Bio je to 24. februar 2022. godine. Turski državljanin Namik Kemal Asutaj i srpski državljanin Emrula Delibalta dovezli su se na beogradski aerodrom Nikola Tesla da pokupe dva mlada Turčina koji su upravo sleteli.

Pristigli mladići bez problema su ušli u zemlju, zahvaljujući bezviznom režimu koji Srbija ima sa Turskom, ali i lažnim pozivnim pismima koje je Delibalta overio dva dana ranije, garantujući za razloge njihove posete. 

Opel Insignijom francuskih registarskih tablica četvoročlana grupa napustila je aerodrom i uputila se ka hostelu „Koker“ u Požarevcu. 

Dva dana kasnije, operacija je nastavljena. Oko 15 časova, vođa grupe po imenu Erkan Sorovac pokupio je dvojicu turskih državljana i odvezao ih u Bačku Topolu, grad udaljen 30-ak kilometara od granice sa Mađarskom. Nakon promene automobila i vozača na OMV benzinskoj pumpi, grupa je oko 18:50, pod okriljem mraka, prišla graničnom prelazu Horgoš. Desetak minuta kasnije, u društvu neidentifikovanih vodiča, dvojica Turaka krenuli su preko srpskog dela granice, lagano hodajući ivicom prelaza sakriveni iza kolone kamiona koji su čekali da prođu carinu. 

Sorovac i vozač takođe su prešli srpsku stranu granice, legalno, i kod toaleta na ničijoj zemlji ponovo se sastali sa dvojicom Turaka, dajući im uputstva kako da pređu mađarsku stranu. Plan je uspeo. U Seat Alhambri požarevačkih tablica vozač Bojan Matić dvojicu Turaka odvezao je dublje u EU, njihovu „obećanu zemlju“.

Ova jednostavna operacija ponovljena je nekoliko puta u periodu od februara do novembra 2022. godine, kada je, u akciji „Mardin“, nazvanoj po istoimenom gradu na jugoistoku Turske, srpska policija uhapsila Sorovca kao kolovođu i bračni par Delibalta, optužujući ih za nezakonito krijumčarenje turskih državljana u EU po ceni od 2.400 evra po osobi. 

Prema sudskoj presudi od 9. decembra 2022. koju je BIRN dobio od Tužilaštva za organizovani kriminal na osnovu Zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, grupa je nudila paket usluga sa svim pogodnostima: dočekom na aerodromu, lažnim garantnim pismima, smeštajem, prevozom do granice sa Mađarskom, preuzimanje na drugoj strani i vožnjom do krajnje destinacije.

Sorovac je osuđen na tri i po godine zatvora; Delibalta je osuđen na 11 meseci kućnog pritvora, njegova supruga na šest, dok su Asutaj i Matić i dalje u bekstvu.

Ovoj kriminalnoj grupi, ali i mnogim drugim, ne nedostaje „klijenata“. Prema istraživanju BIRN-a, pored političkog egzila, mladi Turci sve više napuštaju zemlju bežeći od siromaštva, jer je Turska već godinama u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. Srbija, sa kojom Turska ima bezvizni režim, služi kao tranzitna tačka za ilegalni ulazak u EU, dok krijumčarska industrija cveta.

Samo prošle godine u Srbiju je ušlo ukupno 860.719 državljana Turske, 62.000 ljudi više nego 2019, poslednje godine pre početka pandemije korona virusa, pokazuju zvanični podaci MUP-a.

Na osnovu sudskih presuda, intervjua sa migrantima, krijumčarima, doušnicima BIA i policije, taksistima uključenim u posao i stručnjacima za ljudska prava, BIRN je rekonstruisao put turskih migranata  – od prvih kontakata sa krijumčarima na društvenim mrežama, preko „sigurnih kuća“ u Istanbulu gde se vrše plaćanja, pa sve do severa Srbije gde stižu do željene spoljne granice EU.

Ekonomska kriza pokreće migracije

„Svi verujemo jedni drugima, svi smo istočnjaci. Svi smo mi braća i sestre. Sto, dvesta metara plivanja i prešli smo granicu“, motivisao je Omer svoje saputnike.

On je bio jedan od četvoro mladih turskih državljana, svih u dvadesetim godinama, koji su u oktobru 2022. pokušali da pređu granicu Srbije sa Mađarskom kod Bačkog Brijega. Kako bi finansirala njegov put u EU, Omerova porodica je prodala porodično zlato. Novinar BIRN-a je pratio ovu grupu od Beograda sve do granice sa EU, a sa Omerom smo razgovarali ponovo nakon što je stigao do svog cilja – Pariza. 

„Postoji nedostatak radne snage“, rekao je on o Francuskoj. „To zna i njihova vlada. Njima je potrebna ilegalna radna snaga”, objašnjavao je logiku svog izbora. 

Omer je napustio Tursku zbog ekonomske krize koja poslednjih godina prati vladavinu Redžepa Tajipa Erdogana. Vrednost lire opala je za više od 200 odsto za tri godine, a inflacija je naglo porasla i zvanično dostigla stopu od 64 odsto 2022. godine, dok je nezvanično daleko viša.

Omerov saputnik bio je njegov rođak Onur, maser koji je pre ove pustolovine godinu dana bio bez posla.

„Prijavljivao sam se za poslove u hotelima i salonima za masažu“, rekao je Onur. „Bio sam nezaposlen godinu dana. Onda me je jedan od mojih daljih rođaka pozvao da [radim u] njihovoj duvanskoj radnji, ali i oni jedva da su zarađivali. Nisam mogao da zaradim za život, iako smo delili stan u najgorem delu grada.”

Mladi Turci prolaze kroz Srbiju na putu ka EU
Onur, Omer i ostatak grupe u Somboru. Fotografija: BIRN

Onur sebe smatra klasičnim predstavnikom turske omladine. Više od jedne trećine mladih starosti od 18 do 24 godine nema posao, ne pohađa školu ili pak nema bilo kakav vid obrazovanja, što je jedna od najviših stopa među zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), odmah posle Južne Afrike i Brazila.

Određeni broj evropskih zemalja prijavio je porast turskih tražilaca azila; prošle godine u Nemačkoj ih je bilo skoro 24.000, što predstavlja povećanje od 200 odsto u odnosu na prethodnu godinu i stavlja Tursku na treće mesto po poreklu tražilaca azila – odmah iza Sirije i Avganistana. 

U 27 država EU plus Norveškoj i Švajcarskoj, 55.000 turskih državljana zatražilo je azil 2022. godine, što je duplo više u odnosu na 2021. godinu. 

Većina beži prvenstveno iz egzistencijalnih razloga, kaže za BIRN Ahmet Erdi Ozturk, profesor međunarodne politike na Londonskom univerzitetu Metropoliten. 

„Prvi razlog je ekonomija. Bivši pripadnici srednje klase traže nove ekonomske mogućnosti u Evropi. Drugo, mladi ne vide budućnost u Turskoj u kojoj vlada autokratska politika Erdogana. Oni vide Evropu kao politički, društveni i ekonomski spas.” 

Dok god se zemlje EU opiru izdavanju većeg broja viza turskim državljanima, Srbija će verovatno ostati centar za ilegalne prelaske, smatra Ozturk. 

„EU smatra da se oni neće vratiti u Tursku ako im se lako izdaju turističke vize. Dakle, ljudi koriste ilegalne načine da dođu do EU.”

Turski državljani putuju ka granici Srbije i Mađarske
Fotografija: BIRN

Prema podacima turskog ministarstva spoljnih poslova, pre pandemije izazvane virusom COVID-19, u proseku je oko milion turskih državljana godišnje podnosilo zahteve za vize za putovanje u inostranstvo. U 2022. broj se popeo na 3,5 miliona. EU je odbila skoro 20 odsto zahteva za dobijanje šengenskih viza.

Izražavajući zabrinutost zbog činjenice da migranti koriste bezvizni režim, EU je prošle godine pozvala nekoliko balkanskih zemalja da preispitaju svoju viznu politiku prema određenom broju zemalja, među kojima je i Turska. 

„Nadam se da Srbija sada reaguje brzo“, rekla je nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Faeser u oktobru prošle godine, pošto je EU izvestila da je 19.160 ljudiilegalno ušlo u EU preko Zapadnog Balkana -, većina preko Srbije – samo tokom avgusta 2022.

„Postoje kriterijumi za članstvo u EU, a deo toga je i zajednička vizna politika“, izjavila je Faeser, što je izazvalo kritiku stručnjaka za ljudska prava.

Istanbul – prestonica krijumčarenja ljudi

Krijumčari, migranti, policijski doušnici i obaveštajci upućeni u ovu oblast, kažu za BIRN da je Istanbul svojevrsni centar krijumčara ljudi, gde mnoge kolovođe imaju svoja sedišta, uključujući i one koji vode operacije u Srbiji. 

Proces obično počinje na društvenim mrežama kao što su Fejsbuk, TikTok ili Vocap, gde mladi Turci traže krijumčare. 

Na TikToku, na primer, pod heštagom Umuda yolculuk, ili „Putovanje u nadu“, postoji veliki broj video snimaka koji reklamiraju rad krijumčara. Snimci imaju hiljade pregleda, kao i stotine komentara u kojima ljudi tragaju za informacijama.

U TikTok video snimcima koje je postavio nalog pod nazivom „ademberto27500“, ljudi koji planiraju da putuju preko Srbije razgovaraju o cenama i drugim detaljima. 

Jedan snimak prikazuje ljude koji prelaze srpsko-mađarsku granicu, a u njemu krijumčar u stilu klasičnog trgovca naglašava: „Ne propustite naše martovske popuste“. 

U drugom video snimku, isti krijumčar kaže da je mađarska granica [sa Srbijom] sada otvorena i deli video snimak ljudi koji prelaze granicu. 

„Cena za Francusku?” pita jedan nalog. Ademberto27500 kratko odgovara: „Pošalji privatnu poruku“. 

U drugom video snimku ljudi pričaju o svojim iskustvima u radu sa određenim krijumčarima. 

„U Nemačku sam došao zahvaljujući Fero Babi“, kaže jedan. „Zahvaljujući Fero Babi sada sam u Švajcarskoj, on je kralj“.

Mladi Turci na Fejsbuku traže krijumčare
„U Nemačkoj sam zahvaljujući Fero Babi. Bog ga blagoslovio!“;
„Fero Baba je kralj ovog posla. U Švajcarskoj sam zahvaljujući njemu. Kralj!“ – neki su od postova
na Fejsbuku u koje je BIRN imao uvid.

Na Fejsbuku se takođe nalaze mnoge grupe za ljude koji žele da krenu balkanskom rutom, poput grupe pod nazivom „Putevi za azil u Evropi” u kojoj se postavljaju pitanja o cenama, rutama i mogućim preprekama, kao što su policija i snalaženje u prirodi. 

Cene variraju od krijumčara do krijumčara, u zavisnosti od početne tačke i nivoa organizacije. Jedan sirijski krijumčar rekao je za BIRN da cena ide čak do 5.000 evra kada se kreće iz Istanbula. Iz Srbije, međutim, cena se spušta na između 2.500 i 3.000 evra. „Neko je rekao 3.500 evra, neko 4.000 evra“, kaže za BIRN Sadik iz Dijarbakira, grada na jugoistoku Turske. „Neko je čak rekao da ako dođem u Srbiju, prevešće me preko granice za 2.000“, objašnjava on novinaru BIRN-a u jednom kafiću u Beogradu.

Ključno za celu transakciju je pitanje poverenja, i tu na scenu dolaze takozvane „banke“ ili „kancelarije“ – mesta gde migranti ostavljaju novac posrednicima koji rade po tradicionalnom „havala“ sistemu transfera novca. 

Havala na hindu jeziku znači „poverenje“. Jedan je od najstarijih i najisplativijih načina prenosa novca, a danas ga uveliko koriste kriminalne grupe, među kojima su i krijumčari ljudi. 

U havala „sigurnim kućama“ – često kafićima, filijalama avio kompanija, menjačnicama ili prodavnicama nakita – migranti i izbeglice ostavljaju novac krijumčaru, koji može da ga preuzme samo kada „klijent“ bezbedno stigne na odredište. „Treća strana“, posrednik, prima proviziju. Ako se usmeni dogovor prekrši ili klijent ne stigne na destinaciju u EU, novac mu se bezbedno vraća. 

Izvori u krijumčarskoj zajednici tvrde za BIRN da se za turske državljane koji planiraju da uđu u EU preko Srbije, havala „kancelarije“ često nalaze u naselju Aksaraj u starom gradu Istanbula, koji je vekovima poznat kao trgovački centar. 

Neki „havaladari“ imaju dobre kritike, kao što je osoba po imenu „Senaj“. 

„Svi rade sa Senaj; ona je kao banka“, stoji u jednom komentaru u grupi na Fejsbuku. Drugi opisuje Senaj kao osobu među dva „havaladara“ od poverenja koji rade u Istanbulu. 

„Oni su od poverenja. Pomoći ćemo u bilo čemu“, napisao je nalog Ali Ihsan u Telegram grupi u koju je BIRN imao uvid, odgovarajući na pitanje da li su Senaj ili Hamza pouzdani.

Čak i ako se migranti odluče da putuju bez pomoći krijumčara, često traže saputnike koji bi pošli sa njima. Opet, na društvenim mrežama. „Za dva dana idem u Srbiju i onda ću pokušati sam da prođem granicu“, napisala je jedna osoba na Fejsbuku. „Potrebna mi je osoba od poverenja da me prati.“ 

Drugi, međutim, kažu da putovanje bez pomoći krijumčara nosi ozbiljne rizike. 

„Srpska policija, Avganistanci, Kurdi, Turci i ljudi svih nacija kriminalno zarađuju novac… [To je] mesto gde je ljudski život veoma jeftin“, napisao je član jedne Fejsbuk grupe drugom članu. 

„Mnogo ljudi je ubijeno u šumama samo zato što su ušli u područje pod kontrolom bandi“, upozorava.

Put migranata od beogradskog aerodroma do granice sa Mađarskom 

Za one koje ovakva upozorenja ne obeshrabruju, aerodrom Nikola Tesla obično je prva stanica. 

Sadik, koji je odlučio da ne angažuje krijumčara u Istanbulu, rekao je da je po dolasku u srpsku prestonicu krenuo pravo ka kafiću i restoranu Mesopotamija, u blizini centralne autobuske stanice. Mesopotamija je havala „kancelarija“, BIRN je otkrio u istraživanju objavljenom 2021. godine.

„Pitao sam ljude u Mesopotamiji kako dogovaraju posao, po kojoj ceni?“ rekao je Sadik. „O ovim temama se vrlo lako govori u Mesopotamiji. Jasno je ko je zbog čega došao.” 

„Ovo je kao mesto okupljanja“, rekao je on o području oko Mesopotamije. „Tamo je veliki posao. Krijumčari koriste i autobuse da ljude prevezu do granice“. 

Organizovaniji krijumčari, međutim, preuzimaju turske državljane direktno sa aerodroma, privatnim automobilom ili taksijem.

„Zove me krijumčar, kaže mi da u određeno vreme budem na aerodromu u Beogradu i da pokupim ljude“, rekao je jedan taksista, koji je želeo da ostane anoniman. „Onda ih vozim sve do Subotice ili Sombora, do hostela“.

Oba ova grada dobro su poznata krijumčarska središta. 

U letnjim mesecima „svakodnevno 50 ili 60 taksi vozila obilazi Sombor koji je pun migranata“, kaže za BIRN drugi taksista, takođe pod uslovom da ostane anoniman.

„Oni koji imaju turski pasoš su u dobroj poziciji jer mi nemamo vize sa Turskom“, objašnjava. „Mogu da odsednu u hotelu, mogu da iznajme kuću, mogu da iznajme auto…”

Prolazak mladih Turaka kroz Srbiju na putu ka EU
Fotografija: BIRN

Ali čak i ako turski migrant nije angažovao krijumčara u Istanbulu ili Beogradu, opet će morati da plati avganistanskim, marokanskim ili sirijskim krijumčarskim bandama koje kontrolišu granična područja sa Mađarskom da ga puste da pređe. 

„Ako imaju krijumčara, onda on treba da plati „udeo“ za svaku osobu, nekoliko stotina evra za svakog“, kaže jedan sirijski krijumčar za BIRN. „Ako idu sami, plaćaju direktno graničnim krijumčarskim bandama i onda cena može da bude mnogo veća“. 

Turski državljani nemaju baš neki izbor kada stignu na sever. „Oni ne poznaju šumu, ne znaju rutu, a krijumčari ih oderu“, kaže somborski taksista, koji objašnjava da često vozi turske migrante na granične prelaze koje kontrolišu Avganistanci u blizini Subotice.

Novinar BIRN-a bio je prisutan kada je grupi turskih migranata koji su razmišljali o prelasku granice bez krijumčara dao besplatan savet. „Šuma je veoma opasna, ima svoja pravila“, rekao im je. „Neki ljudi…imaju oružje. Ako ste pametni, dovoljno ste čuli.“

Istraživanje BIRN-a pokazalo je i da neke izbeglice i migranti – koji nisu turski državljani – koriste lažne turske lične karte i pasoše za ulazak u Srbiju. 

Pre nego što pređu srpsku granicu sa EU, bacaju ta dokumenta ili ih predaju krijumčarima koji ih potom prosleđuju novim „klijentima“.

BIRN je tokom 2022. došao u posed nekoliko turskih pasoša, uključujući i jedan koji smo pronašli u travi samo nekoliko stotina metara od graničnog prelaza Horgoš. 

BIRN je takođe došao u posed turskih dokumenata na kojima su fotografije izbrisane.

„Kada krenu da pređu granicu, bacaju turska dokumenta, a krijumčari ponekad čak i izbrišu sliku sa dokumenta. Onda oni [krijumčari] te dokumente daju drugoj grupi. I sve počinje iznova, samo sa drugim ljudima.” 

Mnogi od onih koji dolaze u Srbiju sa turskim papirima su sirijskog porekla, ističe izvor.

Advokat za ljudska prava Nikola Kovačević potvrđuje tu praksu. 

„Prema mom iskustvu, može se reći da određeni broj izbeglica koristi lažna turska dokumenta – pasoše i odnedavno obične lične karte – za ulazak u Srbiju“, rekao je Kovačević za BIRN. „Naravno, teško je reći koliko je ovaj fenomen raširen, ali se dešava.

Turski pasoš do kog su došli novinari BIRN-a
Jedan od turskih pasoša do kog je došao BIRN. Fotografija: BIRN

Turski državljani na Zapadu traže bolji život 

Tridesetogodišnji Samil, koji je napustio Tursku 2021. godine, rekao je da su njegovi sunarodnici spremni da rizikuju za ono što veruju da će biti bolji život na Zapadu. 

„Ljudi u Turskoj žive kao robovi“, kaže Samil koji je napustio Tursku nakon što mu je propala investicija u ugostiteljstvu. Trenutno je u Parizu, a povremeno (pot)pomaže krijumčarenje migranata kroz Bosnu i Hercegovinu, rutom kojom je i on sam išao. 

„Turci rade 14-15 sati dnevno. Oni nemaju nikakav društveni život. Posao, kuća, posao, kuća. To je ropstvo.”

Gradilišta u Srbiji su puna Turaka. Neki od njih rade na građevini upravo kako bi zaradili dovoljno novca da ilegalno pređu u EU. 

Četrdesetogodišnji Abdulah radi na gradilištu u Kruševcu, a prethodno je napustio posao vozača kamiona u turskom gradu Maras. Rekao je u oktobru 2022. za BIRN da će on i njegovi prijatelji ilegalno preći granicu čim vremenski uslovi budu odgovarajući.

„Treba sve izračunati, ali preći ćemo. Imam četiri ili pet prijatelja koji čekaju informacije od mene. Životni standard je mnogo bolji u Evropi“, objašnjava svoju motivaciju. 

Posle dva razorna zemljotresa u februaru, u kojima je poginulo više od 50.000 ljudi, dok su milioni ostali bez krova nad glavom, očekuje se da će broj turskih migranata koji pokušavaju da uđu u EU ponovo porasti. 

Čak i ako uspeju, Turci koji se smatraju ekonomskim migrantima mogu se suočiti sa dugim periodom ilegalnog boravka u zemljama Evropske unije; oni koji su klasifikovani kao „politički begunci“, međutim, imaju veće šanse da dobiju azil što otvara prostor za novu ilegalnu tržišnu nišu.

„Mogu to da ostvarim; Mogu da ih nateram da pokrenu sudski postupak”, rekao je Omer u razgovoru sa jednim turskim parom koji takođe želi da uđe u EU, a kome je prisustvovao novinar BIRN-a. Žena se složila: „Čula sam da neki tip to radi za 3.000 lira [otprilike 150 evra]“, rekla je ona.

Krijumčar broji novac
Krijumčar Samil broji novac u jednoj od „sigurnih kuća“ iznajmljenim preko Airbnb-ja. Fotografija: BIRN

Ipak, ni u EU ne cveta cveće – pogotovo za ilegalce.

U Parizu u kome se mesecima održavaju nasilni protesti zbog odluke vlasti da poveća starosnu granicu za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine – živi i radi Omer. Nezadovoljan je, još uvek nije regulisao pravni status i radi za samo 1.000 evra mesečno zato što, kako navodi, „radi na crno“.

„Uslovi su loši, a plate niske“, zaključuje.

Od Istanbula do Pariza, svi su deo lanca ekonomske eksploatacije, ali oni „ilegalni“ što rade na „crno“ – uvek su, nesumnjivo, poslednja karika. To mlade Turske, međutim, po svemu sudeći, neće sprečiti da pokušaju da obezbede bolji život u EU – iznova i iznova.

* Jagiz Alp Tekin je video novinar u FraktStudio; Hamdi Firat Bujuk i Saša Dragojlo su istraživački novinari Balkanske istraživačke mreže, BIRN. 

**Novinari Zejnep Sentek i Orhan Sener takođe su doprineli ovom izveštaju.

 ***Ovo istraživanje je finansirao Journalismfund.eu, a za objavljivanje je odgovoran BIRN.