Različita tumačenja istorije često dovode do sukoba, naročito na Balkanu gde su događaji iz prošlosti tema žučnih rasprava čak i kada su se odigrali pre nekoliko vekova.
Ovo potvrđuje i novi izveštaj politikologa Škelzena Gašija pod nazivom „Istorija Kosova u istorijskim udžbenicima Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije“, koji je ovoga meseca objavljen na Kosovu.
Izveštaj istražuje u kojoj se meri ključni događaji iz kosovske istorije različito obrađuju u udžbenicima za osnovne i srednje škole na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori, Albaniji i Srbiji.
U intervjuu za BIRN, Gaši objašnjava da je prikupio regionalne udžbenike i „poredio njihove sličnosti i razlike…a zatim ih suočio sa međunarodno ustanovljenim istorijskim činjenicama. Na ovaj način krivotvorenje je izašlo na videlo.“
Gaši je poredio „činjenice“ iz udžbenika sa Kosova i iz susednih zemalja sa onima koje su predstavili međunarodni autori poput Olivera Šmita, Noela Malkolma i Petera Bartla.
Takođe je konsultovao i druge izveštaje i dokumenta koji se bave istorijom Kosova.
Kako Gaši kaže, u regionu postoje dva paralelna tumačenja.
„Kada je u pitanju istorija Kosova, primećuju se dve velike podele među ovim [regionalnim] zemljama – sa Kosovom i Albanijom na jednoj strani i Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom na drugoj“, objašnjava on.
Ipak, u Crnoj Gori učenicima je većina stvari prezentovana činjenično tačno, napominje Gaši.
„Moram da naglasim da se Crna Gora razlikuje od svih ostalih zemalja većim stepenom ispravnosti vezano za činjenice“, kaže on.
Poreklo ljudi sa Kosova
Rasprave počinju pitanjem „ko je prvi došao na ovo tle?“ – na koje je i istoričarima često skoro nemoguće da odgovore.
„Što dublje idemo u istraživanje porekla naroda to misterioznije ono postaje“, kaže Gaši, parafrazirajući britanskog pisca Noela Malkolma.
„Porekla nisu relevantna u rešavanju političkih konflikata današnjice“, dodaje on.
Jedna od spornih tema je moguće ilirsko poreklo albanske nacije.
„Kosovo i Albanija [udžbenici] su kategorični u vezi za ilirskim poreklom ljudi na Kosovu“, kaže Gaši.
Međutim, „Srbija i Makedonija [udžbenici] ne daju nikakve informacije o poreklu ljudi na Kosovu a u Crnoj Gori kažu da poreklo Albanaca koji žive na Kosovu može da vodi od bilo kojih od autohtonih balkanskih plemena.“
Gaši napominje da, po mišljenju međunarodnih autora, postoje dve pretpostavke: jedna je da su Albanci potekli od Ilira a druga je da vode poreklo od Tračana.
Iliri su takođe različito predstavljeni u kosovskim, albanskim, srpskim, makedonskim i crnogorskim udžbenicima iz istorije.
Pozitivna karakterizacija bez ikakvog činjeničnog osnova tipična je za kosovske i albanske udžbenike.
„S druge strane postoji i potpuno suprotan pristup ostalih kosovskih komšija čiji udžbenici prikazuju Ilire kao pirate i lopove“, napominje Gaši.
Sloveni stižu na Balkan
Gaši objašnjava da Kosovo i Albanija pokušavaju da današnje političko i teritorijalno postojanje Albanaca vrate u srednjovekovna i antička vremena.
Kosovski i albanski udžbenici predstavljaju „dolazak Slovena na Balkan kao invaziju ali istina je da su se oni jednostavno pomerili u potrazi za boljim ulovima života na ovim teritorijama“, kaže on.
Kako Gaši tvrdi, nakon dolaska Slovena na Balkan došlo je do kulturne asimilacije na obe strane.
„Albanski udžbenici su tačni kada je ovo u pitanju dok crnogorski idu korak dalje i kažu da su Sloveni i starosedeoci živeli u miru“, kaže on.
Srednji vek i boj na Kosovu
Gaši insistira na tome da su „glavne karakteristike identiteta naroda u srednjem veku bile imovina, religija i, u nekoj meri, jezik“ i da sadašnji neprijateljski odnosi između naroda Kosova i Srbije nisu postojali u prošlosti.
On navodi primer poznatog srpskog vladara, cara Dušana, koji je uspostavio srednjovekovno carstvo na teritoriji današnje Srbije, Kosova, Crne Gore, Albanije, Makedonije i Grčke.
„Kako tvrdi [Noel] Malkolm, kada je na Kosovu napao svog oca, Stefana Dečanskog, većina njegovih vojnika govorila je albanski“, napominje Gaši.
„Štaviše, on je svoje carstvo nazvao Kraljevinom Srba, Grka i Arbanaša.“
„Ovakvi događaji nisu predstavljeni u istorijskim udžbenicima ovih zemalja“, napominje on.
Prema Gašiju, nijedan od regionalnih udžbenika nije činjenično tačan u vezi sa bitkom na Kosovu 1389. godine, presudnim datumom za srpsku istoriju.
„Kada je reč o boju na Kosovu, [udžbenici] su više u domenu mitologije nego u domenu istorije“, kaže on.
„Ne kažu vam da su postojale dve podeljene grupe albanskih i srpskih velikaša koje su se borile na obe strane.
Bilo je onih koji su se borili na strani Balkanskog saveza i onih na strani Otomanskog carstva“, objašnjava on.
Otomanski period na Kosovu
Otomani su vladali Kosovom pet vekova, što kosovski udžbenici iz istorije opisuju kao mračno doba.
Međutim, kako Gaši navodi, istorijske činjenice pokazuju suprotno.
„Činjenica da su 42 [otomanska] velika vezira bili Albanci, uključujući tu i veliki broj kosovskih Albanaca, govori o pravom odnosu između Albanaca i Otomanskog carstva“, kaže Gaši.
Kako on tvrdi, ustanci koji su izbijali iz raznih razloga netačno su predstavljeni kao dosledan oslobodilački pokret koji je obuhvatio nekoliko vekova.
„Tri ustanka, poput onog koji je predvodio Skenderbeg 1444. godine, onog pod vodstvom Petra Bogdanija 1689. ili Prizrenske lige 1878. prikazani su u kosovskim i albanskim udžbenicima iz istorije kao dosledan oslobodilački pokret protiv otomanske vlasti“, objašnjava Gaši.
Širenje islama na Kosovu i Albaniji takođe je predstavljeno kao represivan i nasilan proces.
Gaši ovo smatra sumnjivim. Pozivajući se na međunarodne autore, on objašnjava da pritisak nije bio glavni činilac koji je uticao na prelazak Albanaca u islam već prestiž i slabost crkve.
„Bio je to politički faktor – osećaj dobijanja prestiža, u kombinaciji sa malim brojem katoličkih sveštenika na Kosovu i u Albaniji u to vreme.“
Vladavina Srbije nad Kosovom do 1945.
Prema Gašiju, period od 1912 – kada je Srbija osvojila Kosovo – do Drugog svetskog rata okarakterisan je na Kosovu i u Albaniji kao jedan od velikih srpskih zločina.
„Zločini iz 1912-1913, koje su Srbi počinili nad Albancima pominju se samo u kosovskim udžbenicima iz istorije i, površno, u crnogorskim, ali ne i u Srbiji“, kaže Gaši.
On dodaje da su srpski zločini protiv Albanaca u periodu 1918-1919. dobro predstavljeni u kosovskim udžbenicima iz istorije ali ne i u srpskim.
„I ponovo, od 1941. do 1944. [tokom nemačke okupacije] zločini koje su počinili Albanci prikazani su u srpskim ali ne i u kosovskim i albanskim udžbenicima iz istorije“, navodi on.
Kosovo u doba Jugoslavije
Gaši kaže da kosovski udžbenici ignorišu saradnju između kosovsko-albanskih komunista i Titove jugoslovenske partizanske vojske – kao i saradnju između kosovsko-albanskih nacionalista i fašističkih okupacionih snaga.
Na Kosovu je čitavo doba Jugoslavije predstavljeno kao represivan period okupacije, napominje Gaši.
Ipak, on tvrdi da činjenice govore drugačije.
„Od 1968. do 1981, imajući u vidu napretke u raznim sferama, kao, na primer, otvaranje Univerziteta u Prištini, Akademije nauke i umetnosti, fabrika i druge događaje, ne bismo to mogli nazvati okupacijom“, kaže Gaši.
Kada je u pitanju doba Jugoslavije, Gaši primećuje i tendenciju kako Kosova tako i Srbije da sebe predstave kao žrtve.
„Napredak Kosova u ovom periodu predstavljen je u srpskim udžbenicima iz istorije kao Titova namera da podeli Srbiju“, kaže Gaši.
„Istovremeno, kosovski udžbenici pokušavaju da umanje prava koje je Kosovo dobilo ustavom [Jugoslavije] iz 1974. godine“, dodaje on.
Sukob od 1989. do 1998.
U regionalnim udžbenicima ne postoji saglasnost čak ni oko skorašnjih događaja kao što su oni iz devedesetih.
Kako Gaši navodi, kada balkanske zemlje nisu spremne da se suoče sa nekim nepobitnim činjenicama one ih jednostavno ignorišu.
„Ukidanje autonomije [tadašnje pokrajne] Kosova [od strane Srbije] ne pominje se u srpskim i makedonskim udžbenicima dok albanski i crnogorski udžbenici samo površno tretiraju ovu temu“, kaže Gaši.
S druge strane, „kosovski udžbenici je naširoko obrađuju.“
Prema Gašiju, kosovski udžbenici predstavljaju čuveni štrajk rudara na Kosovu 1989. godine kao kampanju za nezavisnost dok su, u stvarnosti, rudari samo tražili povratak autonomije Kosova.
„Interesantno je da su sve rudarske deklaracije bile u okviru diskursa [jugoslovensko komunističke parole] ‘bratstvo i jedinstvo’, dok su Titove fotografije u svakom trenutku bile prisutne“, priseća se Gaši.
On objašnjava da se kasnija represija Srbije nad kosovskim Albancima u obrazovanju, ekonomiji i zdravstvenoj zaštiti ne pominje ni u jednom regionalnom udžbeniku osim, naravno, na Kosovu.
Razlike su zabrinjavajuće kada je u pitanju budućnost
Uprkos postojanju činjenica koje su već ustanovljene kao takve na međunarodnom nivou i potkrepljene dokumentima, Gaši smatra da kosovski i srpski udžbenici iz istorije sadrže mnogo netačnih podataka.
On napominje da u kosovskim udžbenicima stoji da su, za vreme NATO bombardovanja srpskih snaga na Kosovu, srpske snage ubile 15.000 Albanaca.
Međutim, Gaši kaže da „Kosovska knjiga pamćenja 1998-2000.“ daje broj od ukupno 7.864 albanskih civila ubijenih u periodu od januara 1998. do decembra 2000.
S druge strane, bez pojašnjenja etničke pripadnosti žrtava, srpski udžbenici „kažu da je bilo između 1.200 i 2.500 žrtava, dok izveštaji „Hjuman rajts voča“ navode da je bilo od 489 do 528 civilnih žrtava, od kojih je između 279 i 318 ubijeno na Kosovu.“
Gaši kaže da su veoma kontradiktorne „činjenice“ u kosovskim, albanskim, srpskim, makedonskim i crnogorskim školskim udžbenicima iz istorije zabrinjavajuće kada se radi o budućem miru i bezbednosti Balkana.
„Užasava me to što su ovi udžbenici iz istorije odobreni od strane nadležnih ministarstava svih pomenutih zemalja te veoma rasprostranjeni, s obzirom na to da su u pitanju školski udžbenici“, kaže Gaši.
„Time što dozvoljavamo širenje ovih udžbenika kao i to da oni služe kao prvi izvor informacija znači da novim generacijama sugerišemo neprijateljske odnose sa komšijama. Čak sugerišemo i nove ratove“, zaključio je on.
Ovaj tekst nastao je uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju. Sadržaj ovog teksta ne odražava stavove donatora.