Početkom septembra, Ministarstvo finansija sklopilo je ugovor sa novinskom agencijom Tačno d.o.o. – naslednicom agencije Tanjug – za usluge “medijskog praćenja aktivnosti Ministarstva finansija”. Ugovor je vredan 1,92 miliona dinara i jedan je od ukupno sedam ovakvih ugovora koje je agencija sklopila u prvih devet meseci 2021. godine sa državnim institucijama i na taj način prihodovala 14,9 miliona dinara.
Ovo je jedan od poslednjih ugovora koji je sa državnim institucijama potpisala agencija koja je po zakonu prestala da radi 31. oktobra 2015, da bi decembra 2020. njene žigove kupila kompanija Tačno d.o.o u vlasništvu Radoice Milosavljevića, Željka Joksimovića i Manje Grčić i u kojem je Jovana Joksimović glavna i odgovorna urednica. Tanjug je i zvanično ugašen 9. marta 2021. godine.
Iako od 31. oktobra 2015. Tanjug zvanično nije postojao, od 2017. pa do trenutka kada je kompanija Tačno otkupila njegov “brend”, ova novinska agencija je na osnovu ugovora o “praćenju rada” državnih institucija prihodovala 33,45 miliona dinara. Takva praksa se nastavila i sa novim vlasnikom žigova agencije Tanjug, firmom Tačno, koja je još bržim tempom nastavila da dobija unosne državne poslove.
Zajednička karakteristika ugovora koje je na javnim nabavkama dobijao Tanjug i ugovora koje sada dobija Tačno d.o.o. jeste da se, bez izuzetka, na nabavke javljao kao jedini ponuđač, te da su uslovi za dobijanje većine od ukupno 25 dodeljenih ugovora bili praktično identični. Ukupna vrednost ovih ugovora od 2017. do danas je 48,3 miliona dinara, odnosno, više od 400.000 evra.
Istraživanje BIRN-a je pokazalo da su sve institucije koje su naručivale usluge “praćenja rada”, a na koje se javljala samo agencija Tanjug/Tačno, zahtevale da ponuđač ima “mogućnost objavljivanja aktivnosti” u “najmanje pet televizija sa nacionalnom frekvencijom”.
Kako su za BIRN rekli iz druge dve novinske agencije u zemlji – Bete i Foneta – nijedna od njih nema saradnju sa svih pet televizija koje imaju nacionalnu frekvenciju (RTS kao javni servis, plus Pink, Prva, B92 i Hepi).
To znači da su sve ove javne nabavke bile raspisane suprotno Zakonu o javnim nabavkama, koji, između ostalog, predviđa da je naručilac posla obavezan da postupa “na ekonomičan i efikasan način, da obezbedi konkurenciju, jednak položaj svih privrednih subjekata, bez diskriminacije”.
Osim što su raspisivali nabavke na koje može da se javi samo jedan ponuđač, nije jasno ni zbog čega su uopšte ministarstva i druge ustanove naručivali ove usluge, s obzirom da bi mediji svakako pratili njihov rad i bez ovog troška.
Takođe, svaka od državnih institucija (šest ministarstava, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Gradska opština Voždovac i Grad Novi Sad) ima odsek ili sektor za odnose sa javnošću, dok Vlada Srbije ima i posebnu Kancelariju za saradnju s medijima.
Milionski poslovi za Tanjug, a država ćuti
Niti jedno ministarstvo, izuzev onog za evropske integracije, nije odgovorilo na brojna pitanja BIRN-a – zbog čega su raspisivali ove nabavke, šta su preduzeli da obezbede veću konkurenciju, da li su u skladu sa zakonom sproveli istraživanje tržišta, zbog čega su godinama “gurali” identične uslove nakon što se na prvu javnu nabavku javio samo jedan ponuđač, da li su drugi mediji i drugi novinari oštećeni time što nisu mogli da obavljaju svoj posao, da li su dobili nalog ili sugestiju da raspišu upravo ovakve javne nabavke s obzirom na neobičnu činjenicu da različita ministarstva raspisuju maltene “u dlaku” iste uslove…
“Gotovo istovetne nabavke koje su raspisala različita ministarstva za potrebe praćenja njihovog rada sadrže previše sličnosti da bi moglo biti reči o slučajnosti, tako da se opravdano otvara pitanje da li je reč o volji samih organa vlasti ili o sinhronizovanoj akciji, ili makar o prepisivanju dokumentacije za javne nabavke, bez adekvatnog razmatranja stvarnih potreba svakog konkretnog ministarstva”, kaže za BIRN Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Nenadić kaže i da činjenica da ovakve nabavke nisu raspisala sva ministarstva, već samo nekoliko njih, dovodi u sumnju potrebu da se one uopšte sprovode.
“Na osnovu ishoda sprovedenih javnih nabavki, gde se uvek javlja samo jedan ponuđač, nameće se zaključak da su kriterijumi za odabir bili sastavljeni tako da ih samo jedan ponuđač može ispuniti. To dalje znači da se naručioci nisu potrudili da obezbede konkurenciju, kao jedno od načelo postupka javne nabavke”, kaže Nenadić.
Iz jedinog ministarstva koje je odgovorilo na neka od pitanja BIRN-a, Ministarstva za evropske integracije (MEI), kažu da je zadatak agencije da “prati i objavljuje u formi novinarskih vesti informacije o događajima i aktivnostima koje sprovodi MEI, kao i da objavljuje druge informacije koje joj MEI dostavlja, bilo da je reč o najavama, saopštenjima, analizama ili izveštajima za koje je nama važno da budu dostupni široj javnosti”, te da taj materijal agencija treba da distribuira svim medijima, a takvi prilozi su dostupni i na sajtu ministarstva, kao i na nalozima na društvenim mrežama.
Iz ovog ministarstva dalje navode da se novinari Tanjuga “rukovode svojim profesionalnim standardima kada izveštavaju sa događaja ili kada obrađuju materijale koje od MEI dobijaju”.
Kao razlog zbog čega im uopšte treba ovakva usluga, kažu da su se na taj korak odlučili jer im je istraživanje javnog mnjenja o stavovima građana prema EU pokazalo da je manje od trećine ispitanika dobro ili veoma dobro informisano o evropskim integracijama, da njih 65 odsto kaže da su nezainteresovani za ove teme, ali i da se “većina izjasnila da su voljni da se više informišu o ovim temama”.
“Nabavke sprovodimo u skladu sa propisom, čime ni na koji način nije bilo sprečeno ili onemogućeno učešće zainteresovanih ponuđača. Činjenica je, nažalost, da je zainteresovanost ponuđača bila slaba i da smo u svakom od predmetnih postupaka imali samo jednu ponudu”, kažu iz MEI za BIRN napominjući da ministarstvo koristi samo usluge Tanjuga “za izveštavanje sa zvaničnih sastanaka MEI za koje je potrebna usluga fotografisanja i video snimanja (takozvanih foto – op događaja), a iz razloga ekonomičnosti i prilikom izveštavanja sa sastanaka ministra u inostranstvu”.
Ministarstvo za zaštitu životne sredine tokom 2020. imalo dve nabavke za praćenje rada
Najviše novca i najviše ugovora sa Tanjugom/Tačno potpisalo je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je od 2017. svake godine plaćalo Tanjugu “uslugu produkcije, snimanja foto i video materijala i montaže” – ukupno 10,4 miliona dinara. Ministarstvo za evropske integracije je za ove usluge dalo osam miliona za četiri godine, dok je Kancelarija za Kosovo i Metohiju usluge “praćenja i snimanja aktivnosti” platila 7,92 miliona dinara za pet godina.
Naročito je zanimljiv slučaj Ministarstva za životnu sredinu koje je u julu 2020, dok je ministar bio Goran Trivan iz Socijalističke partije Srbije, raspisalo javnu nabavku za, između ostalog: “TV snimanje događaja i aktivnosti vezanih za rad i nadležnost Ministarstva, montiranje snimljenog materijala, izradu, video materijala, pripreme za TV produkciju, snimanje emisija sa ciljem informisanja i edukacija šire javnosti o aktivnostima i merama koje sprovodi Ministarstvo”.
Kompanija Media info planet dobila je, kao jedini ponuđač, ugovor na 3,6 miliona dinara (bez PDV-a).
Međutim, u novembru iste godine, nakon što je ministarka postala Irena Vujović iz SNS-a, Ministarstvo raspisuje nabavku za “medijsko praćenje aktivnosti Ministarstva zaštite životne sredine” i u decembru dodeljuje oko 2,4 miliona dinara Tanjugu, kao jedinom ponuđaču.
Kuriozitet je da je Tanjug ovaj posao dobio na period kraći od mesec dana – ugovor je dodeljen 4. decembra, a trajao je do 31. decembra. Ni Ministarstvo životne sredine nije odgovorilo na pitanja BIRN-a zašto su “duplirali” ovu uslugu i zašto je ona tako kratko trajala; bivši ministar Trivan je, pak, kratkom porukom odgovorio da su ove nabavke (ukupno dve za vreme njegovog mandata) bile “potrebne i u skladu sa zakonom”, jer je bilo “važno povećati vidljivost ekoloških tema”, a da za ovo “dupliranje” usluga kod nove ministarke nema komentar.
Za ovu “kratkoročnu” nabavku Ministarstvo ministarke Irene Vujović poslužilo se “oprobanom” varijantom: uz pomenuti sveprisutni uslov o saradnji sa svih pet nacionalnih televizija, između ostalog, bili su propisani i uslovi koji se kroz veliki broj ovih nabavki “vuku” još od 2017. i kroz različita ministarstva: Full HD kamere koje “podržavaju 422 sampling i 35mb/s bitrate”, foto-oprema od “najmanje 3 DSLR fotoaparata sa mogućnošću produkcije fotografije minimalne veličine 15 megapiksela”, kao i najmanje po jedan set profesionalne optike, od minimum jednog širokog zoom objektiva i jednog telezoom objektiva.
Novinari kao “tehničko osoblje”
Kako za BIRN kaže Zlata Kureš, izvršna direktorka agencije Beta, zahtevana oprema nije toliki problem, koliki je zatražena dinamika usluge.
“Mi nismo učestvovali na tim nabavkama – a za neke od njih smo dobijali pozive – jer se po načinu dinamike te usluge i po vrsti predviđene opreme potpuno jasno prepoznavalo da je to napravljeno za Tanjug. Jedna stvar je u opremi, druga je u spektru pokrivenosti, ali mislim da je tu ključna stvar dinamika, jer po toj dinamici ispada da vi morate da imate ekipu koja je bukvalno gotovo 24 sata na raspolaganju tom ministarstvu”, kaže Kureš.
Po pravilu, ministarstva su tražila pet novinara, tri snimatelja i tri fotografa koji bi bili stavljeni na raspolaganje (Ministarstvo finansija ih u svojoj konkursnoj dokumentaciji zbirno naziva “tehničkim osobljem za realizaciju ugovora o javnoj nabavci”).
Prema rečima Zlate Kureš, Beta ne sarađuje sa TV Hepi, dok je, kako kaže, pre “dve, tri godine” sa njima prestao da sarađuje javni medijski servis. Vlasnik i osnivač agencije Fonet Zoran Sekulić kaže za BIRN da ni ova agencija ne sarađuje sa svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
“Nacionalni emiteri su pod političkom kontrolom, i neki od njih nama nisu dostupni. Neće ‘Hepi’ da radi sa nama. Od kad se ekipa promenila na Prvoj i B92, neće ni oni da rade s nama. Sa nama radi Pink i od 2000. rade RTS, RTV i Studio B, i kablovski kanali, ali ovi ne rade”, kaže.
Sekulić podseća da je Tanjug još od 2015. u postupku gašenja firme i pita – po kom osnovu je firma, koja je u postupku gašenja, mogla da učestvuje u javnim nabavkama?
“Bez obzira što je to sad privatna firma, država se prema njima ponaša i dalje u produkcijskom smislu i tretmanu kao da su i dalje njihovi – ako ne de iure, ono de facto. Imamo situaciju da premijerka i ministar Selaković odu u Njujork na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija i da nam odande stižu klipovi sa Tanjugovim logoom. Ja to neću da koristim. Ili, da sa vladinog mejla stižu fotografije na kojima je potpisan fotoreporter Tanjuga. Neću da koristim. Dakle, to je apsolutno jedan privilegovan i diskriminatorski tretman”, kaže Sekulić.
Zlata Kureš objašnjava na koji način Beta “sklapa” svoje izveštaje sa događaja na koje je pozvan samo Tanjug, ocenjujući da se, na primer, kad predsednik ode u Njujork, informacije o tome šta se događa dobijaju “isključivo na osnovu izveštavanja medija koje je u avion stavio predsednički tim”.
“Izađu ispred zgrade u kojoj se odvija sam događaj, daju nekakve poruke javnosti Srbije, bez suštinskog odgovora na pitanja šta se zaista desilo na razgovorima, na dijalogu. Mi smo potpuno začaureni u tome. A onda, pošto mi sarađujemo i sa svetskim agencijama, preko nekih drugih medija dobijamo informacije koje prenosimo, koje u suštini opisuju šta se zaista desilo na tom događaju”, kaže Kureš.
Nenadić: Da li su ove nabavke uopšte potrebne
No, za Nemanju Nenadića glavno je pitanje da li su ovakve nabavke uopšte potrebne.
“Utisak je da ne samo novinske agencije, već i drugi mediji redovno prate aktivnosti ministarstava, kako onih koja su sprovodila ove nabavke, tako i ostalih. Kao dokaz u prilog potrebe za sprovođenje takvih nabavki, mogla bi da posluži situacija ako je neko ministarstvo slalo saopštenja i organizovalo konferencije za štampu u nekom periodu, a da mediji nisu o tome informisali građane”, kaže Nenadić.
On dodaje da je uz sve to, moguće da se kroz ovakve nabavke mediji i diskriminišu – na primer, u slučaju da je prisustvo nekim događajima rezervisano samo za novinsku agenciju ili drugi medij sa kojim ministarstvo ima zaključen ugovor.
“Ukoliko je zbog ekonomičnosti ili primene mera u doba epidemije primereno da nekim aktivnostima ministarstava prisustvuje ograničen broj ljudi, onda bi pravo rešenje za to bila nabavka usluga snimanja i fotografisanja, uz distribuciju tog materijala svim medijima i novinskim agencijama”, kaže Nenadić.
Manja Grčić, manjinska vlasnica i direktorka agencije Tačno d.o.o, koja je u decembru 2020. “preuzela” Tanjug, odnosno, otkupila žigove i brend Tanjuga, kao i Jovana Joksimović, glavna urednica agencije Tačno, nisu odgovorili na pitanja BIRN-a o uslugama “praćenja ministarstava”. Nisu ni objasnili kakav sporazum agencija Tačno ima sa predsednikom, s obzirom da prati i pruža live streaming velikog broja događaja u kojima učestvuje predsednik države, a da istovremeno ne postoje dostupne javne nabavke kojima je ovaj aranžman uređen.
Na pitanja BIRN-a o ovim “praćenjima” rada predsednika države – ako Tanjug i Tačno nisu plaćeni putem javnih nabavki, na koji način jesu, da li je to rađeno stranačkim novcem – nije odgovorila ni služba predsednika za saradnju sa medijima, niti predsednikova savetnica za medije Suzana Vasiljević. Najzad, na pitanja BIRN-a nije odgovorila ni nekadašnja urednica agencije Tanjug Branka Đukić.
Kako je (konačno) ugašen Tanjug
Zakonom o javnom informisanju i medijima iz 2014. država se obavezala da izađe iz vlasništva medija, a članom 146 ovog zakona eksplicitno je određeno da “Zakon o JP Novinska agencija Tanjug prestaje da važi danom zaključenja ugovora o prodaji kapitala Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug, a najkasnije 31. oktobra 2015. godine.”
Početkom novembra 2015. tadašnji predsednik vlade Aleksandar Vučić potpisao je vladinu Odluku o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug, kojom se navodi da je Tanjug prestao sa radom 31. oktobra 2015, u skladu sa zakonom. Ovom Odlukom bilo je raspoređeno nešto više od 56 miliona dinara za otpremninu za 152 zaposlena, odlučeno je bilo i da imovinu Tanjuga, po brisanju iz Registra privrednih subjekata, preuzima Republička direkcija za imovinu, a da arhivsku građu preuzima Arhiv Jugoslavije.
Međutim, do brisanja iz APR-a došlo je tek u martu ove godine. Kako je pisao CINS, osim pomenutih 56 miliona od Ministarstva privrede, za gašenje je Tanjug od Ministarstva kulture i informisanja dobio i dodatnih 20,7 miliona dinara, ali je nastavio da funkcioniše i da dobija novac iz javnih izvora, uprkos činjenici da je tokom svih ovih godina direktorka Branka Đukić ostala jedina zaposlena u Tanjugu.
U periodu 2016-2018. Tanjug je zabeležio skoro 94 miliona neto gubitka, da bi tokom 2019. imao neto dobit od skoro 11 miliona dinara. Te godine je samo po osnovu “praćenja rada” državnih institucija Tanjug prihodovao skoro 9,5 miliona dinara, što je bilo skoro 5,5 odsto svih prihoda Tanjuga 2019.
Iako je poslovao tokom cele 2020. godine, nema finansijskog izveštaja za Tanjug za tu godinu na APR-u. U novembru 2020. Republička direkcija za imovinu raspisuje oglas za ustupanje imovinskih prava na četiri žiga agencije Tanjug, koji je objavljen 14. novembra 2020. u listu “Srpski telegraf” uz početnu cenu od 627.481 evra, na period od 10 godina. Rok za otkup Uputstva za ponuđače bio je određen od 17. do 26. novembra, a upravo 17. novembra osnovana je kompanija Tačno d.o.o, većinskog vlasnika (60 odsto) Radio televizije Pančevo, čiji je vlasnik Radoica Milosavljević i manjinskog (40 odsto) vlasnika kompanije Minacord Media (vlasnik 80 odsto je Željko Joksimović, a 20 odsto Manja Grčić). Minacord Media je vlasnik kanala K1.
Kako je prvi otkrio portal “Raskrikavanje”, vlada Srbije je 10. decembra dala saglasnost na nacrt ugovora između Republičke direkcije za imovinu i kompanije Tačno d.o.o, koja se jedina javila na oglas i ponudila 628.000 evra. Akcionim planom za medijsku strategiju bilo je predviđeno gašenje agencije Tanjug u prvom kvartalu 2021. godine, što se i dogodilo 9. marta.