Zvanični podaci govore da je podignuto više optužnica i na prvi pogled se čini da korupcija polako postaje problem iz prošlosti.

S druge strane, analize koje su u okviru projekta „Pravda u ogledalu javnosti“ uradili stručnjaci za medijski i sudski monitoring iz Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i Balkanske istraživačke mreže (BIRN) ne pokazuju da je korupcija nešto sa čim se Srbija suštinski bori, naprotiv.

Sudovi su i dalje opterećeni prevelikim brojem slučajeva koji predugo traju, među kojima nema gotovo nijednog novog velikog slučaja u oblasti borbe protiv korupcije. Nema „velikih riba u mreži“, sudski procesi su mahom vezani za ono što se u teoriji naziva „petty corruption“, odnosno sitna korupcija, a izveštaji u medijima – ako ih i ima – nemaju veliki odjek.

Pored toga, slučajevi korupcije koji su tokom protekle godine dospeli u javnost, pre svega zahvaljujući radu istraživačkih potrala i nezavisnih medija, poput slučaja Krušik, ostaju bez institucionalnog odgovora.

Oblast borbe protiv korupcije ocenjena je u mnogobrojnim međunarodnim izveštajima kao jedan od najvećih problema u Srbiji, a sporost sprovođenja Akcionog plana za Poglavlje 23. u pregovorima sa EU jedna je od potvrda takvih ocena.

Najnoviji izveštaj međunarodne organizacije Fridom haus pokazuje da je Srbija baš na polju borbe protiv korupcije pala najviše u odnosu na godinu pre toga. Kao primer, oni navode da policija i pravosuđe nisu postupali u slučajevima četvorice ministara u Vladi Srbije za koje je postojala velika sumnja da su bili upleteni u koruptivne poslove i kriminal.

Brojevi dobri ali bez suštine

Ako se gledaju samo brojevi, 2019. godina mogla bi da bude ocenjena kao bolja nego prethodna što se tiče rezultata rada specijalnih tužilaštava za borbu protiv korupcije u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kraljevu. Rezultati za 2018, prvu godinu rada specijalnih tužilaštava, predstavljeni su u analizi BIRN-a iz prethodne godine kao neka vrsta „mršavog početka”.

Specijalizovana tužilaštva su počela sa radom u proleće 2018. godine nakon dugotrajnih priprema koje su podrazumevale regrutaciju posebnih tužilaca, njihovu dodatnu obuku, povezivanje sa policijom i forenzičarima i pravljenja „udarnih timova“.

Sudovi i tužilaštva su već tada, na početku svog rada, preuzeli na hiljade slučajeva koje je trebalo rešiti i taj broj do danas nije značajno smanjen iako u drugoj godini njihovog rada, statistički, stvari idu na bolje: tužioci uspevaju da završe više istraga i pokrenu postupke pred sudovima gde se najveći deo slučajeva završava sporazumima o priznanju krivice, a manji deo ide u redovnu sudsku proceduru.

Tužioci su u 2019. godini podigli tužbe protiv 832 osobe za krivična dela iz oblasti korupcije, a 413 osoba je osuđeno za različita koruptivna krivična dela pred Višim sudovima.

Najviše postupaka bilo je u vezi sa zloupotrebom službenog položaja i davanjem mita. Nije bilo značajnijih postupaka za najteža krivična dela – trgovinu uticajem i pranje novca.

Međutim, uprkos nešto boljim statističkim pokazateljima, analiza medijskog izveštavanja i pojedinih postupaka koje je nadgledao tim sastavljen od mladih istraživača – novinara i pravnika – pokazuje brojne slabosti sistema.

Analiza i nevolje

Analize koje su uradili stručnjaci za medijski i sudski monitoring, na osnovu izveštaja mladih novinara i pravnika koji su bili angažovani na projektu „Pravosuđe u ogledalu javnosti”, pokazuju stare boljke i medijskog i pravosudnog sitema.

U većini medija na slučajeve korupcije se gleda kao na nešto što bi trebalo da izazove senzaciju, a nalazi za posmatrani period pokazuju da je malo postupaka koji imaju trajnu medijsku pokrivenost i da je uopšte mali broj novinskih izveštaja sa suđenja.

Izveštavanje medija koji dominantno kreiraju javno mnjenje stavljeno je u funkciju vlasti, bilo da se veličaju njeni uspesi u borbi protiv korupcije ili da se mediji koriste za napadanje i diskreditovanje protivnika, a u nekim slučajevima čak i za vršenje pritiska na tužioce i pravosuđe.

Takav odnos medija prema ovim slučajevima dovodi do brojnih povreda etičkog kodeksa novinara posebno u delu prezumpcije nevinosti i otkrivanja podataka iz istrage od „izvora bliskih policiji“ ili „anonimnih izvora“.

Sa druge strane, vidljiva je nespremnost tužilaštva da pokrene postupke oko kojih postoji kontroverza u javnosti, a koje uglavnom otkrivaju malobrojni istraživački portali i nezavisni mediji.

Analizom praćenih sudskih postupaka došlo se do zaključka da suđenja predugo traju, što dovodi do pada interesovanja javnosti. Takođe, zbog velikog broja optuženih u pojedinim slučajevima, dolazi do česte opstrukcije postupka koja se pravda formalnim razlozima.

Osim toga, u sudovima se nastavlja sa praksom da sudija „vodi“ postupak umesto da služi kao medijator između tužilaštva i odbrane. Sud je i dalje odlučujući u postupku, dok su tužioci, iako rade po novom sistemu, često pasivni u sudnicama.

Kada je u pitanju transparentnost, zaključak oba istraživačka tima je da je zatvorenost sudova i tužilaštava veliki problem koji otežava da se objektivno sagledaju rezultati njihovog rada i koji otvara prostor za zloupotrebe u javnosti.

Sudovi objavljuju najave suđenja kasno i nikada ne objavljuju celokupan raspored za mesec dana unapred iako taj podatak postoji u sudovima. Takođe, neusaglašena je praksa o dostupnosti dokumentacije koja prati određeni postupak.

Uprkos brojnim pokušajima da se sudovi i tužilaštva otvore, postupci dobijanja dokumentacije traju predugo i sa neizvesnim rezultatom dok tužioci uglavnim odbijaju komunikaciju sa novinarima pod izgovorom da im je neophodno odobrenje.

Sudovi ostaju zatvoreni i trebalo bi uložiti dodatni napor da sudije shvate da sude „U ime naroda“, a to znači i potrebu za mnogo većim prisustvom javnost u njihovom radu, jer upravo je javnost ponekad jedina zaštita njihovog integriteta od zloupotreba i pritisaka.