Od trenutka kada je identifikovan u Kini i kada je to javno obelodanjeno, pročitao sam sve što je moglo da se pročita o novom korona virusu, i to pre nego što je on postao globalna pretnja.
Od trenutka kada je Srbija 15. marta proglasila vanredno stanje, moja porodica i ja radili smo sve što smo mogli da se zaštitimo od zaraze. Bili smo disciplinovani, kupili smo lekove, maske i rukavice, iz kuće smo izlazili samo kada je trebalo da nabavimo namirnice.
U poslednjih 30 dana nisam bio ni sa jednom osobom koju već nisam poznavao. Jedva smo izlazili iz kuće.
Osećao sam se sigurno između naša četiri zida, sve do večeri 26. marta, kada sam osetio blago povećanje telesne temperature. Izmerio sam je. Bila je 37,2 stepena. Nisam hteo da dižem paniku. Na kraju krajeva, uz sve mere predostrožnosti, koje su bile šanse da pokupim COVID-19?
Ipak, kako se moja temperatura i dalje povećavala, pozvao sam brojeve koje sam pronašao na zvaničnoj internet stranici u Srbiji o korona virusu – covid19.rs. Primedbe koje sam čitao na internetu bile su tačne. Sat vremena sam zvao pre nego sam konačno uspeo da dobijem Ministarstvo zdravlja. Rečeno mi je samo da pratim temperaturu.
Noću me je probudila visoka temperatura i ujutro sam ponovo zvao navedene brojeve. Dva sata. Bez odgovora. Odlučio sam da odem u lokalni dom zdravlja, gde su mi pregledali pluća i pitali da li poznajem nekoga ko se testirao i pozitivan je na korona virus. Rekao sam im ‘ne’, a oni su mi rekli da nije ništa ozbiljno. Samo pratite, rekli su.
Osećao sam se dobro ostatak dana, sve do večeri kada sam pored temperature imao glavobolju i intenzivne bolove u mišićima.
Ponovo mi brojevi telefona nisu bili od koristi, pa sam se ujutro vratio u dom zdravlja. Uzeli su mi krv i kako rezultat nije bio dobar, rekli su mi da odem do Infektivne klinike kako bi me testirali na prisustvo COVID-19.
Tamo sam zatekao 40-ak ljudi koji su već čekali. Kliniku su čuvala tri vojnika sa automatskim puškama.
Svi u istom prostoru
Čekao sam četiri i po sata da bih ušao kod lekara. Za to vreme su vozila hitne pomoći dovozila i iznosila ljude. Pozitivni ili negativni, ne znam, ali svi smo delili taj prostor, ponekad preblizu jedni drugima. Niko nam nije rekao koliko dugo ćemo ćekati ili ko ima prioritet, ali zaključio sam da to zavisi od težine simptoma.
Kada sam napokon pregledan, doktoru je pažnju okupirala činjenica da su moji roditelji nedavno došli iz Sjedinjenih Američkih Država. Ali to je bilo 23 dana pre nego što sam dobio temperaturu. Bio sam iznenađen, jer sam slušao zvaničnike kako tvrde da je period inkubacije do 14 dana. Lekar mi je međutim rekao da je sada taj period 28 dana.
Čekao sam još sat vremena za dodatne preglede – ponovo sa istom grupom ljudi. To je više od pet sati provedenih sa ljudima koji su možda bili zaraženi. Imate masku, kao i svi drugi. Ali ovo je praktično bio čitav dan. Barem je medicinsko osoblje nosilo potpuno opremljeno: zaštitno odelo, maske i zaštitne naočare.
Zdravstveni sistem u Srbiji je na žalost nepripremljen za vrstu trijaže koju ova bolest zahteva.
Procedura koju sam prošao na Infektivnoj klinici bilo je jedno od najgorih iskustava u mom životu, svi smo delili isti prostor ne znajući ko bi mogao biti nosilac virusa.
Potrebni su čelični nervi. Ako ne želite da odete bez rezultata, prisiljeni ste da čekate u ovakvim okolnostima, imajući na umu i naoružane vojnike na vratima koji tamo očigledno stoje ne u neku drugu svrhu već da vam usade strah. Jedina druga svrha automatskog oružja je ratovanje.
Sat vremena nakon pregleda lekar mi je rekao da sumnjaju na upalu pluća i da moram da ostanem u bolnici. Ako se test na prisustvo korona virusa pokaže negativnim, pustiće me kući.
Poslali su me u obližnju Kliniku za pulmologiju Kliničkog centra Srbije. Čekao sam sa drugim pacijentima, slušajući lekare koji su u međusobnom razgovoru govorili kako više ne bi trebalo da prihvataju slučajeve iz Infektivne klinike – više nemaju mesta.
Sestra me je odvela do sobe u kojoj je bilo još pet ljudi; Za troje se ispostavilo da su bili u kontaktu sa ljudima koji su bili pozitivni na korona virus.
Ujutro su me probudile sestre koje su došle da nam presvuku krevete. Imali smo stroge upute da redovno peremo ruke i nosimo masku 24/7. Svakodnevno smo dobijali nove, premda je jedan stariji pacijent koji je imao problema sa plućima odbio da je nosi.
Medicinsko osoblje nije ulazilo u sobu bez zaštitnih odela ili ukoliko pacijenti koje je trebalo da pregledaju nije nosio masku. Lekari su išli u vizitu dva puta dnevno. Proveravali su pluća, krvni pritisak, nivo kiseonika u krvi i pažljivo merili telesnu temperaturu.
Nikada nisam dovodio u pitanje požrtvovanost medicinskog osoblja. Oni svakodnevno rizikuju svoj život dolazeći na posao. Znajući da su u direktnom kontaktu sa zaraženim pacijentom, takođe izloženi bolesti. Neki pacijenti su nesmotreni i neodgovorni, ali lekari i medicinske sestre adekvatno rade svoj posao.
Utorak, sreda, četvrtak…
Do utorka sam se osećao odlično, a i svi ostali u mojoj sobi su disali dobro. Ipak, nije sve bilo tako dobro.
Rečeno nam je da možemo očekivati rezultate testova na prisustvo korona virusa u ponedeljak ili utorak ujutro. Ponedeljak je prošao, a onda nam je lekar rekao da ih ne očekuju ni u utorak. U medijima je već bilo dosta nagađanja o kašnjenju rezultata testiranja.
Lekar nam je rekao da je čekanje neophodno, jer se počelo sa masovnim testiranjem. Ono je bitno i treba ga pozdraviti, ali samo ako se rezultati mogu dovoljno brzo obraditi.
Došla je sreda. Ista rutina. Doktorka nam je rekla da će rezultati verovatno stići tokom dana, ako ne onda sutra sigurno. Mada ima priče da su neki testovi zalutali, rekla je ona. Ne mogu se izgubiti, objasnila nam je, samo što još nisu pronađeni.
Rekla nam je da kada se testovi obrade, otpustiće sve one čiji su rezultati negativni, te da se od njih očekuje da ostanu 28 dana u samoizolaciji, da ne napuštaju kuću, jer su bili izloženi drugim licima koji možda imaju virus.
Oni koji će biti pozitivni bi, zavisno od njihovog uzrasta i težine slučaja, bili upućeni na beogradski sajam, gde je postavljena improvizovana bolnica, ili će ostati na Klinici za pulmologiju. Kada simptomi prođu, rade se još dva testa i ako su oba negativna, pacijent tada može kući.
Pluća su mi zvučala normalno. Krvni pritisak mi je bio normalan. Nivo kiseonika u krvi i srce su mi bili u redu. Osećao sam se zdravo i još uvek sam bio na terapiji za koju su rekli da smanjuje rizik da se COVID-19 razvije.
Četvrtak je stigao. Treći dan sam se osećao normalno i zdravo. Agonija čekanja na rezultate testa u sobi sa drugima koji bi mogli biti nosioci virusa bila je nepodnošljiva. Veliki je to izazov, i psihički i fizički, jer morate izbegavati doticanje bilo čega, dezinfikovati sve ostalo i sve vreme uzimati hranu i tečnost.
Doktorka nam je potvrdila da su rezultati gotovi i da će stići do 15.00 sati ili uveče. Prvo bi značilo prestanak psihološkog mučenja. Ovo drugo značilo bi još jednu noć u bolnici.
Vratila se oko 14.00 sati i pročitala nam rezultate. Tri pozitivna, tri negativna. Ja sam bio među negativnima. Osetio sam ogromno olakšanje, posebno zbog ljudi sa kojima sam bio u kontaktu poslednjih 28 dana. Bilo je dodatno olakšanje što je stariji muškarac koji je bio neodgovoran po pitanju pranja ruku i nošenja maski, takođe bio negativan. Bilo nam ga je žao, s obzirom na njegovo stanje.
Kada su nam pročitali rezultate, lekari su nas obavestili da je glavni doktor, kod kojeg je službeni pečat, otišao, tako da ćemo morati da provedemo još jednu noć u bolnici. Kako smo već danima ovde, šta je još jedna noć?! To naravno nije dolazilo u obzir. Kada je i drugi mladić u sobi rekao da neće provesti još jedan dan u sobi sa ljudima koji imaju korona virus, bolničko osoblje je reklo da će nekako srediti da odemo kući.
Ponovo smo čekali, ovaj put otpusnu dokumentaciju. Iz nejasnih razloga, odlučili su da mi još jednom na brzinu urade analize, rekavši mi da ću morati da ostanem ako ne bude sve u redu. Ponovo mi se zavrtelo u glavi, ali na sreću rezultati su bili u redu.
Oprostite na možda previše detalja, ali mislim da je važno da ljudi dobiju što više informacija.
U najmanju ruku, trebalo bi dobro razmisliti, pratiti svoje simptome i znati šta treba učiniti.
Ne želim nikome ovo stresno iskustvo. Postupak trijaže je loše organizovan, nepotrebno dug i izlaže ljude velikom riziku.
Sve što nam preostaje je da verujemo stručnjacima i vlastima kada kažu da su tehnički problemi rešeni ili će biti rešeni. I naravno da izrazimo duboku zahvalnost na nezi, brizi i tretmanu koji pružaju lekari i medicinske sestre na prvoj liniji. Kad se ovo sve završi, oni zaslužuju da im se čestita i da budu nagrađeni.
Nikola Milinković je marketing menadžer u lokalnom start-ap centru sa sedištem u Beogradu.
Mišljenja izražena u ovom tekstu su mišljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.
