rukom je upisano ime Miodraga Markovića.
Komisija nije pronašla nijednu odluku koja bi objasnila ko je i zbog čega odlučio da baš u tom trenutku promeni tužioca.
Drugo, Marković je istog dana dao pisanu saglasnost da se zatvorski pritvor zameni zabranom napuštanja stana uz elektronski nadzor, upravo onako kako su tražili branioci.
Sudija Ksenija Marić prihvatila je predlog i donela odluku o puštanju Cuja i Milera iz zatvora.
U obrazloženju sudske odluke navedena je i saglasnost javnog tužioca.
Komisija Vrhovnog javnog tužilaštva sada ocenjuje da su takvim postupanjem Stefanović i Marković pribavili korist dvojici stranaca.
Ovo ne znači da je tužilac samostalno doneo odluku o njihovom puštanju. Konačnu odluku doneo je sud. Međutim, izveštaj ukazuje da je pozitivno mišljenje tužioca bilo jedna od okolnosti na koje se sud oslonio, uprkos ranijoj oceni sudskog veća da postoji ozbiljna opasnost od bekstva.
Ostalo je neobjašnjeno zbog čega je u tako kratkom periodu promenjena procena da blaža mera nije dovoljna, posebno imajući u vidu da su Cuj i Miler bili strani državljani bez prebivališta u Srbiji.
Još važnije, nije poznato ko je i sa kojim obrazloženjem odlučio da predmet baš tog dana oduzme jednoj tužiteljki i dodeli drugom tužiocu.
Američka dokumentacija stigla je u sud tek kada su Cuj i Miler već pobegli
Drugi deo izveštaja otkriva okolnosti koje bi mogle biti još ozbiljnije od same zamene pritvora.
Kada su branioci tražili da Cuj i Miler budu pušteni iz zatvora, jedan od njihovih glavnih argumenata bio je da sud još nije dobio kompletnu američku dokumentaciju na osnovu koje bi se odlučivalo o izručenju.
U ekstradicionim postupcima to nije nevažno pitanje. Dokumentacija države koja traži izručenje služi sudu da oceni da li postoje uslovi za sprovođenje postupka, a njeno nedostavljanje može predstavljati argument odbrane protiv daljeg zadržavanja u pritvoru.
BIRN je još u maju 2025. godine pisao o čekanju američkih dokumenata, kao i o tome da su američke vlasti zatražile produženje roka za njihovo dostavljanje.
Međutim, ono što tada nije bilo poznato jeste da je dokumentacija, prema sadašnjim nalazima Komisije, već bila upućena iz Ministarstva pravde.
U izveštaju se navodi dopis Ministarstva pravde Srbije od 15. maja 2025. godine, uz koji je dostavljena kopija američke zamolnice za međunarodnu pravnu pomoć.
Dokument je potpisao Vladimir Vinš, pomoćnik ministra pravde i rukovodilac Sektora za međunarodnu saradnju i strateško planiranje.
Ali u Višem sudu u Beogradu taj dopis je zvanično primljen tek 2. oktobra 2025. godine.
Između datuma dokumenta i datuma njegovog prijema u sud prošlo je 140 dana.
Za to vreme, Cuj i Miler pušteni su iz zatvora, proveli više od dva meseca u kućnom pritvoru i na kraju pobegli.
Komisija zaključuje da je za sada nepoznato lice u Ministarstvu pravde držalo dokumentaciju u svom posedu tokom tog perioda, čime je sprečeno dalje postupanje po američkom zahtevu.
Prema oceni Komisije, takvo zadržavanje dokumentacije omogućilo je advokatima da se pozovu na njeno odsustvo kao argument za ukidanje zatvorskog pritvora.
Komisija zbog toga ukazuje na moguću krivičnu odgovornost nepoznatog zaposlenog u Ministarstvu pravde, prvenstveno zbog zloupotrebe službenog položaja ili nesavesnog rada u službi.
Ipak, sam izveštaj ne utvrđuje identitet te osobe, niti pruža konačan odgovor na pitanje da li je dokumentacija zadržana namerno, po nečijem nalogu ili usled niza administrativnih propusta.
Upravo zato je potrebno utvrditi gde se dokument nalazio od 15. maja do 2. oktobra, ko je imao pristup njemu i zbog čega je proteklo toliko vremena pre nego što je dostavljen sudu.
Ova pitanja posebno su važna zato što je odsustvo dokumentacije, prema zaključku Komisije, neposredno uticalo na argumentaciju kojom je obrazložena zamena pritvora.
Ovo pitanje, kao i ostali navodi iz izveštaja Komisije, biće predmet razmatranja Tužilaštva za organizovani kriminal, kojem je Vrhovno javno tužilaštvo preporučilo da se izveštaj dostavi radi postupanja u okviru njegovih nadležnosti.
Od prvog alarma do poternice prošlo je 11 dana
U noći između 3. i 4. avgusta 2025. godine Cuj i Miler nestali su iz kućnog pritvora.
Prema dokumentaciji Uprave za izvršenje krivičnih sankcija koju je BIRN ranije pribavio, prvi alarm oglasio se 43 minuta posle ponoći, kada je sistem registrovao oštećenje elektronske nanogice Cuja Guanghaja.
Jedanaest minuta kasnije, u 00.54, isti alarm aktiviran je i na uređaju Džona Milera.
Obojica su bila u kućnom pritvoru na različitim adresama.
U 6.35 tog jutra, sistemi za elektronski nadzor na obe adrese istovremeno su registrovali da su uređaji van dometa.
Kasnijom proverom utvrđeno je da se ni Cuj ni Miler više ne nalaze u stanovima.
U izveštaju Komisije sada se navodi da je registrovano čak deset alarma personalnih jedinica za elektronsko praćenje zbog napuštanja stanova. Nakon toga je kontakt sa uređajima potpuno izgubljen, a fizičke provere da li se Cuj i Miler nalaze u stanovima bile su bezuspešne. Nadležni su potom obavestili da se njih dvojica više ne nalaze na elektronskom praćenju i da su u bekstvu.
BIRN je ranije otkrio da su imali pravo da koriste mobilne telefone i internet, kao i da je poverenik Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, zadužen za nadzor Džona Milera, došao na njegovu adresu tek u 13.43 časova.
Dakle, gotovo trinaest sati nakon prvog alarma i više od sedam sati nakon što je sistem registrovao da je uređaj van dometa.
Novoobjavljeni izveštaj Komisije ne bavi se detaljno razlozima takvog kašnjenja poverenika, ali otkriva kako je nakon bekstva reagovalo Više javno tužilaštvo u Beogradu.
Dokumentacija pokazuje da je sudija Ksenija Marić već 5. avgusta sastavila dopis označen kao „HITNO“, kojim je tužilaštvu dostavila izveštaje Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i zatražila mišljenje.
Dopis je u tužilaštvo stigao 6. avgusta.
U tom trenutku više nije bilo neizvesnosti da li su dvojica stranaca samo prekršila meru zabrane napuštanja stana. U izveštajima Uprave jasno je navedeno da su uklonili elektronske uređaje, da više nisu dostupni sistemu praćenja i da se nalaze u bekstvu.
Uprkos tome, tužilac Miodrag Marković reagovao je tek 13. avgusta.
Tog dana sastavio je predlog da se Cuju i Mileru ponovo odredi pritvor. Dopis je sud primio narednog dana, 14. avgusta.
Tek 15. avgusta Viši sud doneo je rešenje o određivanju pritvora i naložio raspisivanje poternice.
Tako je od bekstva dvojice stranaca do sudskog naloga za poternicu prošlo 11 dana.
Izveštaj Komisije donosi i preciziranje u odnosu na ranije podatke koje je BIRN dobio od Višeg suda.
U odgovoru BIRN-u sud je naveo da je tužilaštvo predlog za određivanje pritvora dostavilo 15. avgusta, kada je sud doneo odluku.
Sada se iz uvida Komisije u dokumentaciju vidi da je Marković dopis sastavio 13. avgusta, a da ga je sud primio 14. avgusta.
Razlika u datumima ne menja suštinu: tužilaštvo je više dana držalo hitan dopis suda u situaciji u kojoj su dva lica, čije izručenje zahteva strana država, već bila u bekstvu.
Komisija takvu reakciju smatra ozbiljnim propustom i ocenjuje da je blagovremeno određivanje pritvora, zajedno sa raspisivanjem poternice, moglo znatno da oteža prelazak državne granice.
Ipak, ostaje pitanje da li bi ranija poternica zaista sprečila bekstvo. Ako su Cuj i Miler napustili Srbiju tokom same noći u kojoj su nestali iz stanova, što je jedna od mogućnosti koje je BIRN istraživao, već narednog jutra za takvu meru moglo je biti kasno.
To, međutim, ne objašnjava zašto je tužilaštvu trebalo toliko vremena da reaguje na hitno obaveštenje o njihovom nestanku.
Predmet koji nije ni trebalo da vodi Više javno tužilaštvo
Pored spornih odluka o pritvoru i kašnjenja nakon bekstva, Komisija je utvrdila još jednu nepravilnost, koja se tiče same nadležnosti tužilaštva.
Naime, predmet protiv Cuja i Milera od početka je vođen u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, iako je, prema zaključku Komisije, na osnovu člana 19 Ugovora o izručenju između Srbije i SAD, za postupanje u ovoj vrsti predmeta bilo nadležno Vrhovno javno tužilaštvo.
Drugim rečima, Komisija ocenjuje da Nenad Stefanović i Miodrag Marković nisu imali zakonsko ovlašćenje da u tom svojstvu postupaju u ekstradicionom predmetu.
BIRN je još 24. septembra 2025. godine Višem javnom tužilaštvu u Beogradu uputio pitanja upravo o tome.
Pored zahteva da objasne kašnjenje u reakciji nakon bekstva, pitali smo da li je o predmetu obavešteno Vrhovno javno tužilaštvo, budući da međunarodni ugovor predviđa njegovu nadležnost.
Odgovor nikada nije stigao.
Sadašnji izveštaj pokazuje da pitanje nadležnosti nije bilo jedino sporno.
Komisija je utvrdila da je predmet zaveden u pogrešan upisnik.
Umesto u upisnik međunarodne pravne pomoći, označen kao MP, zaveden je u KTR upisnik, koji se koristi za druge vrste tužilačkih predmeta.
Prema nalazima Komisije, takvo zavođenje bilo je suprotno Pravilniku o upravi u javnim tužilaštvima i dodatno je doprinelo tome da predmet ne bude obuhvaćen redovnim izveštavanjem o međunarodnoj pravnoj pomoći.
Ni omot spisa nije uredno vođen.
Predmet je formiran 24. aprila 2025. godine, ali prvi dokument koji se nalazio u spisima nosi prijemni pečat od 28. aprila.
Komisija zbog toga zaključuje da se prvobitni dokument na osnovu kog je predmet otvoren uopšte ne nalazi u spisima.
Osim toga, nisu uredno evidentirane preduzete radnje.
U predmetu u kojem su odlučivani pritvor, međunarodno izručenje i postupanje po zahtevima američkih pravosudnih organa, nije postojala potpuna administrativna evidencija o radnjama koje je tužilaštvo preduzimalo.
Kada se tome doda činjenica da je postupajući tužilac promenjen bez pisanog obrazloženja, otvara se pitanje koliko je uopšte bilo moguće naknadno rekonstruisati sve odluke i utvrditi ko je za njih bio odgovoran.
Amerikanci su slali urgencije, tužilaštvo nije odgovaralo
Nakon bekstva Cuja i Milera, ćutanje institucija postalo je još jedna od tema kojima se BIRN bavio.
BIRN je 9. septembra 2025. objavio vest o njihovom bekstvu, nakon što je od Višeg suda dobio zvaničnu potvrdu da su nestali.
U narednim nedeljama tražili smo odgovore od policije, Ministarstva pravde i tužilaštva.
Zanimalo nas je ko je odgovoran za bekstvo, da li je organizovana potraga, kada su obaveštene američke vlasti i šta su srpske institucije preduzele.
Odgovori na većinu tih pitanja nisu stigli.
U kasnijem istraživanju BIRN-a o mogućem bekstvu za Peking objavili smo i nezvanična saznanja da su američke vlasti za nestanak Cuja i Milera saznale upravo iz našeg prvog teksta o bekstvu, a ne iz zvaničnog obaveštenja srpskih institucija.
Novi izveštaj Vrhovnog javnog tužilaštva ne utvrđuje kada su američke vlasti prvi put saznale za bekstvo, ali pokazuje da je američka strana kasnije više puta zahtevala informacije o tome šta se dogodilo.
Prema nalazima Komisije, Ministarstvo pravde Srbije prosledilo je Višem javnom tužilaštvu u Beogradu 18. novembra i 24. decembra 2025. godine urgencije koje su upućivali američko Ministarstvo pravde, Ambasada SAD u Beogradu i FBI.
Američki organi tražili su obaveštenja o postupanju srpskih institucija u ovom predmetu.
Istovremeno, Apelaciono javno tužilaštvo u Beogradu tražilo je u oktobru i novembru 2025. godine spise i informacije o tome kako je Više javno tužilaštvo postupalo.
Ukupno četiri zvanična zahteva.
Komisija je utvrdila da Više javno tužilaštvo nije odgovorilo ni na jedan.
Još jedan detalj pokazuje koliko je predmet bio neobično vođen.
Na dopisu Ministarstva pravde od 18. novembra 2025. godine rukom je zabeleženo da se američka zamolnica nalazi kod javnog tužioca Nikole Uskokovića još od 7. oktobra, radi dodele predmeta u rad, odnosno „signiranja“.
Dokument, prema toj belešci, nije bio vraćen pisarnici.
Tako se pojavljuje još jedan tužilac koji je, prema Komisiji, imao odgovornost u ovom predmetu.
U zaključku se navodi da su Stefanović, Marković i Uskoković svojim činjenjem ili nečinjenjem postupali protivzakonito i nedelotvorno.
Komisija je posebno razmatrala njihovo nepostupanje po zahtevima viših tužilaštava i propuštanje da dostave spise, zamolnicu i tražene podatke.
Ni intervencija Vrhovnog javnog tužilaštva nije donela odgovor.
Dana 27. maja 2026. godine Vrhovno javno tužilaštvo uputilo je Nenadu Stefanoviću obavezujući dopis.
Zatražilo je obaveštenja o svim radnjama preduzetim prema američkim organima, postupanju po zamolnici, procesnim aktivnostima i pravnom osnovu za postupanje Višeg javnog tužilaštva.
Rok za odgovor bio je 5. jun 2026. godine.
Komisija je utvrdila da ni Stefanović, niti bilo koji drugi tužilac Višeg javnog tužilaštva, nije odgovorio.
Još neobičnije, sam dopis Vrhovnog javnog tužilaštva nije pronađen u spisima predmeta, iako postoji dokaz da je u Višem javnom tužilaštvu primljen 1. juna 2026. godine.
Privatni avion za Peking i pitanje na koje izveštaj ne odgovara
Sva ova dokumentacija objašnjava mnogo toga što je prethodilo bekstvu i događaje koji su usledili.
Ali na jedno od najvažnijih pitanja još nema odgovora: gde su Cuj Guanghaj i Džon Miler otišli u noći 4. avgusta 2025. godine?
BIRN je ranije utvrdio da je upravo te noći, u 1.56 po lokalnom vremenu, sa beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ poleteo privatni avion kineske kompanije Deer Jet, tipa Gulfstream G550, sa registracijom B-8259.
Avion je odleteo direktno za Peking.
Poletanje je zabeleženo samo nešto više od sat vremena nakon što su se oglasili prvi alarmi na elektronskim nanogicama Cuja i Milera.
Prema podacima platforme FlightRadar24, avion je u Beograd stigao dva dana ranije, 2. avgusta, iz Farnboroa u Velikoj Britaniji.
BIRN nije uspeo da utvrdi ko su bili putnici na tom letu. Kineska kompanija nije odgovorila na pitanja.
Ne postoji dokaz da su se Cuj i Miler nalazili u avionu. Njegovo poletanje predstavlja vremensku podudarnost koja zahteva proveru, a ne potvrdu načina njihovog bekstva.
Izveštaj Komisije Vrhovnog javnog tužilaštva ovaj let uopšte ne pominje.
Ne navodi ni gde se dvojica begunaca trenutno nalaze, da li su napustila Srbiju, niti da li im je neko pomogao u bekstvu.
Ipak, nalazi Komisije otvaraju dodatno pitanje: ako je samo bekstvo bilo rezultat unapred pripremljenog plana, da li su i prethodni propusti u postupanju državnih institucija bili slučajni?
Odgovor se ne može izvesti samo iz vremenskog podudaranja događaja.
Međutim, izveštaj pokazuje da je tokom nekoliko meseci bilo više odluka i propuštanja koja su, posmatrana zajedno, išla u korist dvojice stranaca.
Prvo je promenjen postupajući tužilac i prihvaćen predlog odbrane za ukidanje zatvorskog pritvora.
Zatim je američka dokumentacija mesecima ostala van suda.
Nakon bekstva usledilo je višednevno čekanje na predlog za ponovno određivanje pritvora.
Na kraju, nadležni u Višem javnom tužilaštvu nisu odgovarali ni na zahteve američkih organa ni na urgencije Vrhovnog javnog tužilaštva.
Komisija ocenjuje da su takve radnje doprinele tome da Cuj i Miler izbegnu krivični progon u SAD.
Ko je odlučivao i u čijem interesu?
Slučaj Cuja i Milera od početka je imao i političku dimenziju.
BIRN je još nakon hapšenja objavio nezvanična saznanja da je kineski ambasador u Beogradu Li Ming izražavao nezadovoljstvo zbog hapšenja kineskog državljanina i da je o tome razgovarao sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Ivicom Dačićem.
Prema tadašnjim saznanjima BIRN-a, ambasador je isticao da je Cuj Guanghaj važan za kineski državni vrh.
Dačić je potvrdio da je razgovarao sa ambasadorom, ali je osporio tvrdnje o vremenu i neprijatnoj atmosferi sastanka, kao i navode da je kineskog diplomatu uputio na predsednika Aleksandra Vučića.
Komisija Vrhovnog javnog tužilaštva nije utvrdila da je odluka o puštanju Cuja i Milera doneta po političkom nalogu ili pod pritiskom kineskih vlasti.
Nije utvrdila ni da su srpske institucije organizovale njihovo bekstvo.
Ali zaključuje da su postupci pojedinih tužilaca bili protivzakoniti i da postoje osnovi za ispitivanje njihove krivične odgovornosti.
U delu izveštaja posvećenom Cuju i Mileru, Komisija predlaže da se dokumentacija dostavi Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal radi provere i eventualnog krivičnog gonjenja odgovornih lica, kao i disciplinskom tužiocu Visokog saveta tužilaštva.
U završnom delu celokupnog izveštaja, koji se odnosi i na druge kontrolisane predmete, Komisija ocenjuje da uočene nepravilnosti nisu izolovani slučajevi, već da ukazuju na način rukovođenja Višim javnim tužilaštvom u Beogradu.
Za rad tog tužilaštva odgovoran je Nenad Stefanović.
Komisija ide i korak dalje, navodeći da je Stefanović uspostavio svojevrsni paralelni, odnosno „paratužilački sistem“, u kojem se pojedini tužioci koriste za ostvarivanje ciljeva koji nisu u skladu sa zakonom.
Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je nalaze Komisije kao neutemeljene. U reagovanju objavljenom nakon izveštaja ocenilo je da je sporno i postupanje same Komisije, postavljajući pitanje da li je kontrola iskorišćena za obračun unutar tužilačke organizacije. Najavilo je da će se o konkretnim navodima detaljnije izjasniti nakon analize izveštaja.