Država krije informacije, a niko za to ne odgovara

Da li se sećate koje je bilo obrazloženje zbog kojeg je Vlada Srbije pre 10-ak godina odlučila da da Aerodrom Nikola Tesla u koncesiju? Ili, sećate li se analize koja je pokazala da bi trebalo da se omogući besplatna konverzija prava korišćenja u pravo svojine? 

Ako ne pamtite nijedan od ovih dokumenata – nije do vas. Država ih nikada nije ni objavila. To je bila samo jedna od karakteristika zatvorenosti institucija u Srbiji u dugom nizu godina, a organizacija “Partneri Srbija” je po deseti put zaredom istraživala transparentnost i otvorenost institucija zakonodavne i izvršne vlasti u Srbiji, sa jednostavnim zaključkom: otvorenost institucija stagnira godinama, a i vlada, i ministarstva, i republički i pokrajinski parlament su manje otvoreni nego pre 10 godina.

Neki od primera netransparentnosti rada države bili su pomenuti i tokom panela “Osvrt na 10 godina istraživanja transparentnosti institucija: Decenija tajnosti i nekažnjivosti”, kao deo konferencije o SLAPP tužbama i zaštiti slobode izražavanja održane u sredu, 24. septembra u Beogradu, u organizaciji “Partnera Srbija”.

Programski direktor organizacije “Transparentnost Srbija” Nemanja Nenadić je ukazao na paradoks da veći budžet institucije i veći resursi ne znače i veću transparentnost. Naveo je Veliko Gradište i Novi Pazar kao dobar primer transparentnog rada lokalnih samouprava, a da je od velikih gradova samo Kragujevac u vrhu.

“Beograd, koji je najbogatiji, je ispod proseka. Dakle, novac nije nešto što garantuje transparentnost – ključni uslov je volja, a na volju se ne može nikada u potpunosti računati. Naravno da mnogo bolje stvari stoje u onim sredinama gde postoje nekakve procedure uređene. Tamo gde postoje neke zakonske obaveze, povećavaju se šanse da će neke informacije biti objavljene, ali čak ni zakoni nisu garancija”, rekao je Nenadić i pomenuo da 14 godina nakon što je uvedena obaveza da lokalna i javna preduzeća objavljuju neke informacije na svojim sajtovima, neka preduzeća i dalje nemaju čak ni svoj sajt.

“Velika većina opština objavi konkurs za programe podrške medijima ili civilnom društvu. Kada gledamo ko je objavio rezultate tih konkursa – taj broj se prepolovi, a onda od tog broja, samo jedna trećina ili četvrtina objavi podatke o realizaciji. Poruka je jasna – znamo da se neke pare troše, upola manje znamo o tome ko ih je dobio, a vrlo malo znamo koji su efekti. I na kraju krajeva, postoje brojna istraživanja koja su pokazala da tih efekata veoma često i nema”, rekao je Nenadić.

Kad institucije same krše zakon 

Kristina Kalajdžić iz “Partnera Srbija” ukazala je na još jedan paradoks: da godinama iz najvažnijih institucija stiže poruka da je u redu kršiti zakon.

“Od 2022. godine, od kada je uveden jedinstveni portal (na sajtu Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja) gde se objavljuju informatori u radu, Skupština Srbije nije objavila nijedan svoj informator, a to je institucija koja u isto vreme kontroliše primenu sprovođenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama i rad Poverenika”, rekla je Kalajdžić.

Ona je istakla i primer Vlade Srbije, za koju je rekla da ne objavljuje gotovo nikakve informacije o svom radu, odnosno načinu donošenja odluka, zaključke i materijale sa sednica.

“Mi imamo poruku sa svih najviših instanci da je u redu kršiti zakon, a onda i od institucija koje se bave kažnjavanje, kao što je recimo, Upravni inspektorat Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, koji ima nadležnost za nadzor, taj nadzor sprovodi u vrlo ograničenom obimu i iz toga ne proizilazi nekakva posebna kazna. Sa svih strana imamo poruku da je u redu da se zakon krši”, rekla je Kalajdžić.

Moderatorka panela – direktorka BIRN Srbije Dragana Žarković – upitala je i šta znači za građane to što nemaju informacije o radu institucija.

“To što im se te informacije uskraćuju – šta će to značiti za građane, za medije, naravno, za organizacije civilnog društva? Da li bi se, u krajnjoj liniji, i ovi izbori možda odvijali u drugačijoj atmosferi?”

Kristina Kalajdžić je kazala da je pitanje transparentnosti zapravo pitanje, između ostalog i toga kako građani odlučuju. “Dakle, a između ostalog, kako odlučuju na izborima. I ako mi s jedne strane imamo građanina koji je neinformisan, koji nema gde da dobije informacije, a s druge strane se samo plasiraju razne političke poruke i obećanja, onda je jasno zašto je vlastima u interesu da da informacije ne budu dostupne”, rekla je Kalajdžić.

Kad nema ni dokumenata ni odgovora 

Nenadić je podsetio da Transparentnost Srbija još od 2018. godine ne uspeva da dođe do studije koju je Vlada morala da uradi da bi pokazala da je koncesija beogradskog aerodroma bila najbolje rešenje, i da se tim postupcima po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja još uvek ne nazire kraj.

“Jedan ministar je rekao da koncesionar nije ispunio obaveze. Mi ne možemo da proverimo da li je ispunio obaveze ili nije, zato što je i dokumentacija o ugovoru takođe tajna. Nakon tragedije u Novom Sadu Vlada je rešila da objavi dokumentaciju o tom jednom projektu, koji je manji od deset odsto vrednosti svih projekata koji su ugovoreni na sličan način. Zašto za druge nisu objavljeni podaci?”, upitao je Nenadić.

On je kazao da misli da postoji jedan još mnogo veći problem od toga da institucije ne daju informacije, a to je, problem da one i nemaju informacije koje bi morale da imaju o tome ko je i kako uticao na donošenje odluka. 

“Imali smo primer jednog zakona koji je donošen uz tvrdnju da taj zakon treba da reši pitanje za deset hiljada ili već koliko investitora  – bio je to zakon o konverziji. Nikad nismo dobili odgovor na pitanje ko je to pisao i kako je sve to utvrđeno. Da li te informacije uopšte postoje u državnom organu koji je na takvom jednom podatku navodno zasnovao svoj zakonski predlog”, rekao je Nenadić.

Na pitanje koje bi tri stvari prvo uvela u vezi sa ovim problemima, Kristina Kalajdžić iz “Partnera Srbija” je rekla da je na prvom mestu preporuka da institucija Poverenika počne da radi svoj posao i bude mnogo aktivnija u javnostu u osudi svih koji se ne pridržavaju zakona.

“Nije potrebna nikakva izmena zakona da se, na primer, snimaju sednice Vlade”, rekla je Kalajdžić.

Nenadić je naveo “svoja” tri prioriteta za novu skupštinu i vladu: pravo žalbe protiv odluka svih organa vlasti, promenu Poslovnika Vlade da se sednice i zapisnici ne bi tretirali kao tajna i praktičnu primenu Zakona o elektronskoj upravi, uz telo zaduženo za kontrolu objavljivanja podataka u pretraživom obliku.