Rudarski biznis u Srbiji i (pre)prodaja zlatne magle

Ako biste od Ministarstva rudarstva i energetike dobili dozvolu za istraživanje na terenu za koje verujete da je bogat rudom, verovatnoća da ste u pravu je svega jedan odsto.

Pa ipak, uprkos i ovako malim šansama, više od 5.000 kvadratnih kilometara teritorije Srbije se zvanično vode kao istražna područja, njih oko 200. Primeni li se ranija analogija, na celom ovom prostoru, za okvirno deceniju i po, biće otvoren jedan ili dva rudnika, procene su stručnjaka iz geologije.

Ovaj, u najvećem broju slučajeva pesimističan krajnji ishod za one koji se upuste u poduhvat traganja za dragocenim metalima u Srbiji i dalje nije smetnja za ekspanziju biznisa geoloških istraživanja kod nas u poslednjoj deceniji.

Razlog za to je što postojeći zakonski okvir u Srbiji daje mogućnost za razne vrste složenih finasijskih špekulacija, kad je reč o rudarskim istraživanjama, uz pomoć kojih oni koji investiraju u taj posao dobijaju mogućnost da na kraju zarade od preprodaje firmi koje imaju licence za istraživanja.    

Kako je već BIRN pisao, prelomna godina bila je 2015, kad je izmenjen Zakon o rudarskim i geološkim istraživanjima, čime je investitorima olakšana procedura za dobijanje dozvola i istraživanje ruda u Srbiji.

Sve to bio je uvod u nešto sa čim se Srbija ranije nije susretala. S jedne strane, povećanu prisutnost i aktivnost rudarskih kompanija, a s druge rađanje ekološkog aktivizma, ali i lokalnih pokreta na područjima gde je stanovništvo prepoznalo potencijalne opasnosti od otvaranja rudnika po životnu okolinu. U pojedinim slučajevima, istražna područja zalaze i na teritoriju zaštićenih područja prirode, o čemu je BIRN takođe pisao.

Javnosti najpoznatiji primer sukoba ekoloških inicijativa i rudarskih kompanija je slučaj “Rio Tinto”. Ta kompanija je nameravala da otvori rudnika litijuma u Jadru, ali je u međuvremenu taj projekt obustavljen. 

Od javnosti pomalo skrajnut ostao je slučaj kanadske kompanije “Dandi”, koja u Homolju planira da 2026. godine otvori rudnik zlata. Ova vest ni najmanje ne raduje Ivana Milosavljevića, lokalnog taksistu iz Homolja. Ne samo što se ne raduje, već je, u saradnji sa sugrađanima, preduzeo niz akcija da se to ne desi.

Cilj aktivista je da se rudnik ne otvori 

Milosavljević je jedan od osnivača lokalne inicijative kojom se nastoji sprečiti otvaranje rudnika zlata za koji veruju da će uništiti prirodu i eko sistem u tom delu Srbije.

“Naš cilj je da se novi rudnik ne otvori. Sva planska dokumenta za ovo područje išla su u smeru razvoja poljoprivrede i turizma. Ljudi su se pripremali za to godinama i pravili planove kako da se u to uklope. I kako sad da se naš kraj odjednom pretvori u rudarski region i da od svega ostane samo pustoš”, pita se Milosavljević, koji je sa svojim sugrađanima osnovao udruženje “Čuvari Homolja”. 

Ta organizacija paralelno vodi pravnu borbu, preko advokata koga su anagažovali, ali je pokrenula i niz protesta i akcija protiv otvaranja rudnika.

“I fizički ćemo da branimo da se rudnik otvori. Nećemo da dozvolimo da nam rudnik ugrozi zemlju i vazduh”, kaže Milosavljević. 

Kompanije “Dandi” u Srbiji posluje preko preduzeća “DPM Avala”, a regionalna menadžerka te kompanije Dragana Davidović poručuje da se i dalje drže planova za otvaranje rudnika u Homolju.

“DPM je završio prethodnu studiju izvodljivosti koja je ispitala idejni projekat rudnika, podatke o tehnološkim ispitivanjima, razmotrila ekološke i ekonomske modele. Sledeći korak je izrada elaborata o resursima i rezervama mineralnih sirovina i dobijanje potvrde o rudnim rezervama. Rudnik bi potencijalno mogao da bude otvoren najranije 2026. godine, a sami radovi na izgradnji rudnika ne bi mogli početi pre 2024. godine. Ovo su trenutne procene oko rokova, pošto smo, pre toga, u obavezi da izvršimo niz pravnih i tehničkih studija, uključujući i studiju procene uticaja na životnu sredinu, koju ćemo sprovoditi transparentno i u saradnji sa relevantnim institucijama i lokalnom zajednicom”, navodi Davodović u pisanoj izjavi za BIRN Srbija.

Na našu konstataciju da rudarska istraživanja i najave otvaranja rudnika uglavnom nailaze na negativana odjek u javnosti i među lokalnim stanovništvom, Davidović odgovara da se “DPM rudarstvom bavi na održiv i odgovoran način”.

“Stalno ulažemo u unapređenje i modernizaciju svojih kapaciteta, poštujući najviše standarde kako bi uticaj na životnu sredinu bio minimalan. Razumemo zabrinutost i strah građana, koji obično nastaju kada građani nemaju sve relevantne informacije o industriji i projektima. Stoga je dijalog svih zainteresovanih strana neophodan u ovom procesu. DPM u svom poslovanju neguje otvoren dijalog i u stalnom je kontaktu sa lokalnim zajednicama u kojima posluje. Od 2011. godine, DPM ima otvoren Info centar u Žagubici koji je tu za građane lokalne zajednice. To je mesto na kome oni mogu da dobiju sve relevantne informacije o našem projektu, postave pitanja i razgovaraju sa našim stručnjacima”, poručuje Davidović.

Dinamičan rudarski biznis u Srbiji

Između ova dva interesa, verovatno bi se mogle pronaći nijanse i kompromisi, ali je  i dalje veliki jaz između dva tabora, jednog koji u rudarstvu vidi razvojnu šansu zemlje, i drugog, koji potencijalnu ekspanziju rudnika vidi kao ekološku katastrofu. 

To potvrđuju i reči  direktora Geološkog zavoda Srbije Dragomana Rabrenovića koji tvrdi da “nas je neko smišljeno prevario” kad je reč o “Rio Tintu”.

“Šansu koju je Srbija imala otvaranjem rudnika litijuma iskoristiće Nemačka i Češka, jer će one da otvore te rudnike. Bio sam nedavno na stručnom skupu u Pragu. Sve analize pokazuju da će cena litijuma u narednim godinama porasti 400 odsto, s tendencijom da i dalje vrtoglavo raste. S druge strane, mi smo zaustavljeni s projektom rudnika litijuma u Srbiji. Postoje lobiji i to je vidljivo. ‘Zeleni’ kod nas diktiraju šta će da se radi. Ja jesam pobornik zaštite životne sredine, ali se oni mešaju u stvari koje ne razumeju”, kaže Rabrenović za BIRN.    

Opšta klima i raspoloženje građana ne idu u prilog rudarskim kompanijama u Srbiji, ali to ne znači da se iza svetala pozornice, uprtih uglavnom u tzv. velike igrače, ne razvija veoma dinamičan rudarski biznis u Srbiji. Uprkos tome što je krajnji ishod istaživanja krajnje neizvestan i zahteva velika ulaganja, na adresu Ministarstva rudarstva i energetike pristižu zahtevi za izdavanje dozvola za rudarska istraživanja.

Imajući u vidu da je reč o velikim ulaganjima, ali i velikoj neizvesnosti kad je reč o pronalaženju ruda, postavlja se pitanje kakav je to biznis-model u pitanju. Zašto bi neko uopšte investirao novac, s početnim saznanjem da mu je šansa od svega jedan posto da će pronaći rudu? 

“To je jedna velika džungla”, sažima u rečenici opis biznis rudarskih istraživanja u Srbiji geolog koji je učestvovao u više takvih projekta i koji nije želeo da mu navodimo ime. Inače, akteri ovog posla su redom odbijali da javno govore, a tek pojedini su pristali da daju izjavu, uz uslov da ostanu anonimi. To je donekle i razumljivo jer reč je o relativnom malom krugu ljudi koji se uglavnom poznaju, a neretko im se poslovni putevi i interesi poklope, pa niko nije sklon otvorenom zameranju, čak u slučajevima gde im se interesi trenutno razilaze.

“U posao istraživanja ruda moji inostrani partneri i ja uložili smo nekoliko stotina hiljada evra, ali i dalje beležimo samo gubitke jer ništa nismo zaradili. Ulaganja su velika, a profit veoma neizvestan”, kaže za BIRN vlasnik firme, koja je imala dozvole Ministarstva rudarstva i energetike za istraživanje na više područja, ali je u međuvremenu posao svela na samo jedan teren.

Teško je posao dovesti do kraja

Cela šema je relativno jednostavna: Registruje se domaće preduzeće, koje potom Ministarstvu rudarstva i eneregetike podnosi zahtev za izdavanje dozvole za istraživanje ruda na određenom području. Taj stepen je podnožje piramide rudarskog biznisa. Reč je o tzv. junior kompanijama. Po pravilu, juniori nikad svoj biznis ne dovedu do finalne etape, odnosno do otvaranja rudnika, pa čak ni blizu. U posao potom ulaze tzv. seniori, odnosno firme koje imaju pristup većoj količini kapitala i dalje razrađuju projekte, da bi u finišu nastupili tzv. mejdžori, odnosno vodeće globalne kompanje u rudarstvu bile te koje otvaraju rudnike. 

U pojedinim slučajevima, čak ni velike kompanije, poput  američkog “Friporta” nisu bile u stanju da posao dovedu do kraja. Tako je ta kompanija, nakon što je kod Bora otkrila jedno od najvećih nalazišta bakra i bora u ovom delu svetu i planirala da otvori rudnik, 2019. prodala taj posao kineskom “Ziđinu”. 

Kako za BIRN tvrde sagovornici upućeni u ovaj biznis, upravo su rezerve rude bakra i zlata bile ključne da se kineska kompanija odluči za kupovinu Rudarsko-topioničarskog basena Bor.

Ključni ljudi u rudarskim poslovima

U poslu rudarskih istraživanja u Srbiji beogradski advokat Marko Ćurić se isprofilisao kao jedan ključnih aktera. Kako pokazuje naša analiza, najmanje 15 odsto površine istražnih područja u Srbije, kontrolisale su ili kontrolišu firme sa kojima je direktno ili indirektno povezan. 

Jedan od prvih značajnih poslova u kojima je Ćurić učestvovao je bilo je preduzeće  “Kingstown Resources”, osnovano 21. decembra 2015. Kao prvi vlasnik upisana je advokatica Leda Vlajković, da bi kasnije jedno vreme i Ćurić imao 33 odsto vlasničkog udela. 

Prema podacima APR, vlasnički odnosi i udeli su se menjali, da bi 2018. “Kingstown Resources” preuzela kompanija “Timok Resources PTY LTD” iz Australije, koja je ćerka firma kompanije “Raiden Resources” iz te zemlje. Po istom modelu osnovano je i preduzeće “Skarnore Resources” koje je na kraju takođe prešlo u ruke australijske kompanije. Na sajtu “Raidena” navedeno je pet istraživačkih projekata u Srbiji za koje tvrde da nad njima imaju kontrolu preko svojih podružnica u našoj zemlji.

Na primeru ovih dveju firmi odslikava se model poslovanja pomenutih juniora, odnosno firmi koje u Srbiji započinju rudarska istraživanja, sa ciljem da pronađu partnera koji će ih kasnije otkupiti, a time i istražna prava. Poslovni model juniora ogleda se se u tome da novac zarade ili prodajom firme nekom većem ili da u firmi koja ih je kupila dobiju akcije, odnosno vlasnički udeo. “Raiden” je kompanija koja posluje na australijskoj berzi i na taj način privlači investicije, odnosno akcionare. Kapital kojim privlači investitore i akcionare su rezultati ranijih istraživanja na područjima na koje imaju dozvole.   

Za globalne pojmove, “Raiden” kompanija nije ni blizu ranga najvećih, koje će otvoriti rudnik. Reč je o drugoj ruci u procesu, nakon koje nastupaju veliki igrači. Tako je “Raiden” 2018. ušao u partnerstvo sa “Rio Tintom” vredno 31.5 miliona dolara, a tiče se potencijalnih nalazišta rude u istočnoj Srbiji.

Po sličnom modelu, još nekoliko firmi povezanih s Ćurićem je prešlo u ruke inostranih kompanija. Tako je preduzeće “Medgold istraživanja”, koje je Ćurić osnovao 2016, a imalo je oko 20.000 hektara istražnog prostora, 2021. prešlo u formalno vlasništvo firme ”Tlamingo Mining”, registrovane na Malti, čiji je krajnji vlasnik kanadska kompanija “Medgold Resources”.  

Takođe, preduzeće “Golden Age Resources”, osnovano 2018, čiji je formalni vlasnik bio Zoran Bulović, prešlo je u ruke kompanije “Balkan Metals Corp” iz Kanade. Ovo preduzeće je imalo istražna prava na oko 35.000 hektara u istočnoj i južnoj Srbiji. Zoran Bulović je direktor preduzeća “Trnava Explorations”, u kome je Ćurić bio suvlasnik, s udelom od 50 odsto. Takođe, Bulović je direktor i preduzeća “Regen Eco”, u kome “Trnava Explorations” imao 45 odsto vlasništva. 

Uz to, Ćurić je vlasnik i preduzeća “Patina Minerals”, koja ima dozvole za istražne prostore na površini od oko 8.000 hektara.

BIRN je pokušao da stupi u kontakt s Markom Ćurićem, ali on nije bio voljan da razgovara na ovu temu. Leda Vlajković, koja je s Ćurićem bila suvlasnik u dve firme samo je kratko poručila da se više ne bavi tim poslom i da je trenutno posvećena samo advokaturi.

Velike kompanija uskaču tek kad nešto namirišu

BIRN je od Ministarstva rudarstva i energetike tražio podatke o tome koje su ovlašćene osobe u ime preduzeća podnosile zahteve za dobijanje dozvola za istraživanje ruda, za svaki istražni prostor pojedinačno, ali su nam iz tog resora odgovorili da nemaju tu vrstu podataka na jednom mestu,a da bi njihovo prikupljanje ”potrajalo mesecima” .

“Velike kompanije se ne bave početnim fazama istraživanja. One uskaču tek kad nešto namirišu i kad istraživanja ozbiljnije odmaknu. Tako da možemo da kažemo da trenutno u Srbiji imamo svega jednog ili dva ozbiljna igrača u rudarstvu, u svetskim okvirima. To su ‘Rio Tinto’ i ‘Ziđin’ ”, objašnjava geolog, sagovornik BIRN.

“Posao je takav da neko iz Srbije krene u istraživanje, a geologe angažuju za izradu projekta. Dešava se da tokom istraživanja uvećavaju stvarne troškove istraživanja kako bi mogli da tri godine od dobijanja dozvole zadrže pravo za dalje istraživanje jer je uslov za nastavak da je sprovedeno 70 odsto planiranih istraživanja, što nekad ne bude slučaj. Takođe, nastoje da nalazi iz uzoraka tla izgledaju što bolje, kako bi istražni prostor izgledao da ima bolji potencijal. Nakon toga se traže stranci koji će dalje da finansiraju projekat. Oni pošalju svog stručnjaka geologa, koji pregleda dokumentaciju i ulaze u dalji posao ako procene da im to odgovara”, kaže naš sagovornik.

Ulepšavanje realnog stanja na terenu nije karakteristično samo za prvu fazu. Pomenuti sagovornik BIRN, koji je vlasnik preduzeća za istraživanje, objašnjava da tome pribegavaju i inostrane kompanije nakon što kupe srpsku firmu s istražnim pravima, koriste neku vrstu marketinških trikova kako bi investitorima izgledali što ataktivnije.

“Tako imate primere da oni u svojim promotivnim materijalima za privlačenje akcionara navedu da imaju istražna prava za litijum, na prostoru gde skoro ne postoji ni teoretska šansa da tu ima litijuma, ako uzmemo u obzir geologiju tog područja. Jednostavno, napišu da su njihovi istražni prostori na svega stotinjak kilometara od mesta gde ‘Rio Tinto’ namerava da otvori rudnik. Otkud će neki prosečan Kanađanin ili Australijanac koji kupuje akcije znati koliko je sve to realno”, kaže naš sagovornik.

Istražne prostore kontrolišu strane kompanija koje nemaju nijedan rudnik

A kako prosečan građanin Srbije da zna koliko je realno da će da bude otvoren rudnik na terenu koji trenutno ima status istražnog područja? Verovatnoću, kao faktor, smo već spomenuli. Drugi indikator je koliko visoko je kompanija u opisanoj piramidalnoj hijerarhiji rudarskog biznisa. Veliki deo istražnih prostora u Srbiji kontrolišu strane kompanije, koje u svom portfoliju nemaju nijedan otvoren rudnik. Njihov finansijski uspeh počiva pre svega na poverenju investitora i akcionara u ono što na berzama predstavljaju kako potencijalno dobre investicije. 

Međutim, ni ta količina prikupljenog kapitala najčešće nije ni blizu dovoljna da bi samostalno krenuli u investiciju otvaranja rudnika. Stvari postaju ozbiljnije onog trenutka kad uđu u partnerstvo sa vodećim globalnim rudarskim kompanijma, zapravo, jedinim kadrim da sprovedu u delo jedan tako skup i složen projekat.