Do gradilišta na kome je u toku izgradnja akumulacije i brane Svračkovo, udaljenog oko 10 kilometara od Arilja u zapadnoj Srbiji, stiže se odličnim asfaltiranim putem, koji se retko viđa u srpskim selima.
Put je deo investicije vredne više od 7,4 milijarde dinara, oko 63 miliona evra, za izgradnju veštačkog jezera koje bi trebalo da obezbedi trajne zalihe pijaće vode za nešto više od 200 hiljada stanovnika Čačka, Arilja, Požege, Lučana i Gornjeg Milanovca.
Ideja o izgradnji akumulacije Svračkovo seže u sedamdesete godine prošlog veka i deo je šireg plana koji je podrazumevao izgradnju oko trideset velikih, veštačkih jezera koja bi preko regionalnih sistema vodosnabdevanja trebalo da obezbede zalihe pijaće vode širom Srbije.
Istražni radovi i izrada glavnog projekta završeni su tokom 1997. godine, a zbog krize u zemlji ostaju zaboravljeni narednih deset godina. Ideju tokom 2008. godine aktuelizuje tadašnji ministar energetike Petar Škundrić.
Gradnja počinje 2012. godine, a prvobitnim ugovorom bilo je predviđeno da radovi budu završeni za pet godina, do 2017. Međutim, ni četiri godine kasnije, posao još nije gotov. Novi rok za završetak radova je mart 2022. godine, kako pokazuju dokumenta. Međutim, direktor regionalnog vodoprivrednog preduzeća Rzav koje vodi ovaj projekat uverava da zbog svih problema na gradilištu posao ne može biti završen pre 2024. godine.
Najvidljiviji razlog usporavanja radova pojava je klizišta tokom 2015. godine, koje od tada dodatno poskupljuje posao.
Ugovor o izgradnji brane od 2011. do novembra 2020. menjan je čak 14 puta, a ukupna vrednost radova povećana je za 10 miliona evra.
Stručnjaci sa kojima je BIRN razgovarao ukazuju da je koncept projekta zastareo i navode da u tom delu zapadne Srbije postoji daleko bolje rešenje za vodosnadbevanje gradova – podzemne vode.
Profesor Miomir Komatina, jedan od naših najcenjenijih hidrogeologa objasnio je da će buduće jezero, koje će biti dugačko devet kilometara, široko 600 metara, a duboko oko 54 metra, dovesti do trajnog uništenja reke i biljnog i životnjskog sveta u okolini.
Profesori Rudarsko-geološkog i Šumarskog fakulteta u Beogradu Petar Dokmanović i Zoran Nikić pre početka gradnje upozoravali su da je kao polazna osnova za izgradnju brane korišćena vodoprivredna strategija pisana tokom 70-ih godina prošlog veka u kojoj su predviđene količine pijaće vode predimenzionirane za današnje potrebe.
Većina mesta koje bi trebalo da opslužuje ova akumulacija trenutno nemaju većih problema sa nestašicom vode i restrikcijama. Ivan Lazić, direktor Javnog preduzeća Vodovod iz Gornjeg Milanovca, objašnjava da su prekidi u vodosnabdevanju retki i da se javljaju usled pucanja cevi i havarija.
Grad ne zavisi od Rzava, objašnjava Lazić, ali proširenje kapaciteta regionalnog sistema ipak vidi kao važnu stvar koja može da doprinese proširenju vodovodne mreže, posebno u planinskoj varošici Rudnik ispod istoimene planine.
Od samog početka, građani su strepeli od projekta, ali njihovo mišljenje nije uzimano u razmatranje. Činjenica da reka menja prirodni tok, prolazi kroz betonske tunele i ispunjava veliko veštačko jezero, izaziva zebnju jednog dela građana Arilja za koje početak rada brane znači kraj Velikog Rzava.
“Ja sam odrastao uz Rzav, to je zaštitni znak Arilja. Rzav i crkva Svetog Ahilija, jedino je što je ostalo da valja. Sve drugo je ništa – mrtav grad. Kad dođe leto, mi jedva čekamo da se iz malina presvučemo i odemo pravac na Rzav”, kaže Dragan (60), meštanin Arilja pitajući se šta će se desiti kada ogromna brana i jezero ukrote Rzav.
O svemu ovome hteli smo da razgovaramo sa predstavnicima Republičke direkcije za vode pri Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u čijoj je nadležnosti ovaj posao, ali i sa nadležnima iz Insitituta Jaroslav Černi koji je angažovan kao nezavisni nadzor na ovom projektu.
Nakon gotovo dva meseca Ministarstvo poljoprivrede je odgovorilo na pitanja BIRN-a nepotpisanim dopisom u kome konstatuje različite činjenice u vezi sa branom, pozivajući se na regulativu koja čini pravni osnov finansiranja ovog projekta, ali ne odgovara na postavljena pitanja.
Kako je izgradnja brane i akumulacije Svračkovo sastavni deo strateških dokumenata, ministarstvo zaključuje da će se finansiranje nastaviti tokom narednih godina.
Odgovori iz Instituta Jaroslav Černi nisu stigli do objavljivanja ovog teksta.
Kako izgleda gradilište u Svračkovu
Sve je krenulo 1997. godine kada su inženjeri Energoprojekta završili izradu projekta. Petnaest godina kasnije, 2012. radnici građevinskog preduzeća Hidrotehika-Hidroenergetika otpočeli su gradnju koja uz brojne probleme i obustave traje i danas.
Po rečima Zorana Baraća, direktora regionalnog Javnog preduzeća za vodosnabdevanje Rzav, završetak radova na ovom projektu mogao bi se očekivati sredinom 2024. godine, što je za tri godine duže od poslednje izmene koja se tiče roka.
Kada su u decembru novinari BIRN-a obišli gradilište u Svračkovu, zatekli su tek ponekog radnika. Jednu grupu zatičemo kako istovaruje armaturu, dok je druga grupa u prelivnom levku, velikom betonskom tunelu u podnožju brda kojim će se višak vode iz budućeg jezera vraćati nizvodno, u korito reke.
Veliki Rzav, bistar i miran, probija se gotovo neprimetno kroz klisuru čija je leva strana pretvorena u gradilište. Najveći deo desne obale Velikog Rzava u zoni buduće akumulacije još uvek je pod bukovom i hrastovom šumom. Plan je da se ceo predeo poseče i očisti od bilo kakvog rastinja pre punjenja akumulacije.
Reka Veliki Rzav biće skrenuta iz toka betonskim tunelom u levo, kako bi izgradnja brane u prirodnom koritu reke počela u suvom. Skretanje reke postiže se izgradnjom manje brane, na kojoj se u kasniijim fazama nastavlja izgradnja glavne, visoke gotovo 70 metara.
Nakon izgradnje brane, počinje punjenje akumulacija što se postiže betoniranjem ulaznog tunela, kojim je prvobitno služio za skretanje reke. Na ovaj način Rzav treba da ispuni zapreminu od 27 miliona kubika budućeg jezera.
Iz regionalnog sistema za vodosnabdevanje objašnjavaju kako će se brana puniti četiri meseca, dok će se tokom punjenja svake sekunde obezbediti garantovan biološki minimum.
“Ne sme da presuši korito. Puniće se jezero, ali će se obezbediti najmanje 860 litara”, objašnjava Slavica Avramović, šefica službe za investicije Javnog preduzeća Rzav koja je u projekat uključena od samog početka.
Zoran Barać, direktor regionalnog Javnog preduzeća za vodosnabdevanje Rzav smatra da Rzav neće izgubiti mnogo izgradnjom brane i veštačkog jezera.
“Jedino neće biti moguće spustiti se kajakom u ovom delu”, kaže Barać za BIRN.
Barać iskreno veruje da će brana biti važna za zajednicu i da će pored vodosnabdevanja imati i druge uloge – služiće za zaustavljanje bujica, za oplemenjivanje malih vodotokova u sušnim periodima tokom leta i jeseni, ali i kao hidroelektrana.
Međutim, stručnjaci sa kojima su razgovarali novinari BIRN-a kažu da je polazna tačka vodosnabdevanja u Srbiji zastarela zato što predviđa izgradnju skupih brana koje treba da akumuliraju nepotrebno velike količine vode.
Hidrogeolozi se protiv ovakvih rešenja bore decenijama, objašnjava dr Miomir Komatina za BIRN navodeći da su vodoprivrednici i vlast uporni zato što sto se kod izgradnje velikih brana i akumulacija ulažu velika sredstva.
„To je slučaj i sa akumulacijom Svračkovo gde siromašna Srbija ulaže desetine milione evra da bi obezbedila dodatnih 200-300 litara vode po sekundi za zapadno-moravski regionalni vodovod, a ta količina, daleko kvalitetnije podzemne vode može se obezbediti sa snažnog perućačkog vrela koje je u blizini“, objašnjava dr Komatina.
On dodaje da je „ogromna ekološka šteta već učinjena degradiranjem Rzava, do sada najčistije reke u zemlji, što su stanovnici Arilja dobro zaključili i protiv naturenog rešenja se borili“.
Da je rešenje stanovnicima Arilja nametnutno i da se gotovo ništa nisu pitali pre početka izgradnje koja je otpočela 2012. godine bio je spreman da posvedoči tek po neki sugrađanin koje smo u decembru zatekli na ulicama ovog grada. Poslušajte šta oni imaju da kažu.
Voda i do Beograda
Svračkovo je jedna od dvadeset i sedam brana i akumulacija namenjenih komunalnom vodosnabdevanju koji bi trebalo da budu izgrađeni u našoj zemlji, kako to predviđa Vodoprivredna osnova Republike Srbije (2002).
Centralno mesto strategija vodosnabdevanja, koja seže u sedamdesete godine prošlog veka, imaju regionalni sistemi vodosnabdevanja koji se sastoje od velikog broja brana i veštačkih vodoakumulacija.
Dokument Vodoprivredna osnova Republike Srbije iz 2002 predviđa da bi rzavski podsistem osim već pomenutih mesta u Zapadnoj Srbiji trebalo da obezbedi pijaću vodu i “za naselja u slivu Kolubare i grada Beograda”.
Klizišta otežavaju poslove
U radu pod nazivom Analiza (ne)održivosti aktuelne strategije vodosnabdevanja u Srbiji profesori Petar Dokmanović sa Rudarsko-geološkog fakulteta i Zoran Nikić sa Šumarskog fakulteta u Beogradu objašnjavaju kako višedecenijska međunarodna iskustva upućuju na brojne probleme vodoakumulacija koji su u potpunosti zanemareni kod nas.
„Visoki troškovi gradnje, izražena tendecija ka kašnjenju i značajnom premašivanju projektovanog obima finansija, zatim pojava klizišta i odrona, ali i ugroženost kvaliteta akumuliranih voda zbog eutrofikacije (ubrzanog starenja), uklanjanje toksičnog mulja sa dna jezera i njegovo dalje skladištenje“, samo su neki od problema koji prate izgradnju i održavanje velikih veštačkih jezera koja navode profesori.
Još jedan od problema je ogromna razlika između realnih potreba, odnosno količina pijaće vode i projekcija iz sedamdesetih godina koje predstavljaju okvir aktuelne strategije vodosnabdevanja, zbog čega se u startu prave predimenzionisane brane.
„U još uvek aktuelnom Zakonu o iskorišćavanju i zaštiti izvorišta vodosnabdevanja iz 1977. godine prognozirane potrebe u komunalnom vodosnabdevanju za centralnu Srbiju, za 2000. godinu, iznosi oko 41 m3/s, što je gotovo četvorostruko više u odnosu na trenutne potrebe“, navodi se u radu profesora Dokmanovića i Ninčića.
Poput dr Komatine, oni rešenje vide u zalihama podzemnih voda kojima je posebno bogat ovaj deo Srbije.
„Veštačke akumulacije za vodosnabdevanje treba da predstavljaju nužnost kada nema dovoljno podzemnih voda na tom terenu”, zaključuju profesori.
Uprkos protivljenju građana i upozoravanju eksperata, oktobra 2009. godine Ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju brane i akumulacije potpisali su predstavnici Čačka, Arilja, Požege, Lučana i Gornjeg Milanovca, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (Republička direkcija za vode) i Javnog preduzeća za vodosnabdevanje Rzav.
U ugovoru piše da najveći deo novca obezbeđuje Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (91,05 odsto) iz državnog budžeta, dok se preostalih 8,95 odsto obezbeđuje iz budžeta lokalnih samouprava koje budu koristile akumulaciju.
Ugovor o izgradnji brane i akumulacije Svračkovo potpisan je tokom 2011. godine sa firmom Hidrotehnika-Hidroenergetika AD koja je za izvođača radova izabrana u pregovaračkom postupku bez objavljivanja javnog poziva.
Od kada je potpisan krajem decembra 2011, pa do sredine novembra 2020. godine, što su poslednji podaci koje je BIRN dobio po zahtevu, ugovor je izmenjen četrnaest puta. Ključne izmene odnose se na rok za izvođenje radova koji je sa početnih 60 produžen na 120 meseci.
Umesto da izgradnja brane i akumulacije bude završena kroz pet godina, rok za završetak posla pomeren je za još pet – sa 2017. na mart 2022. godine.
Ukupna vrednost radova uvećana je za 1,2 milijarde dinara, blizu 10 miliona evra, sa početnih 6,3 milijardi na 7,5 milijardi dinara, tokom poslednjih osam godina koliko izvođenje radova traje.
Zoran Barać, direktor regionalnog Javnog preduzeća za vodosnabdevanje Rzav kaže da bi brana trebalo da bude završena tokom 2022. godine, ali da taj rok nije realan.
“Mislim da je realno očekivati da će se sve ovo završiti u naredne tri, četiri godine, imajući u vidu probleme koje treba da rešimo i radove koje treba da izvedemo”, objašnjava Barać.
Kao jedan od najvećih problema navodi pojavu klizišta sa leve strane reke, nizvodno od buduće brane, u stenama iznad tunela koji će služiti za vraćanje viška vode iz akumulacije u prirodno korito reke.
Prve naprsline uočili su tokom 2015. godine, a od tada je samo na sanaciju tog klizišta potrošeno oko 800 miliona dinara (blizu sedam miliona evra), objašnjava Barać.
Geološka ispitivanja stena – kompletni, istražni radovi, koji treba da ponude trajno rešenje za problem klizišta na gradilištu u Svračkovu – završeni su tek u septembru 2019. godine, četiri godine nakon što se klizište prvi put pojavilo.
“Klizišta ovog tipa nisu česta, ali se dešavaju”, objašnjava Nemanja Babović, inženjer geologije iz firme Energoprojekt – Hidroinženjering AD i autor elaborata o kvalitetu stena i predlozima za sanaciju klizišta. On dodaje da je odron produžio izvođenje radova “za godinu, dve”.
Babović takođe uverava da klizište ne predstavlja pretnju i da taj problem može da se reši bez većih posledica po gradilište, ali da su za to potrebna dodatna ulaganja i vreme.
Nadležni sa Instituta Jaroslav Černi, koji je angažovan kao stručni nadzor na projektu izgradnje, odbili su da odgovore na pitanja BIRN-a o tome kakav uticaj na završetak posla ima pomenuto klizište, kao i da li ono predstavlja pretnju po završetak posla.
Privatizacija graditelja brane u Svračkovu
U toku izgradnje brane, država se odlučila da privatizuje izvođača radova. Većinski paket akcija (70 odsto) građevinskog preduzeća Hidrotehnika-Hidroenergetika AD, koje vodi posao, prodat je tokom januara 2019. godine.
Udeo u vlasništvu kupila je beogradska firma Aqua Mont Service doo za 977.000 evra, uz ugovornu obavezu da investira dva miliona evra tokom naredne dve godine.
Aqua Mont Service povećala je udeo u vlasništvu Hidrotehnike – Hidroenergetike AD poslednjih godina, pa je tokom februara 2021. vlasnik 91,3 odsto kapitala, kako pokazuju podaci Centralnog registra hartija od vrednosti.
Izgradnja brane i akumulacije u Svračkovu najznačajniji je projekat na kome trenutno radi privatizovana Hidrotehnika-Hidroenergetika zbog čega je gotovo polovina ukupnog novca “očekivane realizacije od izođenja radova tokom 2019. godine” dolazi sa ovog mesta.
Građevinsko preduzeće Hidrotehnika-Hidroenergetika osnovano je davne 1946. godine, a nakon privatizacije 2003. godine registrovano je kao akcionarsko društvo. Preduzeće ima dugu tradiciju izgradnje hidroobjekata sa više od 52 izgrađene brane u zemlji i inostranstvu, među kojima su Đerdap i Bajina Bašta, ali i pojedine u Alžiru i Tunisu.
Firma Aqua Mont Service registrovana je 2007. godine na beogradskoj Čukarici, a sa njom povezane firme iste delatnosti posluju u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Firma je u vlasništvu Aleksandra Milosavljevića (53) koji važi za jednog od naših najuspešnijih spaleo ronilaca.
